Kako biva kada ode neko uistinu velik, smrt prvakinje jugoslovenske glume Mire Furlan uz golemu tugu donosi i otrežnjujuću istinu. Svima je teško, neka suze idu slobodno i bez ustezanja, pitanje je samo šta činiti sa legatom prepunim slobode, istine i ljubavi, kog nam je ostavila bez da mi znamo šta s njim činiti.

Oni koji znaju, nemaju s kim.

Namerno upotrebljavam jugoslovensku odrednicu, postoje bar dva razloga: zato što po definiciji ukazuje na viši red evolucije, kvaliteta i konkurencije u odnosu na mikro obore u koje smo se zaključali, a ukoliko o istom trošku podignem krvni pritisak nacionalistima – odlično.

Vi naše banane države za motanje zapadnih kablova možete zvati kako god želite, međutim to neće i ne može promeniti činjenicu da je ovo jedinstven kulturni prostor. U tom kontekstu, ne postoji ništa čovečnije i humanije, hajde – hrišćanskije, nego kada osobu iz obora X oplemeni i učini boljom neka osoba iz štale Y, kad već cela farma deli isti jezik, nasleđe, emocije, mentalitet i ono što vas najviše pali – krv.

Način na koji se Hrvatsko narodno kazalište oprostilo od Mire Furlan, ta bljutava, neiskrena, apologetska i podmukla saopštetina, bez imalo muke može da se preslika i na naše živote, naš mali obor. Nama se sa vrha tako obraćaju nekoliko puta godišnje, a budući da se radi o kolektivnom gaženju, a ne ličnom i lako dokazivom, utoliko im podvala i zločin lakše prolaze.

Priopćenje za pučanstvo HNK-a naš bi Voljeni Lider mogao prepisati u svakoj prilici, čak i kada nam se obraća po pitanjima krajnje trivijalnim. Ključno je da se lične, lako dokazive krivice i odgovornosti zamaskiraju opštim mestima, relativizacijama učinjenog i patriotskim urlicima.

I šta se onda desi?

Recimo, kada se HNK javnosti obrati takvom splačinom od oproštaja, onda je sasvim u redu da četiri, pet imbecila „Za dom spremnih“ sa zvaničnog skupa oteraju demokratski izabranog predsednika Hrvatske. Sada se neko možda pita zašto se o tome uopšte govori i zašto policija prosto ne umlati i privede šaku jada koja krši zakone Republike Hrvatske i sve moralne norme u Galaksiji, ali taj neko mora biti vanserijski naivan, glup ili zlonameran.

Predsednik Hrvatske mora odstupiti, jer ako to ne učini preti da povuče nit koja bi caru oparala džemper, pa bi svi videli da je go. Na koncu, onda ni HNK ne bi moglo da izda tako užasno priopćenje i morali bi danima da dumaju kako da se oproste od veličine reda Mire Furlan, a da sebi ne uruče poziv za sud.

Sud časti, ili krivični, sasvim svejedno.

Veliki je to problem. Kako da se ne unerede po njenom legatu, a da istovremeno sačuvaju mit o državi čija je etnička čistoća stvorena, jebiga, zločinom. Isto je mislio, kladim se, i predsednik te države, kada je odstupio pred nekoliko morona spremnih da se odreknu svojih predragocenih života na odru Neovisne Hrvatske, iako su objektivno mereno svi odreda fizički i mentalno u grupi najnesposobnijih građana i rimokatolika.

No, tešiti se tuđom nesrećom je zločin u nastanku.

Mi priopćenja HNK gledamo i slušamo barem tri puta godišnje. Kako i dolikuje prepisivačima i kradljivcima intelektualne svojine, naša se najveća partija ne ustručava prepisati to priopćenje u svakoj mogućoj prigodi, a možda su hrvatske pralje savesti i krvavih ruku to prepisale od nas? Teško je reći, kako napisah, isti je to kulturni prostor, pa zašto bi onda obmane bile drugačije.

Kada je Voljeni Lider pored traktora, a traktor nije na njivi, postoji šansa od 100 procenata da će ponoviti priopćenje HNK-a. Reči se naravno razlikuju, ali samo one. Na žalost celog tzv. Regiona, mehanizmi su identični, kao i motivi.

Hrvatsko narodno kazalište, recimo, ne oseća ni najmanje dušegrižje povodom prerane smrti Mire Furlan. To što su neki ljudi od krvi i mesa, sa ličnim podacima, sadistički proganjali i oterali najbolju među njima, pardon – nama, se zove „borba za nacionalne interese“.

Postoji ravno nula procenata verovatnoće da će se svi HNK-ovi ovog sveta jednom otrezniti, prizvati sebi, bogu ili novcu, i reći da su pogrešili, spremni na posledice. Tu smo „mi“, ljudi kojima se pokojna Furlan obraća u svom potresnom javnom pismu, ispali jako naivni.

Moraš prvo biti čovek da bi tako uopšte rezonovao. Nevin čovek. Ko nije, neće verovatno nikada ni biti i sa njima društveni dijalog ne postoji, dobroj volji uprkos.

Goniči Mire Furlan svoje su usluge debelo naplatili i u takvoj društvenoj atmosferi, sa takvim društvenim dogovorom koji važi i danas, veća je šansa da se izbore za status branitelja Hrvatske, nego da se pokaju i priznaju počinjena zlodela prema ženi predivnoj po svim ljudski relevantnim merilima.

Ženi koja je prozrela sve te zastave, teritorije, himne i legende. Videla je plašt za zločin, jasno kao dan.

Ako ste primetili poklapanja sa našom matricom zla i našim pranjem krvavih ruku, opet, odlično. Isti teatar, isti komad, mora i tekst biti isti.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.