Kaže u šali da mu zbog sadašnjeg izgleda niko ne veruje da je u mladosti trenirao košarku i igrao na poziciji krila, te da nije, nedavno, otišao sa mesta predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine zbog ogromnog broja uvreda i pretnji. Smatra da osobe koje drugačije misle nisu nacionalni neprijatelji već, naprotiv, doprinose bogatstvu ovog društva i da zlonamernim osobama nikada neće biti jasno da legalne nevladine organizacije dobijaju novac iz inostranstva zato što imaju projekte čiji je cilj poboljšanje života u našoj zemlji. “Ako svet posmatraju tako suženo i zlonamerno, onda je Republika Srbija ubedljivo najveći strani plaćenik”, govori kolega, književnik i esejista Nedim Sejdinović, s kojim priču nastavljamo analizom poslednjeg mitinga “Budućnost Srbije” u Beogradu.

“Od početka protesta ‘1 od 5 miliona’ vlast se ponaša defanzivno, njihovi potezi su neka vrsta odgovora na ono što se dešava na političkoj sceni, građanskoj i opozicionoj, i kampanja B.S. je odgovor na to. Ozbiljno su uzdrmani zato što prvi put posle niza godina postoji kritična masa ljudi koja se protivi tendencijama u društvu i pri tom se ne gadi politike kao takve. Vlast uvek može da poželi građanske proteste koji nisu politički artikulisani, jer oni u konačnici, kao i prethodni, ne daju nikakav rezultat.”

Misliš na “Stop diktaturi” i “Podrži RTV”?

Da, bili su to protesti protiv vlasti, ali su odbijali vezu sa opozicionim strankama. I ranije sam smatrao da se energija protesta mora partijski artikulisati jer jedino tako može da dovede do promene društva. Blasfemičan spot o sendvičima je odgovor na to. Ohrabruje me to što protesti proizvode energiju, svoj jezik i svoju kulturu, i nisu kopija protesta iz 90’. Postali su autentični, dešavaju se na mnogo mesta, a to ne bi moglo bez društvene svesti da se stvari otimaju kontroli i da društvo klizi u haos.

Da li se uspostavlja se nova estetika protesta, ona koju je u intrevjuu na ovom mestu priželjkivao pisac Vladimir Arsenijević?

Apsolutno, to je karakteristika ovih protesta, njihova životnost. Erik Gordi je napisao knjigu o protestima devedesetih, kao svojevrsnoj kulturi otpora (“Kultura vlasti u Srbiji”), koja se sada nije baš u tolikoj meri razvila, ali postoje naznake inovativnosti, duhovitosti i drugih fenomena, jake naracije koja je široko društveno prihvaćena, odnosno postala toliko jaka da SNS deluje reaktivno pokušavajući da umanji štetu.

Da razvejemo iluzije – bez političara i partija promene neće biti?

Naravno da ne. Mi nemamo tradiciju višestranačkog sistema, čak i ono što se dešavalo 90’ ne možemo nazvati pravim višestranačkim sistemom. Između 2000. i 2012, uz sve propuste i probleme, postojale su naznake fer i demokratskih izbora, a posle 2012. ponovo ulazimo u situaciju gde je i samo višestranačje dovedeno u pitanje. Građani moraju da shvate da su uvek u politici. I kada nisu – jesu, i kada ne glasaju – učestvuju na njima. A “glasanje za manje zlo”… Politika je delatnost koja čak i u visoko uređenim zemljama podrazumeva neke stvari koje se kose sa opštim moralom. I oni glasaju za manje zlo, ne glasaju, recimo, neki Britanci za laburiste zato što misle da su anđeli, nego su najbliži načelima za koje se oni zalažu. Nude im poverenje da će uraditi nešto u njihovom interesu i na kraju će, ako ništa, biti manje štete od njih nego da pobede konzervativci.

Kako se drugačije zove nespremnost da se prihvati manje zlo?

