###

Jedna od najboljih u zahtevnom i lepom poslu tumačenja pozorišne stvarnosti u Srbiji, bivša koleginica iz „Dnevnika“ Darinka Nikolić, predstavila je na 62. novosadskom Sterijinom pozorju monografiju Dejan Mijač. Ne moram vam iscrtavati biografiju proslavljenog reditelja vernog kritičkoj misli, zbog čega sam otišao na promociju u nadi da ću s njim uraditi intervju, drugi u životu i prvi za moj medij. To, i da njemu i Kseniji Radulović, još jednoj žrtvi “Dnevnikovog” Intervjua nedelje, poklonim karikature Huga Nemeta nastale pre njegovog i mog odlaska iz drugog najstarijeg srpskog dnevnog lista. “Dnevnik” nema arhivu, pa ih sada delim sa višegodišnjim zakašnjenjem. Obraduju se ljudi, znače im crteži više nego Hugu i meni.

Bio sam jako skeptičan. Prezirem intervjue sa akterima događaja na samim događajima. Nisu opušteni i uvek su u cajtnotu, nemaju dovoljno sebe na poklon u tim trenucima i takvi razgovori retko pogađaju centar. Pošto sam uzeo posvetu od Darinke i Dejana, zamolio sam potonjeg da odložimo intervju kada gužva oko Sterije prođe. Rado ću doći u Beograd i ukrasti mu sat vremena života, na šta je Mijač pristao. Teško me je odbiti kada poklanjam Hugove karikature.

Nakon još jednog neuspešnog susreta ispostavilo se da će treća biti sreća. Čekao sam reditelja u beogradskoj kafani imena meni dragog slikara, strašno sklonog industriji i marketingu. Bio sam lagano nervozan zato što je prvi povod za intervju, monografiju, prirodnom silinom teške reči i postupka nadjačala odluka žirija Sterijinog pozorja da nikome ne dodeli nagradu. Već na promociji Mijač je bio vrlo rezervisan u vezi sa knjigom, izustio je tek par reči. Ideja je bila da razgovor otvorimo monografijom i lagano uplovimo u Sterijine struje budući da je interes javnosti opravdano velik. Slično sam uradio sa glumicom Milicom Grujičić, u intervjuu planiranom da bude objavljen dva dana ranije.

Igrao sam se kafom u trenutku kada sam uočio Mijača, iz pravca Knez Mihajlove. Bio je u društvu čoveka kog sam namah prepoznao iako ga nikada nisam upoznao – karikaturiste i crtača Dušana Petričića. Prišli su mom stolu manirom starih drugara ometenih manjom nelagodom, pozdravili smo se, upoznali i poručili.

Oduševljenje me je spopalo brzo i napadno. Trajalo je svega nekoliko minuta, sjajna iluzija da kreiraš stvarnost u društvu najboljih. Zbog ovoga svi mi postajemo novinari, da bi sedeli sa mudrijim ljudima u pokušaju da očistimo istinu od podlih naslaga. Priznajem, đavolski prija sedeti s njima. Slušajući ih kafa je dobila bolji ukus i sada znam kakvu setu osećaju ljudi koji su bili dovoljno srećni da, makar iz prikrajka, slušaju rasprave proverenih velikana u nekoj od kafana najboljih pozorišta. I evo me, na intervjuu koji obećava sve, mada još ništa nije pokazao. Onda me je pogodilo!

Nakon pet, deset minuta, shvatio sam da Mijač i Petričić razgovaraju o skandalu na Steriji sa relativno suprotnih pozicija. Obojica potežu odlične argumente koje pristojnom žestinom brane. Padaju i iskrene psovke. Ubacujem se koliko mogu, kašičicom, i pokušavam da ostvarim kontakt sa Petričićem kroz meni bliske ljude, pre svih karikaturistu i crtača Gradimira Smuđu i strip majstora Zorana Janjetova. Petričić mi vraća servu Mirkom Ilićem i Miltonom Glejzerom; sedim, ćutim i upijam.

