Prošlo je šest godina od kako smo uradili intervju povodom njene opera Mileva (Marić Ajnštajn, prim.aut) izvedene u okviru proslave 150 godina Srpskog narodnog pozorišta. Istovremeno, iza nje je ravno 30 godina godina karijere i prve predstavljene kompozicije. Od tada joj se izdešavao ceo život, preselila se u Ameriku i nastavila da beleži uspehe. Kompozitorku Aleksandru Vrebalov sreo sam slučajno i filmski, kraj Dunava. Brzo smo se dogovorili da ponovo razgovaramo i prva stvar koju sam je pitao bila je kako se i koliko promenila od te prve autorske kompozicije?

“Nisam ni bila svesna, hvala što si uočio te datume. U neku ruku mi je drago zbog toga, možda to pokazuje moju umetničku i žvotnu filozofiju, gledaš ovaj momenat, ne gledaš unazad, a unapred koliko je neophodno, da znaš koji ti je pravac. Ono što se sada dešava je najvažnije i u tom smislu tih 30 godina… kako sam se promenila?!”

Jesi li uopšte?

Sigurno jesam. Verujem u promenu, da je neophodna za rast i napredak. U nekom smislu promena kao brušenje onoga što je već tu, da se lična suština, ili neke pojave, bolje prepoznaju. Suština onoga što stvaralački mogu da ostvarim. Svaki put kada je bio trenutak da napravim iskorak u novo i drugačije, moja odluka je a priori bila da to uradim, čak i kada je delovalo manje sigurno.

Na primer?

Odlazak u inostranstvo. Zatim, odlučiti da ne uzmem semestar na univerzitetu gde predajem i da mi ostane više vremena za stvaranje, putovanje i angažmane izvan grada, umesto da se oslanjam na status profesora i redovnu platu. Ogromna je psihološka razlika između toga i frilensera, za mene je to bila rizična odluka koja se ispostavila kao veliki generator energije.

Opiši nam tu psiholšku razliku?

Frilenser u svakom trenutku mora da bude u nekoj vrsti niskog starta. Konstantno prisustvo i uključenost u ono što se dešava. U stvaralačkom i socijalnom smislu ne postoji zaštita, taj jastuk koji je često materijalne prirode, koji opet može proizvesti određeno otupljenje. Frilenseri nemaju tu vrstu slobode, ali imaju onu koja više odgovara mom karakteru, da sam odgovorna sama za svoje odluke, što daje veliki osećaj stvaralačke moći. Mogu sama da odlučujem s kim ću sarađivati.

Da li si izbirljiva?

Naravno, ali se izbirljivost u tih 30 godina koje si spomenuo sama po sebi iskristalisala kroz razne druge odluke. Na ovim prostorima mi smo se brzo osvestili u smislu vrednosti. U drugim zemljama, gde istorija nije bila toliko turbulentna, mislim da su ljudi mnogo mekši kada biraju sa kim sarađuju, čak i ako im se pogledi na svet ne poklapaju oni će sarađivati jer je to dobro za karijere. Kod nas, zbog drastične podele vrednosti, jako rano smo odlučili da se okružimo onima koji veruju u iste stvari, iste vrednosti, zato što je to u nekim momentima bilo pitanje života.

Zaista misliš da imamo takav pečat konflikta?

Mislim da imamo i trudim se da ga posmatram pozitivno. To su bila vrlo drastična iskustva koja su se urezala. Građanin koji nije umetnik može to da potisne i da ne zna odakle dolazi nezadovoljstvo, strah, nesigurnost i anksioznost. Neko ko se preispituje svakodnevno, zbog stvaralačkog procesa, to ne može.

Zato što “to” traži dušu?

Naravno, upravo gledanjem u dušu znamo odakle dolaze problemi. Nije sve lično, a i to “lično” je pokupljeno iz zajedničke istorije, davne i skorašnje. Ta probirljivost o kojoj govorimo deluje kao da je neka vrsta luksuza, ali kod nas to nije pitanje luksuza, nego pitanje opstanka.

I morala?

