Dugo sam čekao njegove nove pesme. Zbirku pesama i dalje. Nedavno je Siniša Tucić objavio tri nove pesme, “Nasilje maternjeg jezika”, “Nedosanjani modernizam” i, lični favorit, “Prašina više nije mirisala”. Sedimo tim povodom u Izbi i pričamo. Kao da je svaki drugi dan u našim životima, a nije. Nismo u izlasku, dan je lep i kao stvoren za intervju sa čovekom kojeg invaliditet nije uspeo da zakuca na marginu. Nestrpljenjem deteta u prodavnici slatkiša pitam intelektualca delikatne duše kada ćemo uživati u novoj zbirci poezije, a Tuciš se lagano mršti i odmotava objašnjenje: “Ne pratim produkciju da bih donosio sudove. Ježim se književnosti kao sistema, i od imperativa da se mora biti po svaku cenu prisutan na sceni i svake godine objaviti knjigu. Mene poezija zanima onoliko koliko se dotiče moga života i sveta koji promišljam. Naravno, čitam pesme i drugih pesnika, ali izbegavam da budem deo velike književne mašine koja uništava kreativnost.

Koliko je poezija važan deo tvog karaktera?

Najvažnija mesta moje poezije su telo i grad. Ja sam čovek koji dnevno najmanje dva sata provede u šetnji, na ulici. To je moje intimno sitonističko ispitivanje grada. Svaka šetnja je za mene ogled, potraga za novim. To radim više od dvadeset godina i zaslugu za to ima umetnik Miroslav Mandić. Upoznavši se sa njim vrlo rano sam otkrio poetiku hodanja. Mene ne zanima grad kao turizam, simbol, toponim sa unapred determinisanim značenjima. Zanima me grad kao prostor posebnih psihograma kojima ja na drugačiji način iščitivam grad, periferija, granica između urbanog i ruralnog. Uliks je moja večita inspiracija. Nisam puno putovao, moj ceo poetski svet je nastao u Novom Sadu.

Usuđujem se nazvati te filozofom grada, kaži mi…

Nisam.

Zašto?

Jako mi je to pretenciozno, reći da sam filozof. To što ja radim nema veze sa ozbiljnom filozofijom. Ja sam amater koji jedno filozofko delo čita pola godine i na preskoke. Da bi se filozofiralo potrebno je biti sistematski potkovan. Ja malo čitam filozofiju.

Lepo je što si skroman, ali tvoje refleksije su artikulisane inteligentno, senzibilno, neostrašćeno i sofisticirano, nije li to sve filozofija grada?

Mogu sada da krenem od toga zašto kada govorimo o eks-Ju prostoru svi govore Ljubljana, Zagreb, Beograd i Sarajevo. Uvek se nekako zaobilazi Novi Sad, imam utisak da svi gledaju Novi Sad kao centar alternativne scene ali uvek kada pričamo – Novog Sada nema. On nije pozicioniran.

Kako je to moguće?

Zato što je grad koji nema trg, nema agoru, nema simbol. Ti u Novom Sadu nećeš videti barda koji sedi u gradskoj kafani i oko kojeg se mladi okupljaju, a on priča neku epiku, što je s jedne strane možda i dobro. To dozvoljava raznim alternativnim pojavama da se izmigolje negde na margini. Novi Sad je grad rizoma koji se pojave i nestanu. Novi Sad  teško institucionalizuje ideje koje se u njemu javljaju.

Čekaj, bard na ulici je i grčki i keltski stereotip koliko i balkanski?

Mi imamo taj slučaj grada kao multikulturalne pojave, ključne su dve pesnikinje Katalin Ladik i Judita Šalgo, koja je i prevodila njene pesme. Tako nastaje hibridna sredina u kojoj umetnost razbija okvire jedne nacije, jednog jezika. S druge strane u gradu se pojavljuje roman Lasla Vegela „Memoari jednog makroa“ u prevodu Aleksandra Tišme. Kultni roman post-šezdesosmaškog perioda. Mogu da potpišem da je u vrednosnom smislu na nivou literature jednog Dragoslava Mihajlovića. Ipak „Kada su cvetale tikve“ i “Petrijin venac“ su knjige koje su mnogo poznatije široj čitalačkoj publici. To je ta specifičnost multikulturalne sredine koja nikada nije uspela da se pozicionira kao centar.