Kao što postoji medijska, tako postoji i politička pismenost. Da razumemo kako državni sistem funkcioniše. Ljudi često misle da se u politici stvari rešavaju samo na izborima, a to nije tačno. Tokom četiri godine između izbora građani aktivizmom moraju na različite načine da utiču na politiku, jedino tako imaju šansu. Zemlje regiona moraju da sazreju i razumeju kako politika funkcionoše. Još jedna stvar: politička elita, ili klasa, želi da ljudima ogadi politiku. Najveći uspeh SNS se krije u tome što su uspeli mnoge ljude da ubede da su svi isti, pogani i korumpirani, jer time demobilišu i pasiviziraju građane. I ne samo oni, i stranke u opoziciji. Nnutar njih samih vrše negativnu selekciju i potiskuju kvalitetne koji su zgađeni “užasom”.

Koji mehanizmi društva politički opismenjavaju građane?

Školstvo i mediji. Znamo koliko su mediji u Srbiji katastrofalni, ne samo da su sluge vlasti, već su i najbitnija alatka vladavine SNS. Da se razumemo, mediji u velikoj meri ni do 2012. nisu izvršavali osnovnu funkciju kontrolora društvenih procesa, niti su kako treba reagovali na političke i društvene devijacije, a situacija se od tada samo dramatično pogoršava. Ali, ukoliko bi otvorili javne debate, imali bi veoma važnu ulogu, ako ne i ključnu u političkom opismenjavanju građana. Ako bismo napravili anketu među visoko obrazovanim građanima, plašim se da oni ne bi imali najbolji pojam o tome šta su izvršna, sudska i zakonodavna vlast.

Zašto ljudi veruju da će protesti po definiciji izneti nova politička lica, organizacije i lidere i da nećemo više gledati “ove bivše”?

Sticajem okolnosti, a ne zbog ove vlasti, okruženi smo zemljama Evropske unije i nalazimo se u nekoj vrsti “bejbi siting” faze. Ljudi ne žive izgleda još dovoljno loše da bi se pokrenuli. Mnogi su okrenuti partikularnim interesima i još žive u unutrašnjem egzilu dovoljno kvalitetno da bi se izlagali bilo kakvom riziku. Opet pričamo o manjem zlu, ali i o belim listićima, a to je veoma ozbiljna politička priča. Setimo se, Vladimir Beba Popović javno se hvalio da je bio jedan od inicijatora kampanje belih listića i to je, na neki način, radio zajedno sa Vučićem, što se pokazalo kao početak uspešne dugogodišnje saradnje. A i kada se pojavi nova politička ličnost, ona bude istrošena istog momenta, posle mnogo šala na društvenim mrežama. Plašim se da pored nepismenosti u tome ima udela i propaganda.

Kucamo na vrata zaboravljenih asova, gde je Vladimir Beba Popović?

Prema nezvaničnim informacijama, veoma je aktivan u pozadinskim redovima vlasti u Srbiji, navodno ima dobru saradnju u propagandnom paketu i u Crnoj Gori, sa njihovim vlastima, a čak se govori da stoji iza niza malih medijskih projekata koji imaju za cilj stavaranje atmosfere zastrašivanja i nasilja nad novinarima. To su možda neproverene, čaršijske priče, ali se pokazuje da je u pitanju vrlo uspešan čovek, u smislu propagande.

Fejsbuk stranica “Srbija naša Zemlja” brutalno napada kolegu Dinka Gruhonjića i tebe, mnogo korisnika ih je prijavilo ali i dalje nije ukinuta, zašto?

Navodno iza nje stoji osoba koja je bivši vlasnik softverske kompanije, koju je prodala za značajne pare i taj novac ulaže u “bustovanje” na Fejsbuku, pa zato Fejsbuk odbija da je ukine. To je veoma ozbiljna tema, vidimo da se u svetu pokušava koregulacija interneta, jer je stanje postalo nepodnošljivo. Hajde da pretpostavimo da je ovo samoinicijativa jednog čoveka, mada verujem da je to uvek u vezi sa nekim strukturama vlasti, dakle, jedan čovek sa puno novaca može da učini da vi u roku od nekoliko sati, što se meni desilo, primate više od 1.000 pretnji i uvreda, među kojima je 50-ak klasičnih pretnji smrću – bez ikakve odgovornosti! Prijavljivali smo ih često ali rezultati nisu urodili plodom.

Da li si išta pametniji posle uvreda i pretnji, imaš li naravoučenije?