Da, jer i moral je opstanak. Neodvojivi su. Moral u našim uslovma ne ide uz opstanak ako gledamo kratkoročno, ali u poslednjih 30 godina tačno se zna kako smo se i gde odvajali. Moral je pitanje opstanka na duge staze.

Kako bi naše kreativce/ke savetovala kao osoba sa dugim iskustvom i brojnim priznanjima, a da nije zbeg?

Molim te ne koristi reč “savet”. Rekla bih im to na dva plana. Na najličnijem – dubokom introspekcijom, da u svakom momentu, kada pogledamo nekoga drugog, pogotovo one prema kojima gajimo kritiku, pogledamo prvo u sebe i kažemo “gde sam ja u svemu tome?”  Ta vrsta ogledala pomaže da se kritičnost usmerena na druge usmeri na nas same i tako se razna blaga otkrivaju. Radim to sama sa sobom.

Karikatura: Hugo Nemet

Koja si blaga otkrila?

Da sam ista kao i drugi. To je najveće blago. To što mi “smeta” u nečijem radi ili načinu komunikacije, ja sve to imam u sebi. Razumevanjem tog ogledala svako mi je bliži i dostupniji.  Na društvenom planu, promena takodje kreće iz ličnog. Nema napretka, nema umetničke scene i bogatog tla za rad ukoliko ne postoji zajedničko prožimanje.  Toga kod nas dosta ima, ali kada bi se smanjile podele i negativnosti prema drugima, ogromni stvaralački potencijal bi se sabrao umesto da se cepka. Kod drugih vidimo ono što ne volimo kod sebe ali naravno lakše je  projektovati na drugoga.

Čiji je posao ukrupnjavanja stvaralačke scene, možemo li bez institucija?

Iz američkog iskustva mogu reći da značaj institucija ne mora da bude velik. I ti iz tvog iskustva sa ovim što radiš, znaš da lična inicijativa i ljudi koji su svesni toga čine i da si ti – institucija. Preterano oslanjanje na institucije je samo jedan vid ispoljavanje naše potrebe za zaštitom, kao delovima patrijarhalnog društva.

Slažem se da je duboki patrijarhat jedan od najvećih tranzicionih problema Srbije i razloga zašto modernizacija društva i privrede kasni.

Institucija je autoritet, roditelj kog je uvek lako kritikovati i koji je kriv za sve, jer onda ne moramo da preuzmemo odgovornost. Kada iz tog ugla sagledaš situciju, vidiš da su i umetnik, i građanin, i porodica u ulozi nezaštićenog deteta. U ulozi žrtve koja unpared ima opravdanje za svaki neuspeh.

Šest godina od opere Mileva, a kuća Mileve Marić Ajnštajn se i dalje raspada. Svi se kunemo u nju ali nemamo ikome išta da pokažemo, ima li leka za to?

Svest je lek za sve, ali ona se razvija sporo. Kako se svest podiže? To znaš od najbližih, ne može se tuđa svest podići našom željom.  Pitanje je lične odgovornosti kako živeti na način da je naša sama pojava svest koja će kao svetlo dati dovoljno enegije okolini, da se i druga svetla upale. To ne može na silu. Desila se Mileva, bio je jubilej, super je prošao, da je taj tok nastavljen možda bi kuća bila sređena i opera bi se i dalje izvodila ali to se nije desilo. Jeste to ulaženje u dosta deprisvnu temu zato što, da se vratim na onih 30 godina, shvatila sam vremenom da ne možemo mnogo da utičemo na velike procese. Možemo jako mnogo da utičemo na naš direktan krug delovanja i što smo u tome precizniji i više odgovorni, pozitivan uticaj na okolinu je jači. Ali nažalost, zbog moje želje za mirom u svetu on se ipak neće svugde ostvariti. Bez obzira na moju toleranciju i otvorenost, ljudi će i dalje biti ugroženi zbog svoje različitosti.

Da li je pošteno reći da delima pokazujemo da nam ne treba legat Mileve Marić Ajnštajn, niti opera, da li sam preoštar?

Ne slažem se. U trenutnim okolnostima, konstalaciji ljudi i potreba, to nije naš prioritet, ali to ne znači da nam ne treba. Ti hoćeš da budem konkretnija i da više kritikujem direktno?

