Čitajući grozomorne izveštaje iz Meke tokom aktuelnog hadžiluka, na kom se mrtvi od iznemoglosti mere četvorocifrenim brojem, stiče se utisak da jubilarni 60. Bijenale u Veneciji ima mnogo više sličnosti, nego razlika u odnosu na najveću smotru vernika na svetu. Oba događaja posetiocima su mnogo više od putovanja i novog iskustva, to je hrana za dušu i dodir sa vanzemaljskim. Takođe, da bi se čovek u oba grada lepo proveo neophodno je da se temeljno pripremi, najavi, a da na samom mestu dešavanja bude stoički strpljiv i tačan, što je nekada lakše reći nego učiniti.

Postoji razložna argumentacija zašto je Venecija nekima najlepši grad na svetu. U pitanju je naravno subjektivna procena, drugima su to Rim, Pariz, Bangkok ili Sankt Peterburg, međutim kako god da postavimo ovu emotivno-estetsku dijagnozu, jedna nesporna činjenica ostaje – na svetu ne postoji nijedan grad sličan Veneciji i na magiju vodenog sveta nemoguće je ostati ravnodušan. Štaviše, neki drugi lepi gradovi, žrtve klišea, se porede upravo sa njom. A opet, Venecija je turistička Meka modernog doba i očekivati posetu lišenu drame i gužve je realno koliko i ekspoze srpskog premijera.

Što se samog odlaska na Bijenale tiče, postoje tri načina da to učinite. Ukoliko ste tranzicioni pobednik ili pobednica, preporučujemo direktan let iz Beograda i boravak u istočnom delu drevnog grada, a ukoliko pripadate redu smrtnika, neuporedivo jeftinija opcija su niskotarifni letovi sa presedanjima (Beč/Frankfurt) i smeštaj u Mestreu, kontinentalnom delu Venecije gde noćenje i hrana koštaju neuporedivo manje, a voz-linije su brze, redovne i jeftine (1,5 evra, po 10 minuta čekanje i put). Moguća je i vožnja automobilom ili autobusom, međutim u prvom slučaju ste u milosti potencijalno košmarnih saobraćanjih gužvi na prilazu gradu, pa je to više tombola nego road trip, a u drugom će vas obremeniti naporno putovanje, znatno duže nego što je neophodno, što zbog potreba turističkih operatera, što naših šopoholičara i putničkih bešika sumnjivih zapremina.

U kompletnom itineru, najveća psiho trauma svakako su srpski letači za Beč. Naša nacionalna katastrofa i survavanje svakog ukusa i budžeta najbolje su vidljivi upravo tokom ukrcavanja u avion i čovek letimičnim pogledom na putnike može sa beskonačnom sigurnošću da prepozna tu liniju čak i kada je okružen hiljadama turista na nekom od gigantskih aerodroma diljem Planete.

Venecija krajem juna je topao i vlažan grad. Kiša je tada česta, mada prolazna, a jadranski vetrovi haotično mogu udarati kada se najmanje nadate. Možda je najpoštenije reći da je grad promenljivo vlažan, ali i dalje prelep kada osunčani kanali malo “ispare”. Cene su za divno čudo prihvatljive srpskim turistima, pod uslovom da dobro kontrolišete apetite i snove.

Venecija nije povoljna kao Rim, ali ne tuče po ušima kao Pariz ili London i možete ručati za 15-20 evra, odnosno 25-30, ako se otvorite za luksuzniju pastu ili vino. Zapravo, najskuplja stvar u gradu je prevoz (10 evra vožnja brodom, sat vremena, “Lilu Dalas multipas”) i obavezno uzmite višednevnu kartu za brodske “buseve”. Ako imate za vodene taksije a’la talentovani gospodin Tomas Ripli/Diki Grinlif, ili vožnju gondolom (potonja 100-120 evra kratka vožnja), onda ovo verovatno i nije tekst za vas. Inače, galebovi su promenili evolutivnu taktiku i više gotovo da ne love ribu – oteće vam hranu iz ruke bez imalo straha, oprez.

