Bilo je pitanje dana: na novosadskom Kuralu postavljena je kamera za nadzor. Ko ne zna, fenomen Kural je svojeversna bombonjera preužegla od srbovanja, u kineskom Vilerovom ramu, a koja tvrdi da je umetnički vredan mural u centru Novog Sada. Napravilo ga je udruženje građana „Bu’te dobri“, ljudi koji se optužuju da su bliski SNS ili su njihovi članovi, a svakako se predstavljaju kao urbana jedinica za dalje racionalističko i estetsko unazađivanje i etničko-versko upodobljavanje tzv. Grada.

Uramljena, nejestiva bombonjera sa etno aromom nazvana je „Srpska Atina“ i upućenijim korisnicima sive tvari unutar lobanje to je bilo dovoljno da pogode na šta će mural ličiti jednom kada bude završen. Idejno, sadržajno i zanatski, to je otužno malaksali napor pumpanja nacionalnih mišića, isticanja sopstvene veličine u sopstvenom dvorištu, uradak svetlosnim godinama udaljen od nečega što bi imalo biti „Srpska Atina“ i neizostavno u ovim i sličnim slučajevima buđenja Nacije – bljutavi retuš prave fotografije, na kojoj su prave Novosađane/ke zamenili velikani i velikanke određene krvne grupe.

Ako vam treba materijalan dokaz ili pokazna vežba šta je to „novosadsko palanaštvo“, a ono je uvek bilo u kaputu udvorištva, komformizma, kukavičluka i mentalne lenjosti, evo vam mural „Srpska Atina“. Ako ste se, pak, pitali zašto je i kako Novi Sad vekovima štancovao mentalitetski i kreativno specifične, kvalitetne ljude, eto vam veliki penis na Kuralu.   

Kada neko danas kaže „Srpska Atina“, budimo oprezni. Niti misli na ono što smo učili u školi, niti u takvoj fantazmagoriji ima mesta za sve ono što je „Srpsku Atinu“ učinilo – Srpskom Atinom. Radi se naravno o suživotu, prosperitetu, prosvetiteljstvu, modernosti, otvorenosti i provokaciji intelekta i duha. Ah, da, i toni krvavog rada. Ne čudi stoga što je mural urađen bez kompletnih dozvola, na brzinu, i što je gradska tzv. komisija za murale sabrala dva i dva te rekla da, najkraće, ne ispunjava kriterijume.

Zamislite treš za koji čak i ovakva gradska vlast kaže da je duplo golo. Kada ti SNS+ birokrate kažu da je umetnički talenat napustio objekat. Čak i da su sve uradili košer, delo im odiše tragedijom sub-proseka i ukrali su ideju od Lančane reakcije, ekipe zahvaljujući kojoj u Novom Sadu postoje pravi, umetnički murali, posve nadnacionalni i generalno iznad niskostrastvenih bedastoća.   

Kada su prolaznici i novinari pokušavali da saznaju šta se to crta na zidu, ko crta i čijim parama, okupljena ekipa je govorila vrlo šturo i zatvoreno, kao da im dobra reklama nije potrebna, ili možda čine nešto s one strane savesti. Kako se to zove, kada se sveštenici određene konfesije, bilo koje, oduševe urbanom intervencijom na prostoru sasvim javnom i od opšteg, vankonfesionalnog značaja, a umetnici i svi skloni lepom, a nema veće lepote od slobode i istine, se razočaraju?

Ipak, to što je ovaj mural ispražnjen od svakog estetskog, etičkog i uopšte moždanog sadržaja ne bi samo po sebi nateralo izvesna lica, ili osobu, da redovno po njoj sprejom crta gigantski penis, na oduševljenje korisnika/ca sive tvari u lobanji. Presudna je bila odluka Nekoga da se na istom mestu divljački prekreči mural Jedina istina, koji je prava umetnost, za ponos i redovnu vežbu pomenute sive tvari, a koji je Novom Sadu poklonio jednako pravi umetnik, Francuz imena Remed. Javna je tajna da je to učinjeno po nalogu velikodostojnika iz Vladičanskog dvora odmah pored, a Grad je voljno bio saučesnik u zločinu, kao deo trange-frange paketa sausluga vlasti i najveće, najopasnije i ne-neprofitabilne NVO u državi, SPC.

I tada je puklo. Kural je postao ubedljivo najvažniji, najaktuelniji i najsadržajniji oblik vaninstitucionalnog otpora mahnitom Ludilu Glave u Novom Sadu i najmanji zajednički sadržalac građana/ki kojima je život u kidnapovanoj Republici, do koske proštepane kriminalom i mržnjom, militantno neprihvatljiv. Vlast je to osetila vraški dobro, to valjda jedino i rade, te je prvi put mobilisala internet botove i dala im posao da po sajtovima tuku minuse i pluseve ispod vesti u vezi sa Kuralom, sve u cilju afirmacije „Srpske Atine“ i napada na one koji misle da je penis dug deset metara, kao metafora borbe protiv tutnjajućeg neukusa, bahatosti i lopovluka, na tom zidu nešto najpristojnije. Dakle, bitno im je, a bitno je i građanima/kama.

I onda smo dobili kameru. Da čuva umetnost, materijalnu pojavu koja po definiciji nema upotrebnu vrednost. Lepo je što ste priznali, kamera je ta koja ogoljava „Srpsku Atinu“ i podseća nas da takvo đubre mora imati upotrebnu vrednost, u našem nesrećnom slučaju dnevno-političku, nacionalnu i versku. Gotovo je morbidno osećanje koje preplavi čoveka kada vidi kameru za nadzor umetnosti i poruku „Bu’te Dobri“. Da ne budete modri…

Nisam jedini koji misli da je možda najponižavajući posao onaj gde čuvaš plakate ili bilborde na kojima je nasmejani lik omiljenog vladara, da ga slučajno ne bi neko naružio ili pocepao. Takav Kim-Džong-Unovski pristup očuvanju lika i dela predsednika je svakako dobra vest, budući da strah od spreja tek prikriva daleko dublje frustracije i nesigurnosti. Ukratko, svest o tome da ne postoje ni stranka, ni ideja, ni program, samo lider, njegov apetit i armija podguznih muva upleten u kriminal do guše.

Kamera koja čuva tzv. umetničko delo (?!) je primer s dna kace istog takvog mrtvog principa veličanstvene iluzije, samozavaravanja i busanja u jalove grudi, a koliko me sećanje služi, Remedovo pravo umetničko delo tokom godina nije naružio ni flomaster, kamoli sprej. Strah vladara od spreja nije prijatno gledati iz naših cipela, ali loži nam uverenje da će satrapi sa vrha implodirati u skorijoj budućnosti. Na koji način i koliko bolno – bojim se da oni biraju.

Ne manje zanimljivo, a znam da je hladno, osobe koje su popravljale kiselu bombonjeru u Vilerovom kineskom ramu nosile su kapuljače. Jedina istina se vidi čak i kada je ispod kreča.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.