Pravo da govore o našoj budućnosti preuzele su osobe s glomaznim kravatama i šetači znački na reveru. Te kravate i te značke me uveravaju da postoje ljudi koji brinu o meni i sve bi uradili da moje sutra bude sunčanije nego što jeste. Svi samo govore, najavljuju i obećavaju, a novine i vesti su bolesno prazne, bez ikakve realne nade da će od 00h nešto u ovoj zemlji dobiti smisao.

Ti ljudi su gospodari laži i neumerenih obećanja, i kao takvi se dopadaju izvesnim saplemenicima/kama, dočim se nevešto tešim da je neokrnjeno mentalno zdravlje jedini svež kapital koji imam i kog ću imati u neodređeno dugom periodu. Neki od njih mi ne ulivaju dovoljno poverenja da im nakovanj ostavim na čuvanje, još gore, počeli su da liče jedni na druge i dođe mi da pomislim da je to jedna od onih “tako izgleda da ih ima više” taktika Ilije Čvorovića.

                                                       “Princip je isti, sve su ostalo nijanse”  

foto: novosti.rs

Moje koleginice i kolege su fizički napadnuti dok su izveštavali s lokalnih izbora. Policija nije bila u stanju da ih zaštiti od, da se ne lažemo – klasičnih dizelaša koji su, Tvorcu hvala, ponovo upasali trenerke u čarape i tim čarobnim gestom podigli kvalitet društvene identifikacije u Srbiji.

Meni je posle 5. oktobra bilo prilično loše to što nisam više znao u kojoj duši čuči zver. Kao da je bilo juče; stojim u gradu, zveram okolo, pitam ljude oko sebe šta nam se dešava i zašto više niko nije upadljiva seljačina, kada znam da se neke stvari u nama mogu promeniti, neke ne mogu, a za najvažnije treba đavolski mnogo truda, vremena i neretko para.

Dizelaši u Srbiji su oličenje kultur-političke mimikrije. Toma – dizel. Aca – dizel. Fajgelj – dizel. Ilić – uberdizel. Palma – protodizel. Moj komšija Grbavi Kit – dizel. Itd…

Svaka nova laž, prevara, afera, pogana izjava, pretnja i njihovo guranje pod tepih dolije u nama izvesnu količinu dizelaštva. Shvatite to kao trening, testiraju se granice, pomeraju pragovi tolerancije i od nekada pristojnih ljudi moguće je stvoriti polumisleće kiborge spremne da ubiju samo da ih neko pomazi i nahrani valjano.

Više niko ne piše i ne govori o tome da su novinari ponovo meta osvedočenih kretena, niko nije hapšen, osuđen, pa me sada živo zanima kako vi ostali građani/ke to podnosite. Znam da novinari nisu preterano popularni i deo krivice je isključivio naš, ne očekujem simpatije zbog naše patnje, ali se ipak nadam da ste sami sebi dragi i da ne bi voleli da vas neko gazi i vređa bez utemeljenog povoda.

Postajem sam sebi dosadan, ali ne zaboravite da ploče koje preskaču imaju određenu toplinu. Ova ploča kaže da se novinari i dalje ubijaju kao muve na letnjoj trpezi, a ako nama, s toliko olovaka, fotoaparata, mikrofona i kamera rade takve poganosti, zamislite šta će uraditi vama ako ostanete sami u pogrešnom društvu ?

           Ne dao vam bog da s Tadićem neobavezno pijete kafu – Dejan Anastasijević nakon dve kašikare na simsu svog stana (već ste zaboravili, priznajte)

foto: b92.net

Nisu novinari povukli boga za tregere, tu su da vidite kako država posmatra stanje stvari na terenu i šta tim povodom radi. Dobar vam stojim, osoba spremna da napadne novinara na zadatku je osoba kojoj javni progon i kritika nisu problem, obaška novčane kazne i zatvor, pa ne bih voleo da preko medijuma hladne sile upoznate iste te koji prete novinarima i biju ih.

Avion se zakucao u planinu, a ovi iz pilotske kabine mi govore da je sve u redu i da će ketering uskoro obići i moje sedište. Posle i pobede, na legalnim izborima. Valjda je to najbolja prilika da činiš gluposti jer se svi zanimaju za vesti totalno nebitne.

Čekam dan kada će srpski glasač preuzeti odgovornost za svoj život.

Znaš ti zašto

I