Ovih je dana mučno bilo podnositi mali, intimni građanski rat pirotehnikom protiv zlih natprirodnih sila, u čast rođenja Mesije. Toliko je situacija bila zaglušujuća u Novom Sadu, da nismo blagovremeno izolovali i prepoznali bitku iz jednog drugog intimnog rata, u kojem sile Života i Smrti, doslovno one, decenijama vode neumoljivu bitku za duše građana i građanki Srbije.

Prve pucnje i ehoe rikošeta ove bitke pučanstvo je moglo čuti pre oko pola godine na Jutjub kanalu nečega što se kolokvijalno naziva muzičkom grupom, a u stvarnosti je Službin estradni projekat upumpavanja crkve i nacije u mlad ljudski mozak. Umesto dijamantskog albuma, njihov cilj je brisanje sećanja na zločine počinjene u naše ime te svaki osećaj odgovornosti koji bi takva nelagoda u nama mogla izazvati.

Radi se naravno o vokalno-neinstrumentalnom sastavu “Beogradski sindikat”, koji odskora ponosno krade vizuelni identitet Bezbednosno-informativnoj agenciji i predstavlja ga kao svoj, dočim po svemu sudeći nije u pitanju klasičan plagijat, već umetnička kolaboracija.

U pesmi “Teci reko”, naime, recitatori bezbednosno-informativnog ansambla korbačem od osiromašenog uranijuma šibaju davno krepalo kljuse srpske naci-propagande, a šta drugo negoli Jasenovac, jer svi znamo da ako ti oni ne objasne šta je to i šta se tamo desilo, niko neće. Ni roditelji, ni škola, ni mediji, baš niko to ne čini bolje od benda sa osam ili devet glavnih “pevača”, čiji se domet uglavnom meri spremnošću publike da izgubi život za Srpsku Stvar bez previše postavljenih pitanja te da istim manirom ispisuje faličnu srpsku istoriju.

I sve nam oni kažu lepo i jasno, na skoro tečnom srpskom, samo jedno se ne usuđuju, ili ne umeju reći: kako je do monstruoznosti poput jasenovačke uopšte moglo doći? Ni reči o fašizmu, nacionalizmu, šovinizmu, klerikalizmu, antisemitizmu i krupnom kapitalu, koji su činili kičmu NDH i svakog drugog fašizma. To nam je opomena šta sve može da se dogodi kada demokratske državne institucije i građanske svetonazore zameni politička maloumnost, galopirajući kapitalizam, klero-etnički ekstremizam i totalno odsustva ljudske empatije. Mitovima i “dobrom pesmom” se industrijalizuje smrt više nego tehnikom.       

U toj se numeri koja liči na pesmu, a po kvalitetu opasno rimuje sa filmom “Dara”, pojavljuje i Pavlina Radovanović, dete-poprište prvog intimnog rata između života i smrti, koji je eskalirao nakon što je njen živi video-snimak sa pozornice srpska javnost protumačila i doživela dijametralno suprotno.

Jedan deo Srbije na njene stihove reaguje osećanjima ponosa, sreće, ljubavi, nade i poleta. Drugi deo Srbije mladoj umetnici pristupa drugačije i dok je slušaju, građani i građanke osećaju ljutnju, sramotu, žalost i bol. Jedini su odapinjali divljenje i pohvale, a drugi kritiku koja je istog momenta žigosana kao brutalni, izdajnički napad na dete, srpstvo, pravoslavlje, Kosovo, sene palih boraca i sve u žanru izgubljena četiri rata i 400 fabrika.

Šta se našoj zemlji dogodilo kada je takav raskorak moguć, da se čin deteta koje peva doživljava esktremno različito? Kako je moguće da jedni budu opčinjeni lepotom, drugi grozotom, a da svi zajedno, uveren sam, tom konkretnom detetu i svojoj zemlji žele sve najbolje?

U isto vreme, u Sremskoj Mitrovici je počelo drugo poluvreme utakmice između života i smrti, kada je Muzej žrtava genocida blagoizvoleo reći da je dečije sankanje na Spomen-groblju ravno skrnavljenju. Nije skrnavljenje kada se reč “komunisti” na spomeniku zameni pre 12 godina rečju “rodoljubi”, nije skrnavljenje to što dan-danas gazimo po neimenovanim kostima albanske dece iz hladnjača, nije osuđeni ratni zločinac u Parlamentu, ali jeste kada mali Sremci sankama idu na Spomen-groblje istih onih ljudi koje srpska histerična nacionalna ekipa pokušava da izbriše iz istorije, ili notorno laže o njihovim namerama i dometima.