Odlične su ti nove pesme, kada pišeš o svom telu zašto „prašina više nije mirisala“ u post moderni?

Da bih odgovorio na to pitanje moram da krenem od toga kako se posmatra problem invalidnosti. U ranijim vremenima je važio medicinski model, po kome je invaliditet problem pojedinca, on treba da se izleči i popravi svoje oštećenje u bolnicama i rehabilitacionim centrima. Socijalni model je taj koji kaže da društvo treba da prihvati pojedinaca onakvog kakav jeste. Da mu se prilagođavanjem okoline omogući normalan život. I tu su jako bitni jezik i terminologija. Sada, to može da ode u drugu krajnost i da politička korektnost, postane ideologija. Ako nas postmoderna izbaci sa margine u centar to ne znači da su rešeni naši problemi. Bez konkretne podrške sva priča o socijalnom modelu invalidnosti pada u vodu.

Posmatraš modernu i postmodernu kroz prizmu rođenog tela, kako to izgleda?

Ja sam kao subjekt takav kakav sam. I u moderni i u postmoderni. A tu je za mene lično jako bitna priča o Mišelu Fukou, koji je prvi ušao u instituciju i objasnio odnos institucije i tela kroz vreme. Ključni problem nastaje kada se na invaliditet gleda institucionalno i onda počinje isključivanje iz zajednice. Tu dolazimo do pitanja u šta država investira? Ako država odluči da napravi specijalnu školu sa bazenima i najmodernijim spravama za vežbanje, rehabilitaciju, pitanje je da li je bolje da su te pare investirane u inkluziju dece u redovne škole, pedagošku asistenciju, u adaptiranje i pristupačnost. Ne treba ulagati u izolovane, odsečene prostore. Imamo Biblioteku Matice srpske, ja sam tamo diplomirao, masterirao i napisao dve knjige pesma. U Matici rade divni ljudi koji su mi uvek izlazili u susret. Ipak, u čitaonicu ne može da uđe osoba koja koristi kolica.

Prestao si da budeš nevidljiv i u postmoderni si prešao sa margine u centar političke korektnosti. Sjajni stihovi, kako tebi izgleda politička korektnost danas?

O tome se može raspravljati. To nije ništa novo, i kada negiramo, politička korektnost je kliše političke nekorektnosti drugih.

Skotovi se lepše izražavaju ali su i dalje skotovi?

Ali i onaj koji razbija političku korektnost upada u kliše. Postalo je dosadno biti i politički korektan, ali i politički nekorektan. Čitali smo Orvela i znamo priču o novogovoru. Svakako treba paziti. U javnim medijima i diskusijama treba izbegavati neadekvatne termine, ali politička korektnost ne sme da bude iznad realnog života.

   Da li je tebi život bolji zbog političke korektnosti?

Kvalitativne promene su relativna stvar. Sa građanskog aspekta možda da, ali sa ličnog je pitanje duboke subjektivnosti. I ja sam sam sebi počesto težak. Ha, ha, ha. Pazim na političku korektnost ali postavljam pitanje: kuda mi to idemo? Sve je relativno, u suštini, politička korektnost ne sme da bude zamena za život. Ovaj grad mora da obezbedi personalnu asistenciju za osobe sa invaliditetom i da pomogne organizacijama koje nešto rade, a ne da daje milostinju anahronim udruženjima invalida koja organizuju druženja i pikada, a ne rešavaju konkretne probleme svojih članova.

Imaš otrežnjujuće refleskije, a smiren si, neostrašćen. Uvek?

Umem da budem ostrašćen. Fejsbuk nije naša dnevna soba. Ovde ne postoji odgovornost za javnu reč. Hajde da budemo direktni, naš aktuelni premijer je rekao da će do kraja 2015. ili  2016. plata. biti 500 evra. Kolika je plata sada?

Realno, ni 300.

Samo jedan od primera.

Da li si i dalje na margini?

Ako ćemo tako da posmatramo, naša država je još na margini. Cela istočna Evropa je na margini. Ako uporedimo prosečnu platu u Rumuniji i Bugarskoj, Srbiji, Makedoniji u odnosu na Francusku, vidimo da svi mi životarimo na rubovima kapitalizma.