Ne. Želim da iz tebe izvučem lične emocije i analize, a ne upiranje prstom. Recimo, pitanje naše kulturne politike: da li je to floskula kojom nam se decenijama mažu oči?

Sigurno je da postoji kulturna politika, ali to nije moja kulturna politika. Opet se vraćamo na pitanje svesti: sve spoljašnje manifestacije želja, definisanja našeg identiteta, kako se predstavljamo, sve je to prazna školjka ako ne postoji lična odgovornost prema onome što svako od nas daje. Kao građanin i pojedinac, na svakom planu, način kako pričamo, razmišljamo i šta radmo sa đubretom u kući – sve je to deo slike.

Da li si zato umetnošću protestvovala protiv zabrane putovanja ljudi iz dominantno muslimanskih zemalja (Travel Ban) nove američke administracije?

Da, zato što je to deo moje lične priče. Ima toliko tema globalno koje me pogađaju ovog trenutka, ali me najviše pogađaju one koje sam lično iskusila. Posvetila sam se migranstkom pitanju  nove administracije zato što sam emigrant, zato što sam posle 15 godina došla do istog statusa kao i okolina, sarađivala sa najboljim ljudima bez razlike ko je odakle i odjednom se pojavljuje osoba niske svesti, koja je trenutno predsednik Amerike, i to onemogućava hiljadama ljudi u situaciji poput moje. Drugo, lično me pogađa pitanje nejednakosti osoba sa invaliditetom. Moja sestra je u kolicima, od momenta kada se njoj desila saobraćajna nesreća gledam nase okruženje drugim očima, od toga kako su nam ulice organizovane, do netrpeljivosti onih koji su deo većine, prema svakoj različtiosti.

U Novom Sadu osoba u kolicima ne može fizički da uđe u većinu javnih prostora.

Kulturna politika nije apstraktna stvar, nego kako mi vidimo sve ono što je iznad materijalne organizacije života, iz lične pozicije. Kada bi svako uzeo jednu temu koja mu je srcu bliska i tu gledao da doprinese na način koji je idealan, jer mora se krenuti od ideala, i onda sam sa sobom išao bez kompromisa ka tome…tada tek vidiš koliko nije lako, i onda si manje kritičan prema drugima jer vidiš da sa svojim idealom padneš pet puta na dan, ali nema veze, padneš, prepoznaš i nastaviš bolje.  Da, u Novom Sadu, gde verujemo da smo kulturni i svesni, postoje građani koji nemaju pristup većini javnih prostora.

Forma pre suštine?

Kako nešto izgleda. Kako mi da predstavimo da je ovo – ovo. Pojavnost kao vrsta gotovo detinje naivnosti da ako spoljašnjost ili forma zadovoljavaju kriterijum, onda niko neće primetiti da unutra nema ništa. To je nemoguće (setan smeh, prim.aut)… Forma i pojavnost imaju smisla samo na prvom koraku, ali za sve posle su nedovoljne.

Sada si mi odgovorila na pitanje zašto mislim da Novi Sad nije zaslužio titulu Evropske prestonice kulture, koliko god to bila sjajna stvar sama po sebi. Da li si pratila šta se dešavalo tokom izbora za EPK2021?

Pozvali su me prošlog proleća, predložena sam za ambasadorku kulture grada. Rekla sam “super, naravno”, ali ne želim da budem tu pro forme, već da radim nešto što ima smisla. Onda smo dobili titulu za 2021 i od onda se niko nije javio. Opet je bilo pitanje forme. Svi ljudi koji su pozvani da budu ambasadori nose ogromnu paletu kontakata, znanja, iskustva, ideja; mene ne zanima da budem ambasadorka pro forme, zanima me da realizujem ideje. Pretpostavljam da su u toku pregrupisavanja ljudi “na terenu”, nemam razlog da istražujem gde mi je mesto. Kada se otvori neki prostor neko će me se setiti, nadam se da neće biti razbacivanje resursa. Ljudi, pre svega.

Da imaš čarobni štapić, kako bi rešila problem nepostojanja koncertne dvorane u gradu?

