Gostovanje slikarke i spisateljice Milice Vučković u emisiji Utisak nedelje, bez namere autorke emisije Olje Bećković i pomenute gošće, postalo je više od utiska. Tih sat i po otvorilo je i prosulo izuzetno važno pitanje koje nam obleće iznad glava od kako je Srbija postala višestranačka, samostalna država, a građani i građanke Republike izrazito podeljeni po skoro svakom važnom društvenom pitanju.

Koliko si čist i posvećen u svom urbanom levičarenju?

Vučković je iznela svoje mišljenje u vezi sa dnevnopolitičkim temama koje joj nisu privlačne i njima se ne bavi, dakle iznela je nepostojanje takve vrste javnog mišljenja, sve vreme potencirajući manjak sopstvene kompetencije, nakon čega se tzv. urbana i leva čaršija obrušila na nju silinom crne rupe, kao da ih je Vučković izdala ili poništila kakav važan društveni dogovor potpisan ranije. Umetnica je, uprošćeno govoreći, prošla kroz toplog zeca zato što se u očima povelikog broja ljudi ne bavi stvarima koje bi morale da joj budu važne i time je praktično dezertirala sa prve linije odbrane slobode, građanskih prava, dostojanstva i ako hoćete – pravde.

Ona je, smatra vaskolika kritika, još jedna pripadnica elite zaštićena u mehuru privilegija i materijalnog blagostanja, zbog čega joj se i može da ostane manje gluva, a više nema u situaciji kada nam se država raspada pod kontrolom čoveka i partije koji više liče na kriminalni kartel, nego evropsku političku stranku iz 21. veka.

Oni koji su je posle hrabrili, a ni njih nije malo, pozdravljaju to što ne želi da se valja u blatu koje jeste srpska politika. Reći javno „ne znam“, ili „nemam mišljenje“, u Srbiji je skuplje od reči „Kosovo“ i tim povodom i lično čestitam umetnici na spremnosti da nema mišljenje, odnosno ne zna odgovor. A da li umetnica i književnica ima pravo da nema mišljenje u ovakvoj situaciji? Da, ima, i snosiće posledice takve odluke, odnosno stava, ali ne na Tviteru i društvenim mrežama dan posle, nego u ličnom kontaktu s pravim ljudima i izazovima u budućnosti, baš kao što posledice snose i oni koji imaju mišljenje o svemu, uvek i svugde.

Naravno, niko ni za sekundu nije posumnjao u to da je voditeljka političke emisije zloupotrebila gošću tako što se nije obazirala na prethodni dogovor da slikarku ne rešeta pitanjima o kojima ova ili ne zna, ili ne želi da govori, a tiču se dnevne politike. Ovo je slikarkina verzija događaja, koja tvrdi da je i ranije odbijala da se pojavi kod Bećković. Vučković je o svemu ovome iz svog ugla detaljno pisala odmah nakon emisije, javno, nakon čega su je neki napali još jače, a neki zdušnije branili njenu odluku da u političkoj emisiji nema političko mišljenje. Lično, kao novinar, ne znam kako se daju takve garancije, koje su granice, i ne delim mišljenje da je Bećković nekoga zloupotrebila ili nasamarila, posebno ne punoletnu, inteligentnu i socijalno mobilnu Milicu Vučković.

Što nas dovodi do utiska decenije: kako smo došli u situaciju da su ljudi sa urbanim, levim ili libertetskim svetonazorima postali do te mere ostrašćeni ideološki puritanci, da su spremni da ospu paljbu po osobama čije bi im poznanstvo, druženje ili saradnja u stvarnom životu bili više nego prihvatljivi, nekada čak i poželjni? Zašto su nam slične osobe prve na listi za odstrel kada kažu, napišu ili urade nešto što nije u stopostotnom saglasju sa našim ličnim mišljenjem?

Zašto levica lakše briše prijatelje i potencijalne saveznike od desnice?