Veliki deo tih pretnji i uvreda upućenih Dinku Gruhonjiću i meni potiče iz krajnje banalnog razloga, a to su naša imena. Sama ta činjenica je dovoljna da nas smeste u neku sošku i posmatraju kao neprijatelje društva. To je najporaznije, da čovek koji se drugačije zove i iznosi slobodno stavove u društvu biva dodatno sankcionisan i satanizovan samo zbog imena. Da sam Nedim Sejdinović koji ćuti onda bih to možda izbegao, a obrnuto, da se zovem ovako i da sam neki srpski patriota, malo-malo bih gostovao na televiziji.

Kao cirkuski majmun. Imala je, i ima Srbija još “poštenih stranaca i nesrpskih srbofila” koji se vodaju po studijima?

Tako je. Još kada bih promenio ime u Nemanja ili nešto slično (smeh)… Sve pretnje i uvrede čovek posle izvesnog vremena doživi kao svakodnevnicu. Uplašio sam se za sebe onog trenutka kada su sve te užasne reči prestale da me dodiruju, bez kakvih emocija. Ima tu neka vrsta satisfakcije, sama činjenica da si izložen tolikoj količini mržnje uvek ukazuje da to što radiš ima neke vidljivosti, bar nekoga nervira ako već nema konkretnih rezultata. Na večeri tzv. Hate Poetry u beogradskom “Krokodilu”, sa Borkom Pavićević, čitao sam pretnje i uvrede kao poeziju. Nekad mogu da budu ako ne duhovite, ono neobične. Jedan lik mi je posle niza uvreda napisao: “Ti nisi čak ni pičkin dim, ti si pičkin Nedim” (smeh).

I kako posle reaguješ na izjavu ministra policije kada kaže da će vas zaštititi?

Ministar policije je čovek koji deluje kao da ni sam ne veruje u to što govori. Činjenica jeste da su državni organi apsolutno neefikasni. Proteklih godina smo podneli desetine krivičnih prijava, a samo jedna od njih je obuhvatila 18 pretnji smrću. Od svega toga jedino su sankcionisana dva čoveka i to ne za krivično delo, nego je primenjeno načelo oportuniteta, odnosno odlaganja krivičnog dela.

Molim?

Morali su da uplate neki novac i odrade društveno koristan rad, ali se ne vode kao počinioci krivičnog dela. Strašno mi je ne samo to što nemam satisfakciju, nego što društvu nije poslata poruka “čoveče, ne smeš nikome da pretiš smrću!”. Sudska praksa je strašna, pre svih tužilaštvo. Neko kaže tog i tog treba ubiti i sud zauzme stav da to nije pretnja nego spekulatorno mišljenje. To ljudima daje modlu za pretnje, ako hoćeš nekome da pretiš samo nemoj reći “ubiću te”, nego “treba te ubiti”.

Kako se zove to kada mi koji nismo toliko na tapetu ološa pomislimo da nešto ne radimo dobro i osećamo se loše jer nam ne prete toliko brutalno?

(smeh) Dobro pitanje. Možda ne nosite prava imena ili nedovoljno bodete oči. Napadi korespondiraju sa našim pokušajima da nešto promenimo u medijskoj sferi teškim pregovorim sa vlastima. Na opskurnom portalu na kojem su nedavno napadnute novinarke Sanja Kljajić, Milena Popović i Vanja Đurić, prethodno su objavljene informacije o donacijama koje je NDNV dobijao. Prema našim saznanjima, to su mogli da dobiju samo iz državnih institucija. Ako je to tačno, nije teško pretpostaviti ko stoji iza portala.

Čuo sam različite verzije, zaštio više nisi predsednik NDNV-a?

Zaista se radi, kako sam naveo u ostavci, o ličnim razlozima. Jedan deo je u vezi sa zdravstvenim problemima, a drugi sa teškim, traumatičnim procesom koji sam proveo proteklih godina boreći se, nažalost bez uspeha, sa neuporedivo jačim protivnikom, pokušajem da sistemski promenimo stvari u medijskoj sferi. Važno je reći da u čitavom ovom procesu, a to me je posebno pogodilo, nismo imali podršku međunarodnih institucija, a mnoge kolege su nas s pravom pitale zašto trošimo energiju kada je jasno da se stvari ne mogu popraviti. Verovao sam da je naš posao da radimo sve što je moguće, a ostavljeni smo na vetrometini da se borimo sa višestruko jačim neprijateljima. Takođe, birokratsko-administrativni poslovi su me sprečavali da se više posvetim onome što suštinski volim, zbog čega sam ušao u novinarstvo i zbog čega koketiram sa književnošću, a to je pisanje. I još jedna stvar, mediji kao takvi se tako brzo menjaju da se generacija kojoj pripadam u tom korpusu ne snalazi najbolje i mislim da je red da mlađi preuzmu udruženje. Pretnje nisu te koje su me navele da podnesem ostavku, odluku sam doneo mnogo pre poslednjeg talasa, a one su me zapravo obeshrabrivale da se povučem.

