Ovo nije pokušaj obračuna sa bogom. Debata u kojoj dve strane ne mogu dokazima potkrepiti svoje tvrdnje nije vredna vođenja. Da li ga ima, ili nema, da li je benevolentan ili ravnodušan prema ljudskoj patnji, da li je svemoguć ili ne, apsolutno je nevažno po kvalitet naših javnih zemaljskih života, u sferama koje pripadaju svima nama.

Ustav Republike Srbije građanima i građankama Republike garantuje pravo na veroispovest i tu spor ne postoji. U demokratiji, pravo na ličnu istinu je neotuđivo, dok god te lične istine ne pretenduju da postanu objektivne istine, na čijim ćemo osnovama urediti državu, zakone, društvo i običaje. Od džejniste do sataniste, svako ima zakonsko pravo da veruje u nešto i vodi život shodno kanonu, ukoliko se ta praksa ne nameće drugima silom i ne krši Ustav i Krivični zakon Republike.

Od deset božijih zapovesti, u demokratijama su samo tri krivično delo. Zapravo, u ljudskoj istoriji nije zabeležena civilizacija, religija ili društvo u kojima su ubistvo, krađa i lažno svedočenje prihvatljivi. Od sedam smrtnih grehova hrišćanstva, u demokratijama nijedan nije kažnjiv zakonom, što naravno ne znači da su oholost, proždrljivost, pohota ili lenjost poželjne crte nečijeg karaktera.

Srpska pravoslavna crkva, a to je posebno vidljivo sada, tokom pandemije, odbija da prihvati drugi, ređe pominjani deo pomenute ustavne norme. Građani i građanke naše Republike ne samo da uživaju pravo na slobodu veroispovesti, već i pravo na slobodu OD veroispovesti. Koliko puta i na koliko mesta se ova norma krši siguran sam da ne moram napominjati i sekularan čovek će svašta prevaliti preko grbače, bez previše jeda i muke, međutim sada govorimo o zdravlju i životima, a ne poklonjenom budžetskom novcu, neplaćanju poreza, sveopštem bahaćenju i doplatnim poštanskim markicama za objekat u koji podosta vlasnika tih para nikada neće ući i/li argumentovano smatraju da je nebitan po dobrobit svih nas.

Način na koji su SPC i Eparhija bačka reagovali nakon novosadske pričesti, tokom koje su vernici koristili istu kašiku, nedvosmisleno dokazuje da njene starešine ne poštuju Ustav i zakone Republike Srbije i zbog lične koristi ugrožavaju zdravlje i živote svih nas. Po njima, građani i građanke nemaju slobodu od veroispovesti, niti se u javnom govoru SPC trudi da razdvoji lične od objektivnih istina. Štaviše, ko god je javno izrekao objektivnu istinu – da je korišćenje iste kašike tokom pandemije realno i merljivo opasno, bio je prostački izvređan kvalifikacijama koje najlakše bude gnev religioznih ljudi i kritičarima stavljaju metu na čelo.

„Ako kritikuješ crkvu i njene postupke, ma koliko utemeljeno, racionalno, dobronamerno i pristojno, ti si protvnik svega srpskog“, tako otprilike izgleda moderna anatema u našoj Republici.

Res publica – Javna stvar.

Episkop bački Irinej poslužio se „logikom“ nedostojnom osnovnoškolskog obrazovanja i ne bih je ponavljao. Prepisujući mantru pobesnelih desničara i konzervativaca, po kojoj ništa, pa ni zdravorazumska, pozitivna kritika nečeg Našeg ne može proći bez sponzorstva Džordža Sorosa, episkop ne samo što poništava bezbednost, inteligenciju i dostojanstvo građana i građanki, već i otvoreno laže. Sveštenici se, naime, od bolesti razboljevaju ama baš isto kao i svako drugo ljudsko biće i nisu imuni na udare groma, saobraćajne nesreće, utapanje, zgoditak na lotou ili povišen holesterol u krvi.

Ne manje bitno, to što je neki iskaz, ritual ili običaj star više milenijuma nije nužno i potvrda njegove logičke i etičke ispravnosti.

Ako fokus durbina kritike izmestimo sa Novog Sada na region, primetićemo da su maltretman i ponižavanje koje građani/ke Republike trpe od SPC tokom pandemije došli iz iste pohlepne, korumpirane nakane kao i džumbus u Crnoj Gori nazvan „Odbranimo svetinje“. Osionost i silovanje istine velikodostojnika prevazilazi ne samo dobar građanski ukus već i zakone dve samostalne države, zbog čega se neretko stiče utisak da nacionalno osvešćeni predsednici i premijeri više služe sveštenicima nego oni njima.

Iz tog satanskog dila ne žele da istupe ni jedni, ni drugi, iz razloga krajnje profanih. Sve se vrti oko nezakonito ili nemoralno stečenog uticaja, moći i materijalne dobiti, dakle svega protiv čega su se i jedni i drugi zavetovali, odnosno zakleli da će se boriti. To je i razlog za izrazito nereligijski ton ovog teksta, budući da ništa što se desilo na novosadskoj pričesti i na crnogorskim ulicama nije u vezi sa religijom, kanonom i bogom. Samo moć diktata i pare da se sprovede. Kraj.

Ukoliko u toj prisnoj saradnji vlast i crkva uspeju da međusobno operu pokoju biografiju, preprave istoriju i uklone krvave fleke Onih Drugih sa odela, šinjela i mantija, utoliko bolje po njih. Jedni drugima pišu fantastične preporuke, a ko to plaća i trpi – pa, svi mi, verujući ili ne. Verovali ili ne.

Želim da se ovaj uradak protumači kao apel pravim, poštenim vernicima SPC. Da se otrezne i zatraže makar mrvu odgovornosti od svojih sveštenika, za sve izrečeno i učinjeno. Zbog sebe, zbog svih nas, pa i zbog ljudi u crnom. Zbog boga, ako moram tako, i pomirenja u koje se deklarativno kunemo i ništa konkretno po tom pitanju ne radimo.

Ukoliko im je to neprihvatljivo, izgubiće pravo da se bune ili žale kada naredni islamski fundamentalista digne u vazduh sebe i gomilu nevinih Zemljana. Čestiti vernici SPC koji ne dižu glas protiv ovakvih vladika i ovakvog patrijarha, sveštenika koji ne poštuju Ustav, zakone Republike i zdrav razum, su odraz u ogledalu ogromne većine pristojnih, poštenih muslimana, koji ćutke, bez ikakve naznake bunta, posmatraju globalni terorizam podstican, organizovan i plaćen iz kase njihovog konfesionalnog vrha.

Bomba ili kašika, epitaf trpi sve.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.