Znate li vi da je ispod te humke, osim Save Šumanovića (čime se Muzej ponosi), sahranjen i najveći vojvođanski badass, partizan, narodni heroj i mučenik Jan Čmelik (koga se Muzej stidi)? Znate li kakvu je biblijsku torturu taj čovek podneo, samo da bi fašistima, i jednima i drugima, oćutao gde su mu drugovi i drugarice? Da li vi stvarno mislite da su ljudski demoni Janku Čmeliku burgijom bušili kosti i pucali u rupe na telu samo zato da bi jednog dana oko njega bila mrtva tišina i manastirski spokoj, u zoni zabranjenoj za dečiji smeh?

Ne! Milijardu puta ne! Upravo suprotno!

Memorijal Romima ubijenim u Holokaustu, Berlin, foto: ZTZ

Čmelik je svesno dao život za stvar vrednu divljenja i priče sa kolena na koleno. On je svetli uzor patriotizma i ljubavi prema svojim ljudima i zemlji, jer se životnom uraganskom silom smejao u lice smrti, kao Ljubo Čupić. Upravo TO jeste mesto na kom pripadaju deca, roditelji, slučajni prolaznici i putnici namernici. Baš TO je dom života i životnosti, rasta i učenja, jer kojeg su se đavola heroji borili i ginuli, ako ćemo im podizati mauzoleje smrtne ozbiljnosti i pogleda uperenih u pod.

Nipošto! Tamo se ide dignuta čela, ponosno, sa pesmom na usnama i životom u grudima. Naša je dužnost da takva mesta budu prijatna za boravak živih, da pozivaju, da nose moćnu energiju koja će i nama dati snagu za ale i duhove iz boce. Nisu ginuli za tišinu i pijetet, nego pesmu i borbu, da se nikada ne ponovi i da znamo ko su i šta su bili. Da na tim mestima ljudi žive, a ne da beže odatle na mesta gde je pristojno pričati normalnim intenzitetom, o normalnim stvarima.      

Ljudi koji, svesno ili ne, igraju za tim Smrti, ne žele da se kupamo na novosadskoj plaži Štrand, zato što je tamo isto bio genocid i pod vodom je prava mala nekropola. Nemojte se kupati ni na grčkom ostrvu Vido, kažu, tako skrnavite sene mrtvih Srba koji su tu prinudno sahranjeni u more pre više od sto godina. Nemoj, već ih čujem, da koračate po svim komadićima behatona u Miletićevoj ulici, tu je na pločniku pobijeno mnogo novosadskih Jevreja i Srba i mi sada hodamo po tlu čiju je grimiznu krv na januarskom snegu sakrio tek crno-beli film fašističkog okupatora sklonog fotografisanju zločina.  

Nemoj, čoveče, da zgaziš ćošak kod apoteke na Trifkovićevom trgu, tamo je kao pas ustreljen doktor Matijas Satler i cela mu familija, zamisli, Jevrejin, a lečio besplatno siromašne Srbe sa Salajke i Podbare. Da ti na pamet nije palo da u kragujevačke “Šumarice” poneseš ćebe, šator, hranu, dobro raspoloženje, ili ne daj bože decu. Na tim silnim hektarima i pored preko deset spomenika ti moraš biti mužjački sam, smrknut, tužan, poražen, pogreban, skrhan pijetetom, pripremajući osvetu uz tihu molitvu i tocilo za oštrenje noža, pa kad s neba stigne blagoslov, a nebo je ovih dana TV Hepi, kreneš u pravedničku odmazdu, pun sakralnog naboja, ljudske topline i spremnosti za praštanje, negde posle osmog ukradenog frižidera.

I više od svega, nemoj reč da si rekao povodom koncerta maloletne P.R. Smeš da plačeš krišom, polažeš novi kosovski zavet, pališ sveće, sećaš se predaka, čistiš pušku, ali ni pod kojim uslovom ne smeš reći da je mordibno slušati devojčicu koja se na sceni oprašta od prvorođenog sina i odlazi u rat iz kojeg zna da se neće vratiti. Da se nisi drznuo da budeš šokiran repertoarom iz vrtića i jaslica, jer ako nam deca ne pevaju pesme uz koje se klalo, naša blistava budućnost može biti dovedena u pitanje.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.