“U priči sa jednim od ordinirajućih policajaca u urgentnom, upitah u polu zezanju preksinoć:
– Jel ovo neka socijalno loša faza, nešto tipa Zvezda pukla Ligu šampiona ili tako nešto? Pokušavam da objasnim frekvenciju žrtava porodičnog nasilja u urgentnom ovih dana.
Slegao čovek ramenima bespomoćno.”

U prethodnih mesec dana, na prvu loptu izlistani upečatljiviji slučajevi:
* Usred pregleda, sin pacijentkinje kaže: Mama, ajde da ne lažemo doktorku više. Nisi pala niz stepenice…
* Mene su, doktorka, tukli. Muž i njegova deca iz prvog braka.
* Isekla sam vene, jer ne mogu da izdržim batine više.
* Tukao devojku daskom za meso dva i po sata.
* Udario mi je glavu o krevet, na moj rođendan, jer sam ga pitala da li će me izvesti negde za rođendan.
* Bivši dečko je kidnapovao, zatvorio u šupu i tukao 30 sati.
* Nije ovo prvi put, ali je sada pretio da će mi silovati ćerku iz prethodnog braka.

###

Tekst koji ste pročitali na Fejsbuku je objavila prijateljica, 28. novembra 2019. Ona je lekarka, u Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji, novembra 2019. Neverovatan tekst koji ste pročitali nije nastao u Međeđi iz filma “Lepota poroka”, nije sa početka veka, nije izmaštan i nema pouku. Događaji su se brzo smenjivali, kao u filmu čija produkcija štedi svaki minut snimanja, pa reditelj lopatom ubacuje statiste sa bizarnim, neverovatnim pričama i stvarnim žrtvama. Divni, pitomi, otmeno tromi Novi Sad, Srpska prokleta Atina, kišnog novembra 2019. izrastao je u inkubator zla čiji su obrisi još užasniji kada se pomaljaju iza nepostojeće, izmišljene glazure kulture i lepog ponašanja.

Napisao sam to ranije, napisaću i sada: Novi Sad nije zaslužio titulu Evropske prestonice kulture. Ne postoji srpski grad dostojan takvog priznanja zato što nemamo kulturu dijaloga, kulturu glasanja, kulturu govora, kulturu bunta, kulturu solidarnosti, kulturu lepog i kulturu elementarne pristojnosti. Nemamo ni jebenu kulturu ljubavi i brižljivi odgoj ženoubica nam je oduzeo pravo da se nazovemo kulturnim.

Lekarka i ja smo bliski prijatelji i ni za sekund nisam pomislio da je lagala, ili preterala. Ipak, kada smo se to veče slučajno sreli u tzv. gradu pitao sam je da li je sve navedeno lično videla, ili je sakupila priče dežurnih kolega/nica i prenela ih javnosti po sećanju. Bilo je dovoljno da me umorno pogleda, onom vrstoma napora koji nastaje kada čoveka prečesto nadvlada gađenje. Tada sam saznao da je samo ona, u kratkom roku, u Novom Sadu 2019, svedočila užasu kojeg tako vešto krijemo. Šta se dešava u pravim međeđama, ruralnim neokrečenim kućama iza još deblje zavese nazadnosti, zatucanosti, primitivizma, religioznosti i svetog oca patrijarhata, ne možemo ni da zamislimo. Ko sve pati ovog trenutka, od čije ruke i šta se u ruci siledžije nalazi, prevazilazi maštu mentalno zdrave osobe.

I ništa nije slučajno. Počinioci zločina možda jesu muškarci ali su inspiratori i saučesnici Republika Srbija, njena estrada i najveća nevladina organizacija u zemlji – Srpska pravoslavna crkva.

Da bi se broj zverski likvidiranih žena u Srbiji ove godine zaključno sa novembrom popeo na 28(?!), to je 28 žena koje su stradale od ruku onih koji tvrde da ih vole, neophodna je trenutna piramida moći, njene poluge raspodele sile i njena projekcija na građanke i građane. Potrebna je negovana kultura zločina i nasilja, sa najvišeg mesta, hvala lepo.

Neophodan je diktator zagledan u rejtinge i bogaćenje mimo zakona. Prosta istina glasi da Republika Srbija neće prstom maći da spreči femicid zato što su počinioci, pravi i latentni, potencijalna glasačka baza svakog zločinačkog režima pa tako i ovog. Kolosalne patriote i regrutni centar za sumanute desničare, velikosrbijance i ostale rizničare gluposti i zlobe, kojima pod hitno treba pranje istorije, sećanja, biografija i ruku. Uopšte im ne predstavlja problem ako će se oprati ženskom krvlju, ili fluidima drugih pravednika.  

Hajde da se otreznimo i glasno kažemo: Jutka je za podobar broj muškaraca u Srbiji faca, domaćin i neko s kim nema zajebavanja. Heroj, rečju. Ide, jebe, zapošljava, daje otkaze i ne pita za zdravlje. Debelo je pogrešio svako ko je mislio da će zaslužena kazna za bivšu vlast doći u obliku ratnih zločinaca, lopova, neznalica i neopevanih prostačina. Režim Borisa Tadića jeste bio gangrena stopala, problem je što smo odlučili da ga saniramo pucnjem u glavu i žene su platile najveću cenu, kao i obično.  

Voljeni Vođa i njegov kartel posvećeni su isključivo proveri “raspoloženja u narodu”, nakon čega populističkim nečinjenjem i davanjem odvratnih, alfa-mužjačkih primera odvode u smrt na stotine žena. One toga često nisu ni svesne, da smrt i pesnice kucaju na vrata, ljubaznošću medija te institucija Republike koje je diktator brže-bolje uništio.

