Predsednik Srbije, čitalac poznat redakciji, nije išao na međunarodnu konferenciju povodom 20 godina od bombardovanja RTS-a, kada je poginulo 16 osoba. Razlog je njegovo loše zdravstveno stanje. Državni vrh je 1999. znao da je RTS meta napada, predsednik je tada bio ministar informisanja i ljudi su bačeni u oganj lakoćom pera.

Ni ja ne bih išao da sam on.

Predsednik Srbije, čitalac poznat redakciji, ćutanjem je potvrdio sumnju da je osobama njemu bliskim zabranio da gostuju na medijima za koje on smatra da su neprijateljski nastrojeni. Sasvim slučajno, takve medije sami novinari, oni koji imaju pravo tako da se nazivaju, ocenjuju kao elementarno profesionalne ili bolje. On ne želi da priča sa liderima opozicije, ali želi da priča sa narodom, međutim, još nikome nije jasno ko je taj „narod“, ko su članovi tog „naroda“ i da li NN lica „narod“ postoje mimo naroda koji ga fanatično obožava. U svakom slučaju Olja Bećković, Danica Vučenić… nisu narod već nenarodni elementi.

Ni ja im ne bih dao da gostuju da sam on.

Predsednik Srbije, čitalac poznat redakciji, smatra da je najbolji način da zaustavimo egzodus radnika u zdravstvu tako što će Legalna Visina Mita biti ograničena na statistički izračunatu prosečnu mesečnu zaradu u Srbiji. Ovo naravno nije u nadležnosti predsednika Republike ali tu smo prepreku odavno preskočili. Legalna Visina Mita na naprednom srpskom jeziku zvaće se „poklon“, čisto da znaju ovi što idu u goste i na rođendane.

I ja bih lekare uključio u organizovani kriminalni pokret da sam on.

Lekari željni časnog posla koji ipak emigriraju u pravne države biće označeni kao nenarodni elementi tokom većine godine. U periodu od Svetog Nikole do Svetog Jovana, pretvoriće ih se u ljupku dijasporu velikog srpskog srca, čija je sveta uloga ta da svežim devizama ojačaju dinar u periodu kada niko i ništa ne radi.

###

Razumljivo je da predsednik oseća izvesnu nelagodu kada zbog prirode posla mora da razgovara sa novinarima, ili da prozbori koju o pogibijama i likvidacijama novinara u vreme kada je bio njihov resorni ministar. Moramo ga razumeti, čovek je prvo želeo da bude novinar.

Problem nastaje u situaciji kada potencijalni novinar od kvaliteta poseduje samo diplomu pravnog fakulteta i snažan nacionalni naboj. Ne znam koliko se srpsko društvo seća njegove karijere sa Pala, ali kada ti šefovi i zanatske gromade poput Guzine i Đoga kažu da nisi za ovaj posao, najdublja briga je zakucala na tvoja vrata.

I ja bih mrzeo novinare da sam on.

Problem možda ide i dublje. Moguće je da predsednik pati od insuficijencije poželjnog brenda. Pojasniću.

Najbolji brend imao je Tito. Ni ime, ni prezime, ni nadimak od imena, ni čin, ni položaj, samo Tito. Da ga ne znaš, mogao bi biti ugledni svetski diktator, ili perkusionista benda Buena Vista Social Club. Tvoj dragi komšija piljar iz Doboja ili mramorno hladni brijunski čovjek sa prstom na okidaču i rukom na struku holivudske glumice A klase. Sjajno!

Slobodan Milošević takođe nije imao loš brend. Sloba je dobra reč, jako ime. Istovremeno je neko iz naroda, neko tvoj, za zagrliti i zaplakati, popiti pokoju i zaigrati, ali kada dođe stani-pani Sloba vadi tetejca ispod šepurika i spreman je da odrobija sve i svakoga. Slobu zoveš kada pukne cev u kući, udari grom u štalu ili ti kćer pobegne sa nekim belosvetskim probisvetom. Takođe, Sloba je ime koje ume da donese lepe darove, onako od srca, nit’ mondenske, nit’ nekvalitetne. On je čovek pri ruci.

Onda su došli Đinđić, Koštunica, Tadić…i ostali bezlikaši. Takvi su i ovi aktuelni. Njih ljudi na mitinzima i partijski saborci zovu po dosadnima imenima iz ličnih karti, eventualno nadimkom koji se međ’ rajom nikada nije primio. Kada danas neko kaže „Zoran je bio najbolji političar zato što…“, priznajte da osećate mučninu u grlu i stomaku, a ni do nadimka nismo stigli. Boris je mogao tri žetve obaviti u onom džinsu na njivi, Vojislav se uparaditi u triko grupe ABBA i opet ih ljudi ne bi zvali nekim novim, brendiranim imenima koje masama izazivaju osećanja.

A onda je došao on. Predsednik. Forsiranje kulta ličnosti dalo je rezultate i narod, onaj Narod kojeg zove svojim, po mitinzima se pita „da li je stigao Predsednik“, „kada će govoriti Predsednik“, tek pokoji hrabriji drznu se da prevale „Vučić“ preko jezika. To ime, dosadno ime iz lične karte, u tom i takvom svetu odzvanja kao omerta, s njim na usnama si prećutno deo dila i organizovane grupe. Nisi sam u potrazi za lovinom, niti te samog love. To se danas ne samo jako vrednuje, već zamenjuje kompletne ličnosti i karaktere.

Problem je što ni to nije dovoljno, a druga imena mu se ne bi dopala.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.