Tačno je da su ljudi „s leva“ statistički skloniji kritičkom rasuđivanju uperenom ka sopstvenim redovima, da se lakše uvrede i otkažu glasačku i svaku drugu vernost, da hoće princa na belom konju a okolo nit’ prinčeva nit’ konja, da je Demokratska stranka po difoltu pluralistička partija za pravljenje novih, barem je bila, međutim ta je poznata crta odavno pređena i slučaj Milice Vučković pokazuje da toj i takvoj „levici“ više niko nije po meri, osim sopstvenih klonova  

Takve situacije vidljive su svakodnevno, jednako u privatnoj i javnoj sferi ljudskog delovanja. Vegani razapinju vegetarijance zbog strašne jeresi jedenja sira. Agnostici i ateisti padaju u amok zbog filozofskih 1% sukoba koji nikome ne utiče na život i raspoloženje, a bataljuju 99% međusobnog razumevanja, podrške i vizije. Borci za ljudska prava i aktivisti kritikuju ljude koji nisu zamenili profilnu fotografiju na društvenim mrežama prikazom tada aktuelne društvene mobilizacije, ili zastavom zemlje pogođene tragedijom. Ako i jesu stavili, zašto je duže nisu držali na svom profilu, nego samo par dana? Ako se i jesu molili za francuske novinare i karikaturiste, tri meseca, zašto nisu za decu u Nigeriji, Ujgure u Kini, gejeve u Iranu, ili pande u ZOO vrtu?

Levičari i osobe građanskih svetonazora, posebno mlađi, bivaju uvređeni i razočarani ako u svakom javnom nastupu osoba X ne spomene svaki društveni problem i po mogućnosti ponudi rešenja za sve njih. Da su levičari kojim slučajem snimili „Daru iz Jasenovca“, i uspeli u onome što nije pošlo za rukom stvarnim autorima – da prikažu kako državno sponzorisana sprega fašizma, nacionalizma, religije i krupnog kapitala može dobrog i poštenog čoveka pretvoriti u krvoločnu zver, kladim se da bi Tviter dan posle premijere izgledao ovako: „Nedovoljno je Roma u filmu!“, „Fašistička NDH je ubijala i LGBT osobe“, „Ženski ugao priče nepotpuno obrađen“, „Holokaust je ipak prvenstveno jevrejsko pitanje“ itd.

Po njima, svaki stvaralački izlet mora adresirati svaku bolnu društvenu temu, inače si goli šljam, glupak, elitista, privilegovan, nep(r)osvećen i slično. Svaka javna reč mora da se izvaga iz svih zamislivih uglova, da bi publika u žaru pecala greške kao bedni muzičari što mere kolege po kafanama. Ima da oplačeš svaku tragediju, osudiš svaku nepravdu, živiš na protestima, pa makar to radio 365 dana godišnje, za 200.000 godina istorije homo sapiensa, jednom ako ti se omakne – gotovo, ćao, nema te, adio.   

Zašto nisi javno podržao MeeToo pokret i zašto si to uradio tako kilavo, ni 300 dana? Gde ti je duga na reveru kada traje Prajd, bio ti tamo ili ne, ikada ili uvek? Zašto se diviš stvaralaštvu i tekovinama kolonijalnih imperija kada su izgrađene tuđom krvlju i zlatom? Kako smeš da se kupaš na Štrandu kada su tamo bacali ljude pod led tokom rata? Samo ti peci meso za 1. maj, a zašto si propustio 1,928. protest sindikata u Boru?  Što ne podigneš glas zbog lošeg položaja radnika, svaki dan, kao da ti nisi radnik? Kako smeš da voliš pesme ili slike koje su stvorili moralno problematični ljudi?

Uopšte, kako se usuđuješ da želiš da pomogneš na način na koji ja ne bih pomogao?

Demokrate i socijaldemokrate lome koplja na temu koliko anđela staje na vrh čiode. Anarhosindikalisti neće ni sa onima sa kojima hoće. Na svakom anti-SNS protestu u Srbiji levica više ne broji koliko ih ima, odakle su pristigli i kako da se organizuju, nego zbrajaju ko s kim hoće da šeta, a ko s kim neće da šeta, kao da biraju premaze za hamburger, a ne dugoročne političke kolaborante sa kojima, hteli ne hteli – dele interese.

Mantra levičarskih puritanaca, a to je Milica Vučković osetila na svojoj koži, svodi se na optužbu „ti nisi dovoljno…(dopiši po želji, mada je odovor uglavnom ’ja’)“.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.