Francuzi su složno glasali za Emanuela Makrona, odnosno protiv Marin le Pen, šta su nam pokazali?

Kako se brani demokratija i građansko društvo. Nemoguće je porediti Francusku i Srbiju. Mi živimo u postkonfliktnom društvu, 26 godina živimo u vanrednom stanju. Evo ti citat iz dela Homo sacer Đorđa Agambena, poglavlje „Suverena moć i goli život“, gde citira Karla Šmita: Paradoks suverenosti ogleda se u sledećem, suveren je istovremeno i izvan i unutar pravnog poretka. Ako je suveren zaista onaj kome pravni poredak priznaje moć da proglašava vanredno stanje i tako suspenduje važnost poretka, onda je „izvan normalnog važećeg pravnog poretka a ipak mu pripada jer je nadležan za odluku o tome da li ustav in toto može da bude suspendovan“. Mi proteklih nekoliko godina imamo jednom godišnje izbore, što je legitimno ali nedopustivo. Time se obesmišljava sama institucija Parlamenta i slobodnih izbora. Permanentno vanredno stanje je način Vučićeve vladavine, da ne govorim o poplavama, famoznim vozovima. Ovde niko neće da uvede pravila igre.

Hladne glave pišeš o svim režimima i jednako ih kritikuješ, ali sam stekao utisak da su ti ovi sada najgori, zašto?

Nemojmo se lagati, od 5. oktobra 2000. tri stvari nisu dovođene u pitanje: relativna sloboda medija, smenjivost vlasti i nisu krali izbore. Svako ko misli da nije tako neka uzme dnevnu štampu pred izbornu tišinu iz 2000, 2002, 2004, 2008, 2012. i 2017. Mali ogled, neka nađe novine pred svake izbore u arhivi i uporedi naslovne strane. Od pada Miloševića, do dan pred izbornju ćutnju i reklamu Srpske napredne stranke pred poslednje izbore. Demokratija je u Srbiji od 2012. je suspendovana! Opozicija nema odgovor na takvo stanje.

Kritikovali su te što nisi glasao za Jankovića?

Ne volim kada mi neko nameće za koga moram da glasam, a Jankovićeva kampanja je od početka išla u tom pravcu, bez izgleda na uspeh. Video sam da u ovakvoj situaciji, pod ovakvim izborim uslovima, mi ne možemo glumiti da je sve u redu. Nije čak problem ni u samoj ličnosti, već u licitiranju koga će koja stranka podržati. Kada je počela priča koja će opoziciona stranka koga podržati, čiju će podršku Janković prihvatiti, a čiju neće videlo se da je opozicionim političarima cilj tvrđenje pazara i pozicioniranje na sceni, a ne rušenje režima. Mislim da opozicione stranke od izbora do izbora koje Vučić raspisuje ništa ne menjaju u pristupu problemu. Nadu ulivaju studentski protesti Protiv diktature ali organizatori moraju jasnije da artikulišu svoje zahteve.

Svima su puna usta novosadske Evropske prestonice kulture2021, kako ti čekaš titulu, gde je tvoja šansa za četiri leta?

Kao što ne objavljujem knjigu svake godine, kao što me ne zanima književna produkcija i sistem, mene ne zanima EPK. Međutim, ona je šansa da se preispita šta je kultura, u čemu je uloga kritike, koja je alternativa. Očekujem predloge. Ovo društvo zahteva dubinsku reorganizaciju svih institucija. Debate kakva nam kultura treba, kakve su potrebe samih umetnika i posetioca kulturnih dešavanja.

Zato si napisao da glasaš srcem, a ne mozgom?

To sam napisao jer ne mogu više da glasam za manje zlo. Nama prođe život, a onaj ko kaže „to je politika“, taj ne shvata ozbiljno život. Ovde je jako puno politike, ali jako malo prepoznajemo teoriju, oblike i manifestacije. Ne promišljamo mehanizme sa kojima politika deluje na naš svakodnevni život.

Da li nam je potrebna agora da bi politički progledali?

