Povodom Svetskog dana pismenosti podosta nas je osetilo potrebu da upozori etar koliko smo nepismeni. Znam ljude, pristojni su i čestiti, čine to iz najboljih namera i od srca im želim da ne zapate etiketu mrzitelja sopstvenog naroda, kao što biva sa svima koji utemeljeno kritikuju svoju zemlju.

Lako je busati se i hvaliti, to umeju i nepismeni.

Ne bih sada o mom smelom predlogu da se nepismenima uskrati pravo glasa u ime zakonom propisane, obavezne osmoljetke. Nisu me vodili elitizam ili odmazda već opravdana bojazan da su ti ljudi lak plen političkih zlikovaca i svojim glasom prečesto potkopavaju našu sutrašnjicu, a da toga nisu ni svesni. Ironija, a ?

U celoj priči najviše se plašim polupismenih. Analogno staroj kompjuteraškoj šali, po društvo nisu najopasnije osobe koje ne umeju da koriste računar, pa ga samo uključe i klikću gde im je rečeno, već one koje misle da znaju da ga upotrebljavaju. Gonjene nabeđenošću i zdravom radoznalošću, polupismene osobe bez ustručavanja aktiviraju “control panel”, malo ga čačkaju i posle po pravilu sistem ide dovraga.

Tako i Srbija.

Pogrešno salutiranje predsednika Nikolića, i to na način koji su činile rasformirane “Crvene beretke”, kriminalci, ratni zločinci i Đinđićeve ubice, za mene je podvrsta nepismenosti. Upravo je prvi čovek ove zemlje taj koji ulazi u republički “control panel”, babra malo po nahođenju, pa posle naša deca ispravljaju greške narednu deceniju. Setimo se, koliko je samo puta taj čovek svojom (polu)pismenošću obrukao zemlju, koju inače voli najviše na svetu.

Slično, Milorada Dodika pipanje jetre umesto srca tokom intoniranja državne himne takođe čini polupismenim. Ljudi poput njega, ukoliko su na najvišim funkcijama, obavezno šalju polutačne ili dibidus pogrešne signale, koje javnost, opet, tumači u zavisnosti od stepena pismenosti individue. Verovatno se zato i ponašamo kao mačke u džaku, jer tako nepismeni i polupismeni nismo načisto da li smo mačke, psi, veprovi, jel’ to džak, kesa ili zdenac.

Zapravo, ne htedoh danas o nepismenosti, ovo je samo predug uvod koji bolno korespondira s odbijanjem izvesnih porodica da doniraju organe voljenih na samrti.

Oko nas živi podosta ljudi koji su načelno pismeni, znaju sva slova, neki čak umeju tačno da shvate narečeno i napisano, ali ljudsko telo posmatraju i doživljavaju kao da žive u Mračnoj dobi srednjeg veka. Slično Nikoliću i Dodiku, ovde jedna druga podvrsta polupismenosti gasi živote koji bi se mogli spasti, u ime apsurdnih ubeđenja i predrasuda, a ukoliko to nije slučaj, onda je pritisak jednako nepismene sredine u kojoj živi, tehnički – večito ožalošćena rodbina.

Posmatrati i tretirati umiruće ljudsko telo kao sakralni hram mesa i kostiju, koji na “onom svetu” mora ostati celovit, ne samo da je fetišistički izvitoperena rabota već, ako hoćete, krajnje morbidno obožavanje magijskih rituala prevaziđenih pre podosta vekova. Uvijen u rolnu tranzicionog pravoslavlja, fetiš smrti apsolutno poništava život kao biološki proces, metafizički termin ili prosto – politički program, zašto da ne.

Taj kult, odnosno kultura smrti o kojima ranije pisah, nisu ništa drugo do elementarna nepismenost u njenom najbrutalnijem obliku. Njojzi hvala što pružamo ruku smrti radije no životu.

Kupite danas voljenima knjigu.

Znaš ti zašto

I