Ili “O svetoj dužnosti da se pametniji povuče”

###

Od svih promena društvenih paradigmi u poslednjih 20 godina, trijumf prostote nad pameću čini se možda najviše interesantnim. Nisam dorastao da se tom problemu dostojno posvetim i naučno ga raščivijam, pa sa tim na umu tretirajte ovaj uradak kao apel upućen sličnomišljenicima.

Ovo nije poziv na prekid borbe i kapitulaciju, već na pažljivije biranje bojišta i bitaka. A može i kao podsetnik – glupi ljudi su jednako vredna bića kao i pametni.

###

To sa pameću i sramotom postalo je opšte mesto, statistička istina, međutim više od toga čoveka ume da potrese lakoća kojom se mi, kao, pametni ljudi i agenti rezona, u tom izmišljnom sukobu glupih protiv pametnih survavamo u ponor jedne sasvim izvesne beskorisnosti, a neretko i besmisla.

Bio – video. Pogrešio.

Pamet i obrazovanje više nisu imetak za razmetanje i dokazivanje. Prošlo. Onog trena kada je i poslednji majčin sin dohvatio i uhvatio “Gugl” na telefonu, stvari su se nepovratno promenile. Vaša pamet i znanje prestali su da budu dragocena roba i svako njihovo isticanje nepovratno vodi u kazamat elitizma i uobrazilje. Iz njega je teže pobeći nego iz pravog zatvora te je unutra bolje uopšte ne ulaziti.

###

Više me je događaja nagnalo da napišem ovaj tekst, neki su direktno uvezani, drugi nisu. Znam šta mislite i razočaraću vas – nije u pitanju protest “1 od 5 Miliona” i moje učešće u njemu. To je bila partija otvorenog pokera i svako je mogao da pokupi čipove sa stola kada je hteo, svi smo znali koje karte igraju i kako one stoje po snazi.   

Tzv. prelomni momenat događao se pre pet do deset godina, u višestrukim naletima i pojavnim oblicima. Mnogo različitih događaja, sa drugačijim uzrocima i posledicama, imali su izvesnu zajedničku crtu, koja bi se najprostije mogla opisati na sledeći način:

“Ovaj što je tokom diskusije bio u pravu je uobraženi elitista i lošija je osoba nego ovaj sa dušom što je ispao glup i neobrazovan.”

Postoji i druga, banalnija varijanta sa društvenih mreža, koja glasi otprilike ovako:

“Ovaj što se slikao sa psom ili mačkom zaslužuje lajk pre nego ovaj sa gitarom ili kistom, zato što ne traži pažnju i voli životinje.”

###

Ovakav obrt uopte nije slučajan, naprotiv. Ljudima se generalno život smučio do granice pucanja, a na spisku ljudi koji im najviše idu na nerve ubedljivo prvo mesto zauzimaju oni koji su, ovako ili onako, pametniji ili “uspešniji” od njih.

Najmanji je problem ako tu razliku čine nasledstvo ili genetski stečen stas, na primer, ali ukoliko se kao distancer pojavi intelektualni nesrazmer, došlo je vreme da pakujete debatne kofere i zaputite se tamo gde dileme ne rastu na drveću.

Ili u kazamat.

Ljudsko pravo da se ispadne pametniji u društvu počelo je da se praktikuje u četiri zida, ali samo ukoliko želite da promenite stvari nabolje za sve ljude. Ako ne želite, nastavite da budete najpametniji na Tviteru i za 10 godina javite kako to ide. Lična korist je moguća, društvena ama baš nikako.  

Poseban osvrt zaslužuju svi neverujući, bili oni ateisti, agnostici, ili kakvi drugi odbijači božijeg puta. Znam za tačno nula primera u kojima su upravo oni, dakle smireni, pametni, obrazovani, krivično negonjeni članovi društva, uspevali da steknu simpatije bliže i dalje okoline, tako što su demonstrirali sve ovo nabrojano.

Nemoj reći da si bolji čak i ako jesi. Posebno tada ćuti.