Da. Jedan od svetlih primera je Nezavisno društvo novinara Vojvodine koje pokreće teme i neka pitanja. Ja kao javna ličnost osuđujem napade na predsednika Nedima Sejdinovića. On je izuzetno pošten i profesionalan novinar koji je mnogo dao ovom gradu. Sramne su pretnje koje mu stižu preko društvenih mreža! Na delu je banalizacija gde se politika svodi na najplići, estradni nivo. Zaboravili smo da smo građani. Sociolog Aleksej Kišjuhas objavio je pre izbora odličan tekst u „Danasu“, o ludilu predizborne kampanje i o tome da smo se umorili od politike. Ja ne kažem da treba biti apolitičan, ali je ljudima dosta vulgarizacije i politizacije života, jer to ne donosi promenu.

Karikatura: Hugo Nemet

Promena traži hrabrost da se uspe sam, a mislim da nismo hrabra zemlja, niti „hrabra zemlja“ uopšte postoji.

Hrabri smo na pogrešan način. Želim da demistifikujemo taj mehanizam, da uđemo u mehanizam kako je došlo do rata i zločina. Ima deo “drugosrbijanske” javnosti koji je podržao Vučića zbog Briselskog sporazuma. On ništa ne radi po pitanju toga da dođe do katarze ovog društva. Vučić potpisuje sporazume ali ne objašnjava kako je do toga došlo. A zatim za unutrašnju upotrebu koristi retoriku koja se suštinski ne razlikuje od radikalske priče devedesetih i time prikriva poteze koje povlači na spoljnom planu. I to je sve uočljivije.  Naravno, ja ne volim ni NATO, po opredeljenju sam antimilitarista i pacifista, ali ne možemo mi da govorimo „Vučiću Srederu“ a da ne analiziramo šta je naša strana radila na Kosovu. Ništa nije crno-belo ali ne suočavamo se sa onim što smo radili u prošlosti. To je važno ne zbog nekog drugog, nego zbog nas samih. Zajednica koja krije istinu šta je neko unutar nje radio pripadnicima drugih naroda nema izgleda za svetlu budućnost. Ako žmurimo to će nam se na kraju obiti o glavu.

Slušao sam te na Poetarijumu, mislio sam da takav Novi Sad više ne postoji, imaš li vere da možemo bolje?

Da ti kažem, ako si pogledao poslednji Džarmušov“ film „Paterson“, gde imamo priču o vozaču autobusa koji vozi i piše pesme, to je svakodnevnica poezije u 21. veku, u toj priči se može pronaći svaki učesnik slem poezije na Poetarijumu. To je globalni fenomen, ovo je po meni vek kada će čovečanstvo biti oslobođeno ideologija, vek u kom će čovečanstvo tražiti alternativu oslobođenu svakodnevnog života. To su ljudi koji se drugačije hrane, idu u prirodu, ne govorim ironično. Čovek mora da prigrli svoje najbliže. U ovom gradu su moji najbolji prijatelji, koji su kao u filmu. Kao i ja, nemaju nikakve pozicije, a uvek su spremni da učine nešto.

Znam da si okružen dobrim svetom.

Jesam, Vojislav Bekvalac, Dejan Perišić, Gabi Fišer, Boris Popov, Dejan Jankov, Marko Jozić, Vladimir Tegeltija, Boris Malinović, Gordan Jarić, Jovan Jakšić, Marina Džukljev, Jelena Anđelovski, Nataša Vujkov, Biljana Radusin, Tanja Karg, Ica i Sava, Maja Solar i Ivan Radenković, Bojan Samson, Nikola Oravec, sestre Tanja i Maša i mnogi drugi. Oni se bave različitim stvarima, ne viđam ih svaki dan, ali su uvek tu. Vratimo se ljudima oko nas, ne glumimo ono što nismo. Ima puno dobrih ljudi, ali Novi Sad i oni koji su na pozicijama neće da prigrle one koji žive u ovom lepom gradu, da kažu „tu smo, teško je, ne brinite, uz vas smo“. Zaboravili smo da živimo, otuđili smo se. U romanu „Pa kao“ Vladimira Tabaševića priča se o međuljudskim odnosima, o životima, o likovima koji vode promašene živote i koji se međusobno ne razumeju. Ako mi ne možemo da uspostavimo odnose jedni sa drugima, onda ni  zajednica ne može da bude funkcionalna i da dođe do normalnog društva.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.