Uhvatio sam međuzvezdane vesti pre nekoliko sati i čuo ovo:
Deklaracija o očuvanju đermova, rindflajša, fijakera i kitnikeza je završena i spremna je za potpisivanje i usvajanje, izjavio je danas imperator Vojvodine i nadvojvoda od Limana Igor Mihaljević I, navodeći da je reč o aktu koji treba da zaštiti obeležja vojvođanskog identiteta.
“Reč je o pravno-političkom aktu koji Vojvođanima/kama treba da omogući ono što je normalno za svaku regiju ili pokrajinu u Evropi i svetu, a to je da zaštiti obeležje njihovog identiteta, naše đermove, rindflajše, fijakere i kitnikezove”, podvukao je imperator.
###
Šalu na stranu, isto je mrtav ozbiljan danas rekao generalni sekretar predsednika Srbije (?!) Nikola Selaković u vezi sa odbranom ćirilice i njenim poslednjim danima. Kao novinar i verni korisnik srpskog jezika, ćirilice i pripadajuće kulture (ali ne isključivo, slab sam na Hrvate, Bošnjake, Britance, Ruse, Amerikance, Japance…), dugo sam čekao Deklaraciju za očuvanje srpskog jezika i kulture, koju vlast najavljuje godinu dana, i čije se parlamentarno usvajanje očekuje na Sretenje.
Hajde prvo da uočimo najuočljivije, zašto na Sretenje? Šta je Sretenje i zašto su verski praznici toliko važni za vratolomne srpske političke odluke, ustave i deklaracije, srpski: za stvari krajnje svetovne? Kada je uopšte Sretenje, mereno pogrešnijim od dva kalendara, u tekstu ne piše datum? Da li su zakon, Ustav ili politička odluka usvojeni na verski praznik blagosloveni, božanski osuđeni na uspeh, iako nas iskustvo uči upravo i jedino suprotnom?
Potenciram verski naboj u donošenju jedne u biti verski neodređene i nebitne odluke zbog kurira vesti lično i te se uloge s vrha ne dele slučajno. Upravo je Selaković morao to da nam saopšti jer je on po mišljenju aktuelnog državnog aparata najbolji čuvar srpske tradicije i kulture, verovatno zato što ga je u montipajtonovski kič narodnoj nošnji venčao patrijarh sklon kriminalnom rečniku i uveseljavala estradna umetnica vična kriminalnim radnjama. Dodajte tome otimanje vode proizvedene u Hrvatskoj studentima i dobićete prototip osobe koja nam se prikazuje kao ideal očuvanja svega što je vredno, a ima srpski predznak.
###
Lično, ništa mi život nije oblačniji zato što se tada bivši ministar marionetske vlade i jedno u osnovi Niko i Ništa venčao po njemu idealizovanom starom srpskom običaju. Mene bolno upozoravaju tek palanačko-grandiozne vinjete poput činodejstvovanja patrijarha i sveprisutnog svadbarskog oreola starih, boljih vremena, kada je ćirilica valjda cvetala iako je malo ko znao da je čita i piše. Te političke, estradne pa i svadbarske kulise imaju biti neupitne garancije da je cela stvar ispravna i vredna za žrtvovanje, a vidim i po komentarima Srbinu najviše prija kada je žrtva u neopipljivim i nemerljivim oblastima.
Meni je npr. NIS bio i ostao veći nacionalni interes od natpisa na bakalnici, ali ja sam ustaša zablenut u buđelar pa se ne računa(m).
„Ko je taj Selaković i zašto se on trpa u prvi red odbrane ćirilice“, upitao bi neko suvislo, nakon čega bi se tom stranom plaćeniku objasnilo da je njega venčao patrijarh, da je on nacionlno najbudnija osoba na Planeti i uživa beskrajno poverenje Vožda, a to su prerekviziti za obnašanje dužnosti branioca ćirilice. U ovim teškim vremenima…
…koja su uzgred uvek teška. Neko bi čak mogao biti toliko drzak da Selakovića pita zašto se po ključnim srpskim jezičkim nedoumicama po pravilu obraćamo za pomoć ostarelom beogradskom Jevrejinu, po obrazovanju romanisti, ali bi to moglo da povuče neka užasna dopunska pitanja. Recimo, kako je dotični akademik preživeo Drugi svetski rat i fašističku okupaciju te kako se pravilno piše rečenica „Selaković i kompanija hoće da liše svake krivice i odgovornosti saradnika okupatora i učesnika u Holokaustu Milana Nedića i stave ga u istu vitrinu sa oslobodiocima Beograda.“
Šta bi Jevrejin odgovorio pravdoljubivom Selakoviću?
###
Staro pravilo u debatama je da nikada i nikoga ne poredite sa Adolfom Hitlerom, Trećim rajhom i pratećim etički i estetski mizernim poduhvatima i sa tim se načelno slažem. Moje bi pitanje Selakoviću zato bilo sa čim da uporedim njega i zaštitu ćirilice njegovih ideoloških i političkih očeva, kada mi je isti taj ostareli Jevrejin u intervjuu rekao da je porez na imena dućana ispisana neitalijanskim jezikom uveo pogodite ko? Benito Musolini, naravno.
