Prvo “Blic” i slučaj glumca Gorana Jevtića. Ne znam kakvo se ludilo ostrvilo na uredništvo i vlasnike lista, nije ni važno. U ovoj zemlji je malo šta važno; borba za vlast, novac, najniži porivi. Žao mi je što se nekada kvalitetan list, u kom su radili i rade dobri ljudi, srozao do granice fizičke mučnine. Svi dokazi upućuju u jednom smeru ali ih niko nema, potom prvi tiho govore dok drugi glasno ćute i svet napravi još jedan besmislen krug u kom ljudi ujedaju pse.

Čak i da je glumac kriv za šta ga terete, posle ovakvog medijskog tretmana dobar advokat bi odbranio eventualnu tužbu za pokušaj ubistva. Javni interes kom su nas učili, naša zvezda vodilja, pretpostavlja spremnost novinara da se stavi u tuđe cipele i proceni šta je njemu nepoznatim ljudima životno važno. Ako je “Blic” uradio nešto dobro ovim potezom, biće da je dokazao da je život u Srbiji bezvredan ukoliko nekoga ne držiš u šaci. Kavez sa gladnim zverima. Živeo čuvar!

Novinari moji, ne pravdajte mi se jer znam na šta liče mengele s leva i desna. Od svih saučesnika u srpskom vrednosnom genocidu mi smo najdirljivije nevini jer ne postoji scenario u kom tragikomediju završavamo kao moralni pobednici. Naprotiv. Onda dirljivost učini pun krug i narod nas gleda kakvim zaista jesmo – patetični.

foto: davidsaville.co.uk

Cela zemlja drži upaljene šibice, udvorice nose drva ali niko nema hrabrosti da zaveže žrtvu jer i dalje postoji opasnost ne da smo u krivu, već da se to nekome neće dopasti. To smo mi, novinari, postali ovih jesenjih dana, služba za provodadžisanje mirnim snom i nečistom savešču. Besplatno i ćutke.

Ovakvo preusmeravanje građanskog gneva previše liči na fašizam, a sve zbog nekih para i usluga, tako nebitnih i bednih spram ljudskog života. Strah se vratio na velika vrata u naše živote i lupam glavom mesecima zašto ga nudimo da sedne i odmori se, dok nam deca čuče sakrivena u ormaru.

Fašizam je i kada predmeti obožavanja fizički uništavaju rođeni narod zarad ličnih morbidnih projekata, od koji je ostanak na vlasti izgleda jedini urodio plodom. Čekam opravdanje za nastavak osiromašenja siromašnih, tugaljiva lica još bogatijih lažova čiji dan počinje i završava se tvojom i mojom nesrećom.

Zato i kažem ljudima da se smeju, to boli i njih, i strah.

Dok druge spaljuju, ili ih tek upoznaju s plamenom, mi tihi se i dalje grejemo na onu šibicu. Komšije mi kažu da sam budala, oni ih potroše kako koju zapale. Valjda zato imamo tako divnu decu.

Neustrašivu, na užasan način.

Sve je u redu, idite da spavate.

Znaš ti zašto!

I