Neprestano preseravanje o identitetu, njegovoj važnosti, ugroženosti i očuvanju, po nepisanom pravilu osobina je onih koji osećaju izvesnu nelagodu i nesigurnost u vezi s narečnim tumačenjem sopstva. Osobe koje dobro znaju šta su i ko su nemaju ovaj problem, nerado o tome pričaju i aktiviraju se, zbog čega im Nezavršeni Ljudi prečesto serviraju njihovu viziju duševnog, istorijskog i kulturnog nasleđa, koja uopšte ne mora odgovarati realnom stanju stvari.

Uvek će ti poslednji ološ objasniti ko si i šta si zapravo – ti.

Tako i ovo s kanonizacijom Alojzija Stepinca. Sve nesrećne države se souče s ovim problemom pre ili kasnije.

Najlakše je konstatovati da je dotični sveštenik bio aktivan šaraf jedne u biti zverske ideologije te da je zaslužio daleko težu kaznu od one koju mu je natovario Tito. Zbog mira u kući, tip je robijao po sasvim pogrešnoj optužnici, kazna mu je i skraćena, a on relativno brzo umro, u jadu i nesreći, jer takvi tipovi ne umeju poživeti dugo ako im se uskrate pažnja i natripovane zasluge. Ko ga jebe, reći ćete vi…

                                                                    Nemam reči…

foto: hr.wikipedia.org

Da sam građanin RH iskreno bih se postideo zbog odluke HKC i Vatikana, osuo paljbu po blogu i jebao svima majke, ali ovo mu dođe kao komšijski problem vredan pažnje ali ne i prevelike kritike, iz minimum dva meni poznata razloga: nepristojno je previše se trpati se tuđa posla, zbog tuđeg dobra i zla, a drugo, i Srbiju oko vrata steže ista Identitetska Omča kao i Hrvatsku, a kuditi druge zbog problema kog i sam imaš je licemerno.

O anđeoskom uzletu na nebo Stepinca građanin/ka Srbije mora pisati samo u kontekstu elementarne pristojnosti i činjenice da je pomogao u klanju mojih komšija, svih nacija i vera. Uostalom, kanonizacija je odavno suva politika, a ne pitanje vere i kvaliteta duše, baš kao što julijanski kalendar nije produkt potrebe za preciznim merenjem vremena nego zadrtog inaćenja alergičnih na naučne dokaze.

Osim kada u slučaju kanonizacije treba dokazati natprirodna izlečenja kandidata, te nalaze crkva ima uvek.

Hrvati, baš kao i mi, bukvalno nemaju za šta da se uhvate kada pokušaju da se presaberu i daju odgovor na pitanje za milion dolara: ko smo mi ? Ovo zna svaka misleća osoba sposobna za refleksije okoline i sebe u njoj, ali ne i Sjebana Većina, koja bez rakije, Guče, Egzita, kajmaka, Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića etc. prosto ne ume da upre prstom u svoj burag i bez imalo dvojbe usklikne “ja sam to i to”.

                                           Ako ne umeš sam, šljam će ti rado ispuniti formulare

foto: bodhileaf.wordpress.com

Glupi, prazni ljudi kojima se mora crtati ko su i šta su. Osobe u redu za identitet. Kad red postane prevelik, onda je i Stepinac svetac.

Sada bih naširoko kenjao o vakuumu tranzicije, porušenom soc-politik sistemu iza nas i retradicionalizaciji kao logičnom, refleksnom potezu intelektualne i duhovne “elite”, ali nemam volje. Srbi i Hrvati jednostavno nemaju za šta da se uhvate, a da nije neki izanđali mit odgovoran za more nepotrebno prolivene krvi ili urbana legenda od koje ionako nema ‘leba.

Tužno je kada mrtvi vladari i nemi toponimi postanu deficitarni, a to biva uvek i svugde, pa se prekopavaju osobe sumnjivog morala i karijere, kreature s kratkim rokom političke upotrebe, čiji je jedini cilj nova artikulacija nacionalnog sopstva. 

Veštačka, forsirana, plaćena i prljava, ona je tu kao garant novih posrnuća, da bi nesoj mirnije spavao.

Institucija kratkog pamćenja, posledično i prečestog busanja u nejaka prsa.

Znaš ti zašto

I