Pas Gustav, mešanac ženke i mužjaka labradora, bio je omiljena figura u svom gradu. Za nešto hrane i vode, Gustav je popunjavao dobitničke listiće na svim igrama na sreću, bez greške tipovao sportske rezultate, a umeo je i da predvidi vremenske uslove u naredna tri dana ali to niko nije tražio od njega, pa se o tome malo zna.

Gustav nije bio svestan da, popunjavajući tikete i birajući lozove, drastično menja živote osoba koje su ga umolile da im pomogne, za hranu i vodu. On čak nije znao ni šta radi, ako ćemo iskreno, i verovatno bi od svega odustao vrlo brzo, otišao na selo da se igra s patkama, samo da mu nije prijala pažnja ljudi koji su ga obasipali komplimentima koje nije razumeo i milovanjem koje jeste razumeo.

Organizatori igara na sreću bili su jako nesrećni kada su, raspitavši se malo o fenomenu grada u kom svi dobijaju, otkrili da im mešanac ženke i mužjaka labradora narušava poslovanje preduzeća. Budući da je zakon bio na strani Gustava i srećnih dobitnika, ljubazno su ga zamolili da prekine, na šta je on rado pristao s obzirom da reč nije shvatio. Sada manje nesrećni organizatori igara na sreću otišli su iz grada brzo, ne kupivši nijedan suvenir.

Junak ove priče je relativno brzo shvatio da nešto nije u redu kada se jedno jutro probudio bez noge. Izvesni duševno poremećeni građanin ga je neprimetno uspavao i odsekao mu prednju desnu nogu, misleći da će tako svi nagradni dobici biti samo njegovi. Nije mogao znati da se Gustav bolje služi levom šapom te da ne razume smisao igara na sreću, a kada se pokazalo da raspala noga pogrešno popunjava tikete i bira gubitničke lozove, odselio se u drugi grad i otvorio trafiku. Tamo nijednom psu nije uspeo da proda loz, za sve ovo vreme.

Javnost je povodom gubitka noge omiljenog psa bila izrazito srdita. Nije štedela vreme i resurse da pronađe počinioca, što je vrlo brzo dalo rezultate i Gustav je ostao i bez leve noge. Ta leva noga, kojom se bolje služio, istaknuta je nakratko na čelu povorke koja je ganjala počinitelja gnusnog dela, a Gustava, koji nije ni želeo da ide u lov na svog krvnika, su morali šutirati kako bi pratio hitar tempo gomile. Sve vreme, u koloni je uredno popunjavao tikete zainteresovanim građanima, sada već sviknutim na gotovo beznačajne dobitke na lutriji, pošto su svi redom imali prave kombinacije.

Za kraće od jedne sedmice, od Gustava su ostale samo činije u kojima je dobijao vodu i hranu. Građani su ih redovno dopunjavali i bili podeljeni u dve škole mišljenja: prvi su čvrsto verovali da se Gustav na njih naljutio, pa odbija da se pojavi i popuni im listiće, a drugi su bili ubeđeni da je Gustav počeo da radi za organizatora igara na sreću i da je prema gradu i građanima krajnje ravnodušan.

Niko, naravno, nije bio u pravu, mada u gradu retko ko više igra igre na sreću.

I