Pretpostavljam da se ovo ne piše, ali za svaki slučaj vredi napomenuti da u Veneciji nema auto-prevoza, metroa, bicikala, rolera, skutera i trotineta. Zavisite isključivo od vaših nogu i brodova, pa tako i planirajte put, obuću i odmore. Magične reči su pamuk, lan i onaj sok od aloje sa mega-pulpom koji jednako krepi, diže moral i skida crnu magiju. Kao i uvek, besplatno reklamiramo mobilnu aplikaciju maps.me pomoću koje možete krstariti gradom kao da ste dužd lično. Besplatna je, ne treba vam internet ili roming (GPS koristi triangulaciju lokalne mobilne telefonije), jedina mana je potrošnja baterije kao da pričate telefonom i naravno morate pre puta preuzeti mapu Venecije.

Šta sve nismo znali? Nismo znali da mladi lokalci obožavaju velike pse i dave se u Aperolu (sladunjavi špricer). Pica, pasta i ostale italijanske đakonije su naravno na izvolte, ali ako baš želite venecijanski đir onda su tu čiketi (predjelo, kao “pijace”) i tramezino sendviči u svim varijacijama. Preporuka za one sa gljivama, nisu skupi, jer Italijani očigledno bojkotuju anemične šampinjone i jedu aromatičnije i jače fungije i artičoke.

Supermarketi su ugrožena vrsta u Veneciji i planirajte kupovinu hrane i pića na vreme ako ne želite da vas oderu. Takođe, u Veneciji je veliki no-no jesti na ulici, mostu ili stepenicama, uopšte tamo gde je najlepše, i bez blama će vas oterati, pre svega zbog gužve, ali i dobrobiti gradskog i republičkog budžeta.

Venecija u nekim periodima ima bezobraznu taksu za posetioce, pa pre ulaska u sam grad rešite to na telefonu kod vašeg domaćina kada plaćate smeštaj jer nije nemoguće da vas negde odbiju ako niste platili ulaznu globu. Džeparoša ima kao pleve, muški neka drže bitne stvari u prednjim džepovima, a gospođe neka drže ruke preko otvorenih torbi i u klozetu. Naše iskustvo iz sveta govori da je najvažnije izgledati i držati se kao teško odžepariva osoba, posle je lako.    

Nego, Bijenale.

Tema šezdesetog Bijenalea je “Stranci Svugde” i slično Ekspou, umetnici imaju relativno veliku slobodu tumačenja i pristupa. Najveći deo postavki i radova nalazi se na dve lokacije, blizu jedna drugoj: Đardini, divni park(ovi) gde se nalazi gro nacionalnih paviljona, uključujući i naš, i Arsenale, bivša mletačka “barutana” sa marinom, prenamenjena modernoj epohi i svrsi. Reći da sve izgleda božanstveno bilo bi odveć potcenjivački, a trodnevna karta za ne-novinare košta 40 evra i vredi svaki cent.

Nemamo ni mesta ni znanja da detaljno elaboriramo umetničke domete nacija i pojedinaca, ali je sveukupni dojam primetno, ali ne i brutalno okretanje woke tekovinama kao što to čine Dizni i Netfliks. Paviljoni nekih nacija su pitanja osnaživanja žena, migrantske integracije i kolonijalnog zla postavili odlično (Španija, Benin, Velika Britanija, Saudijska Arabija, Češka, Senegal), neki su nastupili dokumetarno i eks-katedra (Portoriko, Belgija), a neki kao da su hteli da budu u toku, ali nisu znali kako i zašto, pa je kompletan utisak žalosno tunjav i da prostate poltronski prema nepravedno ugnjetavanima bez ikakve katazre (Holandija, Kanada, SAD).

Nećemo forsirati lošu reklamu, ali bilo je paviljona i radova gde se čovek ni kriv, ni dužan, osećao bedno samo zato što je belac, ali to je debela manjina. Sa druge strane, Mađarska i Malta (a delimično i Japan) su se okrenule totalitarnom tehno-ugođaju i umetničkim vezama i transformacijama između čoveka, mašina i digitalnih procesa. Subjektivno je mišljenje da su takvi pristupi bili najsmeliji i najaktuelniji.

Preispitivanje odnosa čoveka, istorije i budućnosti, pa i našeg fizičkog iskustva i postojanja spram digitalnog, bilo je pun pogodak, a prava je šteta što su Austrijanci zadocnili sa pričom o sovjetskim pločama džez muzike baždarenim na Rentgen-snimcima pluća. Tu je priču Fejsbuk davno iscrpeo, mada jeste fascinantno slušati nekada zabranjenu muziku u SSSR-u sa ilegalnih ploča snimljenih na plućnim snimcima, zbog čega su se takve ploče u moskovskom andergraund miljeu zvale “rebra”.

