Ode čovek. Nestade, kada ti je najviše potreban. A, kada je to uopšte? Kada u vremenu počinje i kada prestaje trenutak kada ti Nebojša Glogovac (1969-2018) nije najviše potreban? Previše pitanja.

foto: Politika/Ž.Jovanović

Znam da pišem u ime ogromne većine nas koji ga nismo poznavali. Kažu, „s njim je umro i deo mene“. Apsolutno tačno, i još gore od toga. Umiranje dela nas, umiranje koje merljivo osećamo emotivnom i fizičkom patnjom, dešava se i prekida momentalno. U tom trenu smrt ima jasan obris i dodir. Možemo je snimiti kamerom, kako prolazi pored nas i otima čoveka. Na tom video-snimku sa velikim glumcem umiremo i mi. Trenutak prekida jedne kvalitetnije sadašnjosti.

Užasniji deo umiranja dobrog čoveka koji je živeo u nama vidljiv je tek na fotografijama. Na njima čovek može biti ili živ, ili mrtav, smrt je na njima nevidljiva. Fotografije Nebojše Glogovca prikazuju nam odsustvo svetova koje je nekada davno usadio u nas i najavljuju nemogućnost stvaranja novih. Poput podmukle bolesti od koje je glumac umro, njegova nedoživljena, permanentna smrt nam ostaje da je živimo u nedogled. Verujem da to najviše boli ljude koji su ga cenili i voleli, jer sada nemaju ni aplauze prošlosti, da se za njih uhvate kao davljenik. Kamoli budućnosti, u kojoj bi ostvaren, dobar čovek ponudio još više.

Osim tuge, dve su mi pojave pomerile dušu.

Za Glogovcem iskrene suze javno liju osobe koje nisu posredno odgovorne za njegovu smrt. Nebojšina tajna, neprimetna porodica. Teško je ljudima i razumem zašto osećaju potrebu da sa svetom podele bol.

Pitam se…

Gde su naši najveći sinovi i kćeri, gde se nalazi njihova patnja? U kojoj fioci tela i javne reči? Zašto mi netragom promiču uništeni svetovi najboljih od nas? Najboljih po sopstvenom priznanju. Kako izgleda patnja najboljih, kada ode najbolji? Ništavna je.

Padne, naravno, tu i tamo neka lepa reč i prosut sentiment. Srbija koju profesionalno obožavaju je ipak izgubila važnog čoveka, za njih je to ravno teritorijalnom sakaćenju. Stado je ostalo bez velike, plodne krave. Izgubili su jak argument za svađu sa komšijama, trgovinu nevidljivim i jačanje sopstvenog „ja“. Boli ih vantelesna duša, otud neuverljivost plača.

Smrt Nebojše Glogovca njima je vidljiva jedino na video-klipu. Trenutačno i formalno, u strahovitom naletu koji se završava pre nego što je počeo. Ljudi volšebno sposobni da procene ko voli svoju zemlju, a ko ne, odlaskom Glogovca nisu izgubili prošlost i budućnost, već dan. U taj dan njima sve može da stane, sve osim blagodeti podarenih svima na Zemlji. Ako bi stvarno zaplakali zbog gubitka svetova koje im je glumac poklonio, ostali bi bez lažne posebnosti i nadmoći u ogledalu.

Službeno ožalošćeni građani/ke me podsećaju da ovaj glumac igra i kada je mrtav.

Neki bolji ljudi, osobe dobrih namera, pitaju boga zašto nam uzima najbolje. To je ta druga unespokojavajuća pojava, sretao sam je i kada je umro Predrag Lucić.

Možete sebi pravdati i objašnjavati preranu smrt glumca kako god želite. Prepišite si recept koji vam najviše prija i pomaže. Nemam pravo na etičku i filozofsku vivisekciju sopstva kojeg ste odabrali, ovde i sada. Tugujte najbolje što možete, predajte se lekovitim suzama.

Vi meni ne dirajte oči i prste, mislim da je fer.

Umesto da bude milioner, Glogovac je imao tu nesreću da živi gde je već živeo. I dalje čekam da upoznam materijalno bezbednu glumačku veličinu, bilo koju veličinu ako ćemo pošteno. Nemanje pritiska čoveka. Slabi ga na sitno. Primorava na kompromise kojima glumac nije bio sklon. To košta života.

A posao težak. Rudarski. Traži cepanje duše, razgolićenost, ranjivost. Zahteva snagu i hrabrost da preživiš rađanje i umiranje hiljadu puta, a ni onda nisu tvoji nego ih poklanjaš. I kamen pukne ako ga stalno zagrevaš i hladiš. Košta života. Manite me molim vas „zvezda koje jarko sijaju, pa brzo sagore“. Gluposti! Tamo gde se čovek ceni i poštuje sjaj traje dugo, zaleče ga ljudi vraćajući glumcu ono što im je već dao. Tamo je sjaj jači od kancera.

Pa i ta savest. Šta mu je to trebalo? Zar mu niko nije rekao da je ona najskuplja? Da joj cena raste vrtoglavo ako se usudiš da kročiš u tuđe živote i postaneš njihov deo? Ne omalovažavajte boga u kojeg verujete besmislenim pitanjima i optužbama. Nesavesni moćni ljudi žive jako dugo i niko tu nikoga ne uzima.

Čovek je trošno biće.

Verujem da je za telo Nebojše Glogovca zbir životnih i duševnih troškova bio prevelik, a vama tumačenje njegove smrti ostavljam po volji.

Neka mu je večna slava i da ga poslušamo sada, kada već nismo dok je bio živ.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.