Svojevremeno mi je majstor života i fotografije Slobodan Šušnjević prodao odličan fazon. Kad god ga za pare smaraju mikro Cige, romska deca malograđanski presimpatična jer su bezopasnija i jadnija, on im ponudi novce ukoliko znaju azbuku. Jako mi se dopao taj štos, mada su mi rezultati mršaviji od njih. Vremenom sam spustio standard i svako tačno slovo plaćam dva dinara. Bedan kakav jesam, znam da kod „đ“ uvek krene papazjanija i tih deset dinara reketa unapred planiram da potrošim. Plus PDV i porez na ekstraprofit kada prsnu kod „b“.

Slab sam na kupovinu oprosta i rado zloupotrebljavam Rome kada pazarim mirniji san.

Jedno jutro, ili je to noć, sretnem klinca za kog znam da će se zajebati već kod „g“. Štosa radi ponudim mu picu ako prevesla preko „d“. Naravno da nije. Pišem „štosa“ jer su neki silni mladi ljudi stojali pored nas na hranilištu i znam da bi Šuki pokušao i njih da zarazi. Uglavnom, gledali su me kao budalu.

Bila je tu i grupa ljudskih mladunaca koja je malom nudila pare ako im zapeva neku Bregovićevu krađu. Za njih sam bio posebna budala. Cigani su limeni majmuni dobošari na navijanje i stvarno je nepatriotski s moje strane da provociram azbuku na javnom mestu. Šta ako Ciga zna, ili još gore, ako ne zna, a beli mladunci čoveka ne umeju da ga isprave?

Tu shvatim da šetam na tankoj liniji dobijanja batina. Sporija metoda bila bi insistiranje na javnom času srpskog. Brža na javnom insistiranju časa srpske varijante južnoslovenskog. Najbrža ako ih upozorim da noćom u trenerici nikada neće videti poštenu vaginu.

Nego, Ciga.

Mali Ciga koji zaglavi kod „d“ je slika i prilika kulture sećanja u Srba. Da nije, onako zaklet u svemogućje inata i legata Svetog Save, naučio bi azbuku makar do „m“, čisto da me zajebe, ili do kraja, pa šta bude. Može to hrabro srce da istrpi. Znam da me mali zna i znam da zna kako može zaraditi 60 dinara, odnosno 160 koliko košta pica, samo ako me na sećanje i inat uhvati nespremnog. A i s tom azbukom će preživeti, nekako.

Cigu da krivim ne mogu, čak i da je sto posto kriv za svoj loš položaj. Ne možeš žrtvi prebacivati krivicu zato što je žrtva. Verujem da bi se Isus složio, mada je osećanje sasvim intuitivno i dostupno čovekolikim majmunima. A šta ako Isus izgleda kao Ciga, a ne onaj arijevac sa vašarskog goblena?

Ustav Republike Srbije, član 1: Srbija je zemlja Srba i ostalih koji tu žive i ima mamu koja ima makroa

Previše mojih sunarodnika ličnu blagodet radije proživljava u formi inata. Mislim da je zbog manjka kulture sećanja. I sreća se može zaboraviti, još lakše pogrešno protumačiti.

Kultura sećanja je nešto više od pamćenja imena, likova i događaja. Kultura sećanja nam pomaže da prepoznamo složene procese. Uzroke, posledice, varijacije, kontraste, skokovitosti i sklonosti padu. Ona se, za razliku od etničke i bilo koje druge pripadnosti, uči i obnavlja.

Bez kulture sećanja ne postoji empatija. Bez kulture sećanja čovek ne može biti pravično kivan, ili spreman na oprost. Kultura sećanja je, na kraju, važan instrument razlikovanja dobra od zla. Takozvane stare demokratije su ništa drugo do društva koja neguju kulturu sećanja.

Vučići, Dačići, Tadići… su ponovljene greške ispred hranilišta za male Cige i mladunce ljudi u trenericama. U ovoj uličnoj metafori ja se foliram da sam stvarnost i nudim neke pare, čak i hranu, za gomilu slova koja sama po sebi ništa ne znače. Slova azbuke su fotke i snimci laži, krađa i nasilja koje nemo vise nad našim glavama dok nam akteri kroje kapu. Nepismen čovek ume da govori ali prečesto lupa gluposti. Tako i ovo sa kulturom sećanja, sve znamo, a ponašamo se kao zainaćeni imbecili.

Inat je po definiciji autodestruktivan. Inat je slatko i lažno osećanje kurčenja kad si previše zaboravan da bi prihvatio tuđe rešenje sreće. Ko ume da se seća, taj se ne inati. Ni iz nehata.

Čestitam nam srušeni Stari most i blokadu Kosova. Hvala zemljama koje su nam u tome pomogle čistim altruizmom, lišenim ličnih motiva i posebno hvala na fotografiji prelepih životinja u lafontenovskoj uvredi decenije.

Znaš Ti Zašto!

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.