Tačno se sećam milisekunde u kojoj sam postao siguran da je njihov razgovor o 62. Sterijinom pozorju bolji, jači i sadržajniji od svakog intervjua kog bih ikada mogao uraditi sa Mijačem, ili s bilo kim. Predosetio sam to čim su stigli, zbog čega sam im bezuspešno ponudio da uradimo dupli intervju u formi dijaloga.

Odatle preuzima instinkt. Neprimetno uključujem snimanje razgovora na telefonu i pravim se mutav – ne zato što nameravam da prevarim sagovornike, već da im ne prekidam nit i da nastave dijalog bez pritiska tonskog zapisa. Od te milisekunde nadalje, najviše sam razmišljao o tome kolika će mi količina ubeđivanja i novinarskog šarma biti neophodna da ih nagovorim da umesto intervjua sa Mijačem objavim njihov razgovor, naravno semantički ispeglan i dinamički prilagođen zarad kratkoće, jasnoće i efekta na publiku. Njihove reči tiču se svih nas.

Karikatura: Hugo Nemet

Odbili su me jako simpatično, Petričić posebno. Nije to kraj sveta, pomislio sam, tek shvativši da ću uskoro ostati sam sa Mijačem, koji u tom trenu govorom tela, i posle jezika, jasno daje do znanja da sve što je izgovorio u proteklih 35 minuta i 24 sekunde – neće ponoviti. Nije ljut, mučno mu je. Instinkt se ponovo aktivira, ovog puta to su preživljavanje i samoočuvanje. Ne mogu praznih ruku iz Beograda, urednik koji će me ubiti sam ja.

Pred sam Petričićev odlazak predlažem džentlmenski dogovor: neću (zlo)upotrebiti tajno načinjen snimak razgovora, a za uzvrat želim da isti taj razgovor objavim za tačno godinu dana, uoči početka 63. Sterijinog pozorja, leta gospodnjeg 2018. Nudim argument da će tada biti savršeno jasno ko je bio bliže istini i Petričić se osmehnuo bez dragocenog „može“. Nadam se da je to njegov način da bezbolno prihvati, tako mi je delovao, zvaću ga dogodine da proverim. Reditelj se sve vreme zadovoljno smeška i pristaje na ovaj eksperiment, svestan da će momentum problema i njegov uticaj na javnost opasti za godinu dana. Ili neće.

Od intervjua sa Mijačem jasno nema ništa. Obojici se ne radi. Umoljavam ga da mi dozvoli da napišem ovaj tekst. Obećavam da će snimak ostati tajna godinu dana. Pristaje.

Zašto je bilo dobro i zašto je bilo loše ne dodeliti nagrade. Gde smo i kuda idemo. Da li šok terapija radi u Srbiji. Postoje li mač i Gordijev čvor, ili sekira i ćup govana. Može li se biti neutralan u ovakvom vremenu. Da li je ovo ukidanje ili guranje. Kome se žiri obratio. Zašto se obratio. Šta je ljudski integritet i da li ga ne vidimo. Zašto fale dobri tekstovi. Hrabrost ili kukavičluk. Bezobrazluk, cinizam ili vizija. Šta je prosek. Ko su žrtve tuđih neuspeha. Zašto selektori, za razliku od žirija, vešto izbegavaju kuršume kritike. Zašto je društvo strahovito podeljeno i gde je nestala pristojnost sukoba mišljenja. Može li Srbija da se menja bez paljenja Parlamenta.

Samo se o predsedniku žirija, Predragu Mikiju Manojloviću, govorilo jednoznačno i opredeljeno.

Lišen zaključka, usudiću se da vam prepričam vic koji je Petričić kazao Mijaču:

„Dođu Marsovci na Zemlju i pišu izveštaj za ove kod kuće. Kažu, došli smo prvo u veliki hram, 100.000 uzbuđenih ljudi je u njemu. Na sredini je veliki zeleni pravougaonik i tu su istrčali ljudi u različitim kostimima. Potom, dolaze vračevi, njih trojica odeveni u crno. Glavni vrač staje na sredinu pravougaonika, u centar velikog kruga na označenu tačku. Iz džepa vadi neku spravicu, duva u nju, čuje se glasan zvuk i odjednom – počne da pada kiša.“

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.