Radnice gradske skupštine branile su Gorana Vesića, žene iz vojne jedinice “Kobre” čuvale su predsednika, Nela Kuburović je ministarka pravde, ministar rada Zoran Đorđević vređa žene u trenutku kada želi da im oda poštovanje, žene vode stranačke jedinice botova… i tako žene vidi, razume, oseća i tretira prepotopski, pretpolitički, predgrađanski mozak balkanskog mužjaka, zagubljen u lavirintu pogrešnih vrednosti i umišljenog herojstva.

Može to i prostije.

Muškarac koji će bez oklevanja pristati na ovakve režimski diktirane uslove života, njihov narativ i lifestyle, je čovek kome nasilje nije strano. Diviti se ovakvim liderima, ljubiti skute ovakvim popovima, je priznanje da ćete umlatiti ženu čim ona za to stvori uslove.

Možda je trenutak da poslušamo lekarku čije smo potresne vesti pročitali na početku teksta. Njen predlog je užasno jednostavan, lako izvodljiv, jeftin i ne oduzima previše vremena, a svodi se na promišljenu analizu po kojoj će naše muškarce najbolje i najbrže promeniti – naši muškarci. Mislim da je na dobrom tragu i to argumentujem svim lošim situacijama i kontraefektima koji su u Srbiji nastali onda kada su žene odlučile da se bore za “svoja”, jebena ljudska prava, pa ih notorni idioti do kojih pokušavaju da dopru i promene ih ne čuju, ne razumeju ili ih prosto dalje vređaju i ponižavaju.

Možda je došlo vreme da onom “Nisi kriva” dodamo i “Saslušaj me, majmune”.

Nastavite borbu! Mi smo ti koji moraju da se uključe i naglas kažu zločincima da su pizde, kukavice, govnari i bednici nedostojni mrkog pogleda ili pretnje. Ništavni su.

Stoga,

Saslušaj me, majmune

Čovek se meri po tome kako se ponaša prema slabijima, kada niko ne gleda. Tvoja ličnost, tvoj identitet, tvoj karakter, tvoja duša, vredi koliko i postupci prema onima koj ti ne mogu ništa. Ovo važi u svakoj sferi života.

To što si fizički jači je posledica slučaja i takvu snagu nisi lično zavredeo, tako je i koristi. Tvoja snaga ruku i nogu je merljivo nebitna spram tvoje dobrote, nežnosti i čovekoljublja. Sakri se ispod kamena i plači ako misliš da si vredniji, bolji, sposobniji i odgovorniji samo zato što ti nešto visi između nogu. Fizička muda nisu isto što i hrabrost, a tvoja reč i tvoja dela zbog testisa ne vrede ni jotu više.

Nas druge mužjake uopšte ne zanimaju tvoji ljubavno-avanturistički podvizi. Savršeno nas zabole veseljko ako si spavao sa jednom, dvesta ili nijednom ženom i tvoj krevet nije tvoj CV. Dokaži nam se srcem, rukama i glavom, onom velikom, pa ćemo ti se klanjati bez po’ blama.

Tvoja neverstva mogu da impresioniraju isključivo ološ i nesoj. Svaki put kada zajebeš ženu ili devojku, pa se time još i hvališ, u očima muškaraca obdarenih empatijom i čašću pretvorio si se u trulo govno i ne očekuj podršku ili navijanje. Mi navijamo za prevarene, pokradene, slagane i ugrožene.

Ne sakrivaj se iza tradicije, navike, vere, očekivanja sredine ili ideala koje nisi sam stvorio. Ne izmišljaj opravdanja koja ne mogu postojati. Ništa i niko te neće učiniti čovekom do tebe samog. Biti “muško” je stati na crtu kada zlo pokuca na vrata, bez ikakvog interesa osim osećanja pravičnosti, i to vredno dostignuće je, verovao ili ne, dostupno i vrlim ženama. Biti zaista hrabar znači učiniti ispravnu stvar u trenutku kada se bojiš i ne, nisi pička ako te u određenim situacijama hvata strah. Pička si ako mu podlegneš i pretvoriš se u kukavicu kome je za sve kriv nego drugi, posebno ako je slabiji mišićima, novcem, položajem ili nekretninom.

Znaš kada vidiš nešto sasvim odvratno i jadno, pa kažeš u sebi ili naglas “kakvo sranje, jebote”? E, tako se mi osećamo kada te gledamo, slušamo ili o tebi čitamo.

Skupi muda da barem jednom u životu voliš. Voli makar sebe, ako ne možeš druge, voli svoju čestitost i poštenje i ne prelivaj zlom gde je najlakše i kada je najlakše. To rade kukavice i đubrad. Vikni naglas u kafani koliko voliš svoju ženu ili devojku i mi ćemo slušati. A možeš i da je tretiraš kao manje vrednu, na tebi je, samo ne očekuj da plješćemo i tapšemo te po ramenu. To rade govnari. Vidiš li, čoveče, da ikone kojima se klanjaš plaču čim te ugledaju. Vidiš li, čoveče, da herojstvo spava na drugoj strani.

Primeni ista pravila za sebe kao što ih primenjuješ na nju, a čim osetiš da odstupaš – bez brige. Priznaj sebi, pa nama, i to se može popraviti. Čast može da se vrati, teško, ali može. Ili ćuti i ostani džiber nedostojan društva, radi po svom, tuci, udri, vređaj, ponižavaj, i nadaj se da će sto evra popu rešiti stvar u beskonačnici. Neće. Pravi muškarci će te se gnušati i grozno o tebi misliti i govoriti dok je sveta i veka. Zauvek.

Kako kaže film, “Sav kukavičluk dolazi od nevoljenja, ili nedovoljnog voljenja, što je isto.”

ZTZ