Vidim da je postalo popularno međ’ elitom i plebsom, pa sam i ja prihvatio reforme Aleksandra Vučića, da ne ispadne posle da sam stavljao klipove u točkove napretka. Tim sam povodom prošle godine prestao da se izjašnjavam kao ateista i uskladio stavove sa vladom Srbije. Od leta gospodnjeg 2016. postao sam militantni sekularista. Za razliku od premijera spreman sam da pojasnim kako je do promene došlo, svečano, na Svetog Savu.

Uopšte ne želim da debatujem na temu da li ima boga. Ni sa tatom, ni drugarom, ni sa kerom, ni mačkom. Usvojio sam stav da debate u kojima nijedna strana ne može čvrstim dokazima da potkrepi svoje tvrdnje nisu vredne vođenja.

Ne manje bitno, apsolutno me boli dupe kakav je vaš stav po ovom pitanju. Što se mene tiče možete da verujete u jednog boga, dva, pet, grčke i rimske, egipatske, paganske Hindu i slovenske, ili ne verujete ni u jednog. Jebe mi se, vaša stvar.

Reč „ateista“ u sebi sadrži kontrapoziciju i pobijanje. Samim tim nije prijatna za uho i tera ljudski duh na otpor, posebno ako je duh zapušten i prazan. Bude tu i nasilja, kog se ne plašim ali mislim da postoji bolji način da unapredimo naše živote od Ateisanja unaokolo i nerviranja ljudi koji ionako nemaju pojma o čemu pričaju.

Praporci-eliminator

Stoga,

Lane sam Vučiću dostavio neopozivu ostavku na mesto ateiste u Vladi Srbije i samozaposlio se na poziciji militantnog sekulariste. To vam je, braćo i sestre, onaj tok misli u kojem vas zabole ko u šta veruje ali ste spremni da javno ustanete, potrošite vreme, novac i resurse da zabranite svakom Verujućem Biću da svoja intimna, subjektivna i stvarnošću nepotkrepljena moralno-filozofska polazišta gura u sferu javnog interesa. Bukvalno svaka javna institucija mora biti oslobođena verskog naboja, simbola, politike i bogoslužitelja, zato što smo davno & mudro odlučili da živimo po svetovnim, a ne božijim zakonima, ko god taj bog ili bogovi bili.

Ponavljam: Ustav RS građanima/kama garantuje slobodu veroispoivesti, ali i slobodu od veroispovesti.

Pozicija militantnog sekulariste znači da su moji stalni neprijatelji osobe koje žele da na mala ili velika vrata uvedu lične mitove i verovanja u naše zajedničke živote. S te strane oni i ja smo u premanentnom ratu, vođenom nenasilnim metodama, s moje strane. Svako ko misli da je veronauci mesto u školi (?!), primerice, je moj društveni neprijatelj i do smrti ću se boriti legalnim, nenasilnim sredstvima da uništim njegovu nakanu.

Banalno govoreći, meni kao militantnom sekularisti je sasvim svejedno da li će građanin/ka X biti satanista, na primer. Ako on/a jarca žrtvuje na svom imanju, svojim parama i trudom, ne remeteći javni red – meni mindeđ. Oh, Mihaljeviću, pa kako može da ti bude svejedno? Pa vidite, zato što znam da takve gluposti ne daju rezultate u stvarnosti i plod su bolesnih fantazija. Danas je 21. vek i ljude ne trpamo u zatvor ako su poročni, preljubnici, zavidnici, fariseji i srebroljupci. Hapsimo ih kada prekrše krivični, a ne crkveni zakon. Osim ako si boga toliko uvredio u fazi pretpostojanja da te izrodi u, štajaznam, Saudijskoj Arabiji.

Podsećam da su svega tri od deset božijih zapovesti stvarni zakoni, a i te tri su izuzetno intuitivne i, da prostite, evolucijom usađene ljudske sklonosti. Satanisti su prosto kreteni, ali biti bednik još nije kažnjivo zakonom.

Posebno sam militantan kada se religija upliće u najviše državne organe. Kada sveštenici svih konfesija diluju sa političarima koji donose zakone, nakon čega i jedni i drugi uživaju benefite ovog prljavog dila. Država, grad, bolnica, škola, mesna zajednica… i druge javne ustanove namenjene su svima nama, a ne samo vernicima, i rezultate ostvaruju radom, a ne molitvom.

Gradovi i pravna lica ne mogu imati krsne slave. Uvredljivo je i glupo, za verujuće i neverujuće. Sveštenici neka rade šta god žele, pod uslovom da to čine na imanju hrama ili ih se pozove na privatni posed. Neka vam je sa srećom, kažem, to ne radi u kosmosu kakvog poznajemo.

Takođe, ljubazno umoljavam SPC da usvoji Gregorijanski kalendar. Samo budala misli da je ovo religijsko pitanje, a ne (geo)političko, a moj je motiv dvostruk i jasno – nereligijski. Prvo, da sam vernik voleo bih da slavim bitne događaje kada su se zaista desili, po predanju, a drugo, u julijanskoj Srbiji budžet zeva prazan od Svetog Nikole do Jovana, dva božića, dve nove godine… što bedna zemlja poput naše ne može da priušti.

Kao i svako racionalno biće, povlačim napisano ako se empirijski nedvosmisleno ispostavi da boga ima. To je lako dokazati i naučnici bi slavili dugo u noć.

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.