Cajtgajst je nažalost takav da je i Bijenale prilika za političko delovanje par-eskelans. Osim pomenutih tema i trendova, pažnju je privuklo i odsustvo izraelske postavke, čiji su umetnici kazali da neće izlagati dok se “rat ne prekine i taoci ne oslobode”. Dva italijanska vojnika non-stop su pored, budući da su i grad, i Bijenale, dominantno pro-palestinski raspoloženi, ako je suditi po grafitima i pokazanom sentimentu publike koja na takve događaje inače ide.

Ako u tom ratu još i postoji dualitet refleksije i tumačenja, sa Rusima i Ukrajincima je stvar tragično jednostavnija. Ruski paviljon je prosto ustupljen Boliviji, a barem mi, kao žrtve sankcija i embarga, najbolje znamo koliko je suludo i štetno uskratiti prostor ruskim umetnicima i pristojim građanima uopšte. Ukrajinci su se dobro snašli u delikatnoj situaciji, i umesto da glumataju žrtve i sve podrede kontekstu konkretnih razaranja, usmerili su se na užasne stereotipe i očekivanja koje prema njima gaje njihovi “prijatelji” sa Zapada i pokazali nam kako izgleda biti ukrajinski stranac u očima nekih drugih tuđina, sada i tamo. Sličnosti sa nama su bolne i otrežnjujuće.

A onda je došao red i na nas. U nekadašnjem paviljonu Jugoslavije, Srbiju je predstavio Aleksandar Denić postavkom “Exposition Coloniale” (kustoskinja Ksenija Samardžija) i kako smo već objavili, imamo svaki razlog da budemo zadovoljni. Ko su stranci oko nas, a ko u nama, šta je naša prošlost i kakva je naša evropska budućnost u ovoj i ovakovj sadašnjosti, srpska postavka gađa prava pitanja u pravom trenutku i prostorom, zvukom i eksponatima nepatetično i krajnje anti-kusturično ispada iz balkanskog šablona socijalne tragedije i patosa kojih je Zapadu inače pun kufer jedno 25 godina. Svaka čast, mada, nama nauka, kultura, umetnost i sport nikada nisu bile inferiorne aktivnosti – problem je bio i ostao sve ono drugo.    

Ovo nije deo Bijenalea, ali ako se jednom zateknete u Veneciji, ne propustie Kolekciju Pegi Gugenhajm (16 evra ulaznca za civile). Ne radite to sebi, ako boga znate, jer venecijanski hadžiluk bez tog muzeja nije kompletan – kao da obiđete Kabu sedam puta, a ne gađate šejtanove stubove. Ne vidimo bolji način da se stavi trešnja na tortu, jednom kada obiđete Bijenale.

Poređenje je krajnje banalno, ali ako zamislimo muzej Luvr kao kompletnu američku košarkašku NBA ligu, onda je venecijanski Gugenhajm All Stars vikend. Ne trebaju vam dve godine da ga obiđete, zbirka je zpravo relativno skromna, međutim ta je kolekcija radova, nerealno ušuškana pored kanala, sasvim dovoljna da čoveka podseti zašto je vredelo roditi se, a ukoliko niste religiozni, ovde je verovatno jedan od vaših hramova. Odakle da krenemo?

Salvador Dali, Pablo Pikaso, Mark Šagal, Frensis Bejkon, Vasilij Kandinski, Mark Rotko, Žoan Miro, Maks Ernst, Kazimir Maljevič, Paul Kle, Endi Vorhol, El Lisicki… da li zaista treba još?

U drugom je delu Kolekcije ovog juna upriličena postavka posvećena Žanu Koktou, biseru u kruni ljudske divote i stvaralačke ludosti, i samo je taj detalj dovoljan do čovek poseti ovaj neverovatan grad. Nakon obilaska, osobi načete, pa zaceljene duše, ostaje samo da se pokloni senama i ukusu pokojne Pegi, čije je večno mestu odmah tu, pored njenih kučnih ljubimaca, u gradu kojeg je najviše volela na svetu. Znala žena zašto.

ZTZ