###

Beše onaj nesrećni protest paora ispred novosadske Banovine. Bio sam tamo, video, slušao, pa odlučio da podržim seljake svim srcem i perom. Tačno, ta je odluka doneta polovično lako, a što i ne bi bila? To su naše komšije, sugrađani, a i da nisu, to je grupa generalno poštenih i vrednih ljudskih bića o koje se neko ozbiljno ogrešo i sada ispaštaju i oni, i njihove familije.

A zašto je bilo teško to učiniti?

Pa, zbog izvesnih problema koje kontekst nameće. Konkretno, taj čovek, kojeg ja podržavam javno imenom i prezimenom, nosi “Z” garderobu i veseli se Vladimiru Vladimiroviču. U sto svega da je glasao za rat u Bosni, onomad. Njega je bolela briga da dotera traktor kada smo “mi” nadrljali, ali eto njega čim je “njemu” pripretilo po džepu, pa još hoće da mu se “mi” pridružimo, a sve ove godine je bio štetan po sebe i druge.   

Znam sve i već vas čujem, “pa, kako možeš”, “joj, to je odvratno”, “od njega ni aspirin” i sve u tom žanru. Svi koji tako kažu su načelno u pravu i sa tim načelom mogu da budu prezreni i malo šta više.

###

Stvar je (postala) vrlo prosta – podrška tom i takvom paoru je taksa na mozak. Porez na baždarenost. Reket na obrazovanje. Danak u nervima. Mentalna drumarina.

Taj fan klanja Ukrajine i korisnik većine azbuke ima moju bezrezervnu podršku samo zato što sam imao ludačku sreću da o takvim temama uopšte mogu da razmišljam trezveno. U odnosu na tog čoveka, moja genetsko-socijalno-urbanistička lutrija izgleda kao čisti “bingo”, a da je pri tome moj lični udeo u projekciji sopstvene sreće tokom odrastanja bio apsolutno do relativno zanemarljiv.

Ukenjalo me je, ako ćemo iskreno.  

Da bih uopšte bio u položaju da mu ovako sudim, morao sam da se rodim i odrastem sa izvesnim opipljivim prednostima u odnosu na njega. Danas te prednosti mogu višestruko da naplatim i učinim si život boljim od njegovog, ali nemam pravo na moralnu uzvišenost i bivanje u pravu u situaciji kada je činiti “ispravnu stvar “ pitanje višedecenijskog odgoja, a ne momentalne percepcije i lucidnosti. Prevazišli smo poslovicu “pameniji popušta”, došli smo do “pametniji se ne upušta”.

Tako da, “Napred paori!”, uz vas sam bespogovorno, ne prija sasvim, puno bih vam toga rekao, ali mora tako. Plaćam. Platili su i meni.  

###

Zlatni ateistički prestup glasi:

“Zatvorsku populaciju u 95% slučajeva čine religiozni ljudi, ateista gotovo da nema, zbog čega zaključujem da su ateisti moralniji ljudi od vernika”.

Ne, nisu moralniji. Bogatiji su. Znanjem i posledično – parama.

Ateista nema u zatvoru iz istog razloga zašto “u Holivudu nema jevrejskih vrtlara” (Bil Mar, parafraza). Nisu Meksikanci suđeno bolji vrtlari od Jevreja, niti su potonji urođeno bolji režiseri i glumci. Radi se o šansi da se nešto bude. Neko je dobije po rođenju, neko nikada.

Da bi čovek uopšte došao u poziciju da sumnja u postojanje Velikog Arhitekte, da bi mogao ili mogla da se odupre vekovnoj tradiciji, običajima porodice i društva, mora prvo imati golemu sreću da se rodi u familiji koja će mu/joj takav rast i sazrevanje omogućiti. Takve porodice čoveku daju priliku da se izgradi, obrazuje, stasa, pa i obogati se jednom, ako je uporan.

Nesrećni ikonolizac u ćeliji, čovek po svemu vredan kao i svaki drugi, pa čak i kao kriminalac, često nije imao ni šansu da uspe. Da porazgovara o nečem uzvišenijem od hrane i seksa, fudbala i droge, para i ulice.  

Apel je pisan kao zalog za budućnost. Pametni i obrazovani su već jednom uprskali stvar. Plati taksu, progutaj knedlu, podrži ljude kada je povod pravi.

ZTZ