Ovo pominjem jedino zato što se kao „mera podsticaja“ u Deklaraciji najviše forsirala ideja da izdavači na ćirilici budu pošteđeni neke novčane globe, što bi po njima podstaklo ljude da koriste češće ćirilicu, a po meni stavilo u nejednak položaj ljude koji koriste latinicu. Nije fašizam ali miriše kao da je iz istog lonca. I najgore, to mi nije najveći problem.
###
Neću na ovom mestu trošiti reči o tome da je srpska ćirilica uveliko zvaničan i službeni metod komunikacije u ovoj takozvanoj državi. Da je učimo u školi i to ćemo nastaviti da činimo. Umesto toga, složiću se sa Selakovićem i Brižnim Čuvarima Ćirilice da ona jeste manje zastupljena u javnom životu nego ranije i tu se otprilike naše misli i planovi debelo razilaze. Oni misle da se tim povodom moraju povući tzv. ozbiljni državni koraci, sačinjavati deklaracije, krojiti zakoni, izdavati subvencije, a gde su one tu su i kazne, dok ja mislim da je „problem“ epoha u kojoj živimo te da ćirilicu neće likvidirati duh vremena u kom se javna komunikacija većinski preselila na latinicu.
Ko nas je 1990. i nadalje čuvao od duha vremena i promena koje je donosio? Ko je srpstvom stajao na vetrometini živih ljudi, dela i jezika, koji rastu, menjaju se i razvijaju? Ko je bukvarom, biblijom i krvnom slikom prkosio padu Berlinskog zida?
Kada vidim ko sve brani „srpsku Vojvodinu“ od secesionizma, jasno mi je da se radi o identičnom mehanizmu podizanja javne panike, kada za rešavanje realnih problema nema dovoljno mozga, volje ili najčešće – ličnog motiva. Poganjci i hulje koji brane više od dve trećine nejakih srpskih saplemenika u tzv. pokrajini, a koju će odvojiti ko drugi nego Nenad Čanak, čovek nesposoban da pobedi u rođenoj ulici (Izvor: RIK).
Neću ni o tome da je opšta upotreba dva pisma odlična osobina jedne kulture, naroda i nacije, podložna hvalisanju i unovčavanju. Probali su mnogi pre mene da rasvetle stvari činjenicom da je jezik živa stvar i da uredbe, spisi i zakoni ne rešavaju dileme na po sve miran i zadovoljavajući način. Posebno ne bih o tome da bi u fiktivnoj pokrajini Vojvodini dva pisma morali potpuno da izjednačimo i u službenoj i svakoj drugoj upotrebi jer ne-ološu to uopšte nije važno. Koliko sada, verujem da ćemo u Novom Sadu, u 22. veku, važne institucionalne, javne i posebno privatno-poslovne natpise (danas je primat latinice uslovljen novcem, prometom, internetom… a ne iščezlim nacionalnim nabojem i interesom) praviti na ćirilici, latinici, engleskom i mandarinskom jeziku, te da ništa od toga neće ugroziti upotrebu, važnost i lepotu koju je ćirilca imala i imaće u našem jeziku i kulturi.
###
Uvodna napisana glupost tu je da bi čitaocu dočarala pakleni besmisao administrativne kontrole, kroćenja i uzgajanja jezika i pisma, odnosno identiteta i kulture. Kao što Vojvodinu ne čine i ne definišu je navedeni predmeti, tako ni naš kolektivni identitet ne čine 30 znakova od mastila, već ono šta njima stvorimo. I, gde je tu vlada Srbije i gde je naša kultura, umetnost, mediji i stvaralaštvo? Koliko je Selaković uložio sopstva da se nešto odistinski kvalitetno na srpskoj ćirilici stvori i prenese u svet?
Možda najvažnije, a svakako najgnusnije, krojači naše sudbine dobro znaju da je ova, pa i prošla Deklaracija O Spašavanje Nečega Srpskog, podmukao način da se jedan paket stranke, uma i duha proglasi za neprikosnovenog baštinara našeg „ja“. Bukvalno samo to!
Ko se tome usprotivi je po definiciji „onaj drugi“, nenarodni element. Zato se ološ, kao i svaki demagog, poziva toliko na narod jer tako pokušava da biološki, društveno, politički, kulturno, ekonomski… diskvalifikuje svakoga ko misli ili se oseća drugačije od „naroda“ i to humano izopštavanje predsednik Srbije raubuje od svog prvog političkog dana, u mraku devedesetih.
Drugar i kolega Stefan Janjić, čija je knjiga „Ništa se nije desilo“ na tečnoj ćirilici ušla u uži izbor za Ninovu nagradu (topla preporuka) i koji za razliku od mene privatno koristi ćirilično pismo, napisao je na Fejsbuku između ostalog i ovo:
“Ћирилицу су киднаповали агресивни десничари, лингвисти и патријарси, па хоће да је оживе тако што непрестано понављају да је мртва. На интернету је све теже пронаћи садржаје који су у исто време и ћирилични и честити. Зато је ћирилицу потребно сачувати не од латинице, већ од национализма, митоманије, мизогиније, хомофобије, од Шешеља, Вучића, Вулина, од Вјерице Радете и Бошка Обрадовића, од Драгана Станића, од Иринеја и Амфилохија. Зато је ћирилицу најпре потребно сачувати од њених истакнутих чувара.”
Čuvajte se ljudi koji vas čuvaju od duha vremena.
ZTZ
Be First to Comment