Kako ocenjuješ zahteve opozicije upućene vlasti?

Podržavam proteste, to je nešto najbolje što se dogodilo u poslednjih sedam godina. Zahtevi nisu najsrećnije definisani u stručnom smislu i vidim da se SzS sada obraća medijskim udruženjima da im pomognu. Zahtevi su generalno sasvim opravdani i u određenom smislu izvodljivi. Problem kod promene saveta REM-a je to što je to po zakonskoj definiciji nezavisno regulatorno telo, a to što je pretvoreno u parodiju sasvim je druga stvar. Slažem se da treba napraviti diskontinuitet u radu tog tela, koje je karcinom medijskog sistema, ono mora raditi iz početka jer nikada nije radilo svoj posao kako treba. SzS je ciljao dobro, samo treba da preciznije definiše načine. Suština je da čitav sistem mora da se resetuje. Treba gađati i na državni novac koji se na različite načine odliva medijima, jer to je potpuno neuređen sistem u kome država plaća svoje medije našim, ogromnim novcem, a zauzvrat dobija beskrajnu poslušnost. Istovremeno, mediji koji su objektivni nalaze se pred grašenjem. U zemlji u kojoj nema vladavine prava besmisleno je menjati zakone, promene neće naterati nekoga da ih poštuje. Po postojećim medijskim zakonima, mi smo relativno okej društvo.

Može li politička promena proći bez krvi?

To zavisi od same vlasti. Deluje da će učiniti sve da zadrži položaj, toliko su daleko otišli da su svesni da će neko morati zbog svega ovoga da odgovara. U takvoj situaciji, mislim da su spremni na sve i deluje da ovo ne može da se završi bez turbulencije i problema. Treba međutim da bude jasno, i to prepoznajem kao izvor njihove panike, da sistemi represije kojima vladaju možda njima nisu toliko odani koliko se čini. Prema informacijama koje dolaze iz policije, vojske i tajnih službi, ne čini se da su svi oduševljeni načinom na koji se vlada državom i pogotovo strukturama koje upravljaju tim organima. Činenica da je Vučić Bratislava Gašića postavio na čelo BIA je više znak slabosti nego snage, jer nije imao poverenje u te ljude, koji kakvi god da su, ipak jesu nekakvi profesionalci.

Besplatan savet opoziciji koja demonstrira sa građanima?

Jako je važno da stranke okupljene oko protesta na različite načine i diplomatskim putem dobiju podršku međunarodne zajednice, ali za to su im potrebne ideje. Ide im u prilog činjenica da po svemu sudeći Vučić ima oročeno vreme da nešto isporuči u vezi sa Kosovom, pominje se jun, ne znam da li je to tačno, ali zajednica neće beskonačno dugo čekati i žmureti.

Da li je Građanski front sveža politička krv koju smo čekali?

Ideje koje Građanski front baštini jesu one koji su meni najbliže ali ne vidim tu političku snagu. To je grupacija različitih pokreta i organizacija i proteći će mnogo vremena dok ne postanu bitan politički faktor.

Zašto je NDNV pokrenuo kampanju za prikupljanje donacija čitalaca?

Međunarodni donatori pokušavaju da učine da mediji u Srbiji u što većoj meri budu na tržištu. To nije znak da se udruženje, portali Autonomija i VOICE nalaze u krizi, nego se traže modeli za dugoročnu održivost. Izvesno je da će se strane donacije smanjivati, a posebno američki donatori žele da ulažu u to da mediji sami pronađu način da budu tržišno samoodrživi. Jedan od najboljih načina da mediji izbegnu komercijalizaciju je direktna komunikacija sa čitaocima i korisnicima, a kampanja je početak tog pokušaja. Jako je važno da građani budu svesni činjenice da neko uvek plati medijski sadržaj. Bolje je da to urade oni, umesto nekoga ko ima drugačije interese.

ZTZ