Pečuj, koji je bio EPK, je to fenomenalno rešio i mislim da je to super model za nas. Pretvorili su bivšu fabriku u muzejski prostor, u kuturni kompleks u kom se rade probe, skupljaju mladi, u multimedijalna mesta za izlaske i za događaje. Pomislila sam na Kinesku četvrt, ona bi bila odlična, ali znam da je ispolitizovana i ne želim da išta dodajem na ičiji tas. Bilo bi idealno da je na Dunavu, gde god da je, zato što je lepo da sediš na koncertu i gledaš kroz stakleni zid svoju reku. Da napravimo stvaralački prostor višestruke namene, uopšte nije više deo našeg vremena da se nešto gradi sa jednom namenom. Umetnosti i život su isprepleteni, tehnologija je mobilna i nezahtevna, tako da bih napravila višenamenski prostor gde svako ima pristup i bez podela “ova soba pripada onome, a ova onome”. Ne, ova soba pripada ovima od 10 do 12 sati, a od 13 do 16 onima. Zbirno mesto događaja i izvođenja, umetnička košnica.

Strašno si me obradovala kada sam saznao da si kao jako mlada uradila delo posvećeno Frenku Zapi?

To je bilo pre više od 20 godina, kada je umro, u vreme kada smo ga slušali, vreme otkrivanja šta je sve radio. Umro je kada me je ansambl limenih duvača pitao da za njih napravim komad. Drug iz škole je svirao trombon u grupi “Crno dugme”, svirali su na sahranama, malo je crni humor ali to jeste bio spoj – Zapa je umro i ja sam imala priliku da pišem za kvintet limenih instrumenata, a on je na ovim prostorima ili vojni, ili za sahrane. Zapa je bio velikan našeg odrastanja i prošlog veka, napisala sam za njega posmrtni marš.

Zašto je Zapa bio tako izuzetan?

Prvo zbog autentičnosti. Zatim, zbog probuđenog odnosa prema realnosti i društvu, on je bio vrlo kritičan, ne samo kroz muziku koja je bila vrlo svoja. Njegov identitet i sloboda su se osećali i kroz tekstove, koji su nepogrešivo ironično gađali u centar, od najsitnije etničke tematike, baveći se društvenim arhetipovima i stereotipima, do većih tema. A kao muzičarki, nejgova disciplina mi je bila fantastična inspiracija. Mi sm odrastali uz uverenje da što god manje vežbaš i radiš, više si kul. U kasnim tinejdžerskim godinama shvatila sam da je Zapa najveći posvećenik i disciplinovani radnik koji postoji.

Posle si radila sa Orkestrom Zabranjenog grada iz Pekinga. Hajde nam demistifikuj Kinu, relativno zatvorenu, nedemokratsku zemlju ograničenih građanskih sloboda u koju odlazi da živi i radi sve više Zemljana, pa i građana/ki Srbije?

Ovo je odličan završetak teme o kulturnoj politici. Pozvana sam da radim sa Orkestrom zato što je neko u kineskom ministarstvu kulture definisao da će Kina svoje stare, arhaične instrumente predstaviti Zapadu, a pošto njihovi muzičari nemaju nikakav uvid u zapadnu muziku, oni su pozvali 15 umetnika iz Istočne Evrope. Pozvana sam kao kompozitorka iz Srbije, što je divno jer su shvatili da su zemlje Istočne Evrope zapad u odnosu na njih, a istovremeno postoji zajednička veza socijalizma iz prethodnog perioda i razumevanje kroz sistem, iako su kulture potpuno različite. Mesec dana su nas vodili po čitavoj Kini, učili smo tradicionalne instrumente, da bi svi na kraju napravili komad koji je za taj ansambl. Ideja je da kada ta dela budu gotova ansambl će moći da putuje i potpuno osvoji Zapad nečim što je njihovo, a zaboravljeno zbog Kulturne revolucije. Sada su u poziciji da redefinišu svoj identitet sa kompozitorima sa strane, da ožive staru kulturu i rašire je dalje. Neverovatan plan za ekspanziju i vrlo disciplinovano, dugoročno razmišljanje.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.