Mladi A.Š. neprijatno se iznenadio kada je shvatio da je ubijen. Njemu se to već događalo i svaki put je mislio da će ubicu, starog ili novog, dočekati spreman. Da će osetiti ritam njegovog koraka kada mu se bude približavao, miris šinjela ili zadah smrti koje je ubica širio oko sebe. Sve je to A.Š. primetio i ovog puta ali je ponovo uhvaćen nespreman i sada je nanovo mrtav.

A mislio je A.Š. da će ubicu policija pre ili kasnije uhvatiti i ta ga je nada uljuljkivala. Iz dana u dan je sve manje pažnje obraćao na sumnjiva lica oko sebe i nije to bez neke. Verovao je da postoji dovoljno dokaza protiv osumnjičenog i da je njegovo utamničenje gotova stvar. Između dve smrti, klanja i vešanja na primer, znao je da su krvnikovi prsti puni njegovog mesa, noktiju, znoja i krvi, zbog čega je mirno spavao i čekao taj lep dan kada će u novinama koje ne čita saznati da su dani na slobodi njegovog ubice odbrojani.

Dok mu je metak prolazio kroz potiljak A.Š. je isprva bio uvređen. Do sada je ubica uvek okončavao njegov život spreda zato što je tako mogao da mu se smeje u lice. Naravno, A.Š. je i tada bivao emotivno povređen zbog krvnikove bezobzirnosti i surovosti, znao je da će ga nakon ubistva opljačkati i zatrti mu seme ali je ipak pronalazio smisao i nadu u zamagljenim očima osobe opijene sobom. Ljudi smo, zar ne. Dok su se oči i lice ubice lagao gasili i mutili, A.Š. je umirao donekle srećan jer je znao da neki ljudi nemaju priviegiju da upoznaju svog dželata.

Redžinu Kej Volters (14) fotografiše serijski ubica pred likvidaciju

Malo li je to, vajkao se A.Š. dok mu se crveni potok krvi gubo iz vidokruga na pločniku. Posle je uvek sledilo isto: manje i veće neprijatnosti svikavanja na zagrobni život, sve dok jednog dana ne bi skupio dovoljno snage i dobrote da oprosti ubici i obeća mu da se lično neće svetiti. Istog trenutka bi vaskrsao i nastavio da živi kao da se ništa nije dogodilo. Sve do dana kada opet ne bi bio ubijen i kada bi se krug ponovio.

A.Š. trenutno nije načisto kako da se postavi prema krvniku. Teško mu je da zaboravi to što ga je ubio s leđa, ali opet, moglo je to i gore da se završi. Recimo, da mu nikada ne pronađu leš i da porodica nema priliku da se ponovo oprosti od njega tako mrtvog, a živog. Porodica je, naime, znala da će se A.Š. vratiti čim pređe preko greha svog ubice zbog čega nikada nisu palili sveće na sahrani. Cveće je bilo plastično i svešteniku su rekli da ne dolazi, što ovom nije teško palo dok god je grobno mesto u crkvenom dvorištu uredno plaćeno, za svaku smrt posebno.

A.Š. iskreno veruje da će ovaj poslednji oprost preobratiti zlikovca i da će prestati da ga ubija, po mraku, danu, spreda ili od pozadi. On ne bi voleo da krvnik ode u zatvor ali ako ovaj nastavi da ga kolje i upucava kadar je promeniti mišljenje, s obzirom da mu porodica trpi emotivno i materijalno. Nju naravno beskrajno voli, ali ne toliko da se ogreši o ubicu. Nije pošteno, a poštenje je za A.Š. svetinja.

Dok ovo pišemo, A.Š. je oprostio krvniku i u hodniku neonske svetlosti silazi na zemlju. Gleda levo, gleda desno, i sve deluje kao onog dana kada je bio srećan i neubijan. Hodao je lako i bezbrižno jer je znao da ubica čeka da se u njemu sakupi dovoljno života.

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.