Vremešna poslovica kaže da si čoveka upoznao tek nakon što se boriš s njim. Lepa izreka s kojom se u načelu slažem, posmatrana u kontekstu svakodnevne borbe za ovo ili ono, poželjno igre. Svejedno da li je to partija basketa, klikera, MMORPG-a, posao sa punim radnim vremenom ili potraga za garderobom na Najlonu – čovek se konstruktivnim konfliktom, unutar zadatih pravila ponašanja, odlično predstavlja. Još preciznije to čini ako pravila ne poštuje, dok apsolutnu sliku o sebi javnosti pruža tokom oružanog sukoba u kom pravila ne postoje.

Ima i ona da je ljudsko biće najiskrenije kada se igra, tu nemam šta dodati, i plašim se osoba koje u sebi ponište poslednje zrno infantilnosti. Delom zato što je smrtno ozibljno shvatanje sebe i posla kojim se bavimo prečesto poslednje utočište od potencijalne boli izazvane prazninom duha, bespomoćnošću, patnjom, a delom jer emotivna i socijalna konzervativnost, osim nespremnosti na ljudsku najveću tekovinu – promenu, prečesto povlače neispunjenu agresiju i tromost bića i duha. Nazadnim ljudima je ozbiljnost najjači društveni adut, a nezrelost opšte mesto kritike, pa ih vedri ljudi iza leđa često zovu drkošima i smorovima.

Istorija je pokazala da su najveći od nas živeli u koži odraslih ljudi s dušama nesputane dece. Vremenom su se obrazovali, fizički ostarili, iskusili, posmatrali svet prvo iz sve više ptičije perspektive, potom aterirali u dubine ličnih i tuđih unutrašnjih previranja, čak su naučili kako da se souče sa emocijama i escajgom i postave ih na pravo mesto, a opet – sačuvali su dečiju radoznalost, oduševljenje trivijalnim, spremnost na poštenu grešku i još sto čudesa koja odrasle približavaju nedostižnom idealu deteta u nama. Nevinosti. 

###

Humor je takođe odlična tema za poslovice i izreke. Ljudi su spremni svašta da prihvate, da su glupi, lenji, slabi, ružni, ali niko za sebe još nije rekao da je neduhovit. Postoji snažna povezanost naše inteligencije, širine duše, elokvencije i lakoće kojom zasmejavamo drage ljude, zbog čega je fer kazati da si čoveka zaista upoznao kada te nakon borbe nasmeje, ako u tome uopšte uspe, zbog čega neduhovite osobe koje ne vole da se igraju malo ko zbilja poznaje.

foto: cuteoverload

Imam svedoke, dok nam je Zoran Đinđić bio živ, na poslu sam obožavao da ga ismevam i oponašam kad god bi u medijima raspalio jednu od sada, nažalost, legendarnih metafora i stilskih figura. Neke su mi se dopale, a većina je bila u veštačkoj “tjah” kategoriji namenjenoj približavanju političara prosečno pismenom čoveku, što je u Srbiji polovina. Žao mi je što ga nisam upoznao, borio se, igrao s njim, a potom seo da nešto popijemo i pojedemo kada bi me on nasmejao ili ne. Onda bih tačno znao kakav je.

Ne računajući gluposti, halavosti i notorne idiotarije, od cirka 300 političara u Parlamentu i vladi Srbije pouzdano znam za troje koji bi mogli da me zasmeju, od kojih jednu osobu lično. Postoje još dve postpetooktobarske osobe, takođe lična poznanstva, za koje odgovorno tvrdim da su duhovite ali su prestale da se bave tim poslom. Dakle od 300 – manje od deset. To nešto govori, a nismo ja i moja percepcija humora posredi.

Najbolniji dokaz o srpskom posrnuću, barem meni, su buđave metafore i tzv. humor političara koji se prilagođava aktuelnim događajima i ograničenoj percepciji glasača.

###

Jedno vreme, sredina dvehiljaditih, u tabloidima su svi, ali svi kao politički argument navodili bele medvede. Kada je cunami uništio Indonežane, svaka ekonomska analiza srpske privrede s vrha je sadržala naziv za razoran talas. “Veliki brat” (TV format), “Farma” i slični su ušetali u novohumor odmah potom, a nedugo posle Adam i Steva, bumerang efekat, Golgota, spojeni sudovi i slične nemaštovitosti pri izlaganju manjka dokaza. Ovakav transfer neprijatnosti trajao je dok kovanice tipa “briga o bezbednosti, kupovnoj moći i pravima građana” nisu postale tragikomične iliti smešne sa preuranjenim dejstvom potištenosti. Ostale cinične pošalice koje se pretvaraju da su stvarnost prepisane su iz svetonazornih načela EU po direktivi i nemaju ni realno, ni moralno uporište u našoj zemlji, barem ne u osetnoj većini.

Pre neki dan to je bio “Titanik”, a pre njega Bajern iz Minhena – ne znaš šta je od ta dva premijer pogrešnije upotrebio u političkom kontekstu ali znaš, morao/la bi da znaš, da je takvu manifestaciju ljudske vertikale i horizontale uvredljivo porediti sa Đinđićem čak i na nivou humora. A gde ćeš ozbiljnije od toga ?

Sa humorom se nije zajebavati.

###

Zapravo, pišem sve ovo zbog Vučićevih “Kobri” i sličnih odreda legalnih ubica. Ljudi koji previše petljaju s oružjem generalno pate od manjka humora i viška umora no i dalje me fascinira fanatična nomenklatura elitnih oružanih odreda širom sveta. Osim američkih “Foka”, a i to SEAL je akronim, svi redom nose imena tobože zajebanih životinja koje će na primordijalnom nivou navodno uterati strah u kosti neprijatelju. 

Tu dolazimo do problema naše civilizacije – šta je kome strašno i zašto, na koncu, srpski političar koristi ofucane frazetine i metafore, inače prevaziđene u šestom osnovne. Zašto nikada nisam čuo “Kragujevački pogon će postati pulsar srpske privrede”, “Supernova Vojvodine krpi republički deficit”, “Prajd je tektonski poremećaj”, “rupa u budžetu je veličine nebule”  ili “danas je formirana specijalna jedinica vojske Velosiraptori”.

Postoje samo crne rupe u kontekstu para, druma, džepa i međunožja.

Znaš ti zašto!

I