Na listi zabavnijih problema s kojima je suočeno naše društvo nalazi se i nelagoda koja čoveka pecne kada oseti moralnu potrebu da nepoznatoj osobi saopšti po nju neprijatne vesti. Nije ovo srpska ekskluziva, što je zemlja nazadnija to je u ovakvim situacijama društvena teskoba veća, niti konkretno pišem o sudbonosnim izjavama političkih rukovodilaca koji lažu i skrivaju bolne tačke po definiciji svog posla. Nikom zdravom i pristojnom ne prija da strancima ukazuje na probleme i kiksove, međutim postoji nepregledni niz situacija kada je uperiti prstom u tuđ problem pred očima vinovnika ne samo poželjno, već i u osnovi dobro delo.

Prećutkivanje tuđih pogreški obično počinje banalno. Komšija ima težak život, nema para, pa se sustanari ustručavaju da mu saopšte da je ostavljanje đubreta u hodniku zgrade nepristojno. Deo ovog osećanja je biološki usađen i razumljiv, niko ne želi ljudima da staje na muku, čak i kada je vinovnik deo njene kreacije. Posebno tada. Problem nastaje onog trenutka kada mi, kao društvo u celini, potpuno otpišemo mogućnost da će dobronamerna kritika nekome pomoći na duge staze.

Postoji dosta reči koje mogu da opišu ovo stanje ali mislim da nijedna nije dovoljna sama po sebi. Verujem da je prećutkivanje očiglednih problema posledica više faktora, koji su vremenom umnožili različite nelagode u našim bićima, nelagode koje nas sprečavaju da kažemo caru da je go, pa da se čovek obuče dok je sramota još mala.

Ova priča ima i drugi ugao. Kako opada spremnost građana/ki da komšijama i slučajnim prolaznicima skrenu pažnju na postupak ili stanje koje im šteti, tako se povećava sposobnost da se bavimo apsolutno nevažnim stvarima, od kojih prednjače zavirivanje u tuđ novčanik, tanjir i krevet. Neispoljeni nagoni u situacijama kada smo morali reagovati obično isplivavaju iz čoveka u krajnje apsurdnim i po suživot trivijalnim momentima, nakon čega život nikome nije bolji, naprotiv.

“Shame, shame, shame…”

foto: ‘Game of Thrones’/HBO

Neko će reći da u Srbiji javni dijalog o suštinskim stvarima odavno ne postoji i sa time se apsolutno slažem ali ovde je reč o svakodnevnim banalostima koje se prećutkuju. Mislim da je ta vrsta nesolidarnosti, da se nepoznatom čoveku na ulici kaže da mu je odvezana pertla, starija od nespremnosti i manjka kuraži da se javno izgovore stvari daleko važnije po sve nas. Prvo smo tajili od ljudi u neposrednoj okolini, a onda smo se iznenadili kada nas pogrešno razumeju oni udaljeni 200 ili 2.000 kilometara.

Pertla se neće sama zavezati ako ćutimo, vlasnik samo može da se saplete o nju i ovo važi za sve što smo činili i šta nam je činjeno od uvođenja višestranačja.

Išao sam davno u jedan ultramarket blizu zgrade u kojoj živim i nakon povratka shvatio da su mi dugmad pantalona sve vreme bila otkopčana. Tresnem onim kesama na sto i pomislim, „pa jbte, koliko sam ljudi sreo usput i unutra? Sto? Dvesta? Petsto? I niko da mi skrene pažnju?!” Odbijam da poverujem da su svi oni nečasni pokvarenjaci, jer nisu, mada je znak za uzbunu to što oni pristojni i časni nisu skupili petlju i rekli mi to u lice. Kao da je to hrabrost, ili da ću se božemeoprosti naljutiti zato što su me sprečili da i dalje izigravam idiota na javnom mestu.

Neizrecivo je važno da takve stvari govorimo jedni drugima zato što, verovali ili ne, deca sve to gledaju, upijaju kao sunđer i posle ponavljaju, a onda se čudimo zašto nam je društvo operisano od građanske kolegijalnosti. Danas dugmad, sutra genocid, valja glasno to reći jer ćutanje, i njen opasniji brat poricanje, samo odmažu.

Nije prošlo mnogo i breme sopstvene kritike javnog društvenog delovanja me je sačekalo u redu na kasi, u istom tom segamega marketu. Sredovečnoj ženi za kasom, koja živi bog te pita gde i radi za bog te pita koliko malo, virilo je govance iz nosa. Gledam je tako sa svim simpatijama ovog sveta, em ceo dan trpi neljubazne ljude, em joj agresivno bipće 20 kasa istovremeno, mogu misliti kakve „menadžere“ ima, pa još i „slepi miš u pećini“ – stvarno nije fer.

Uglavnom, situacija krajnje neprijatna ako moraš sa osmehom da pogledaš u oči par hiljada mušterija dnevno. Stojim u tom redu i gledam četiri osobe ispred sebe, da li će joj reći, jer zasigurno vide ako i ja vidim. Niti jedan i niti jedna. Mislim da ih je bio stid, da nisu rđavi ljudi, samo žive na mestu gde je stid izgubio uputstvo za upotrebu, pa nas je sramota lekovitog čačkanja rana i obrnuto. Čak su se i reči promenile, danas se “rukovanje” kaže “hendlovanje” valjda zato što drugu stranu manje boli intervencija.

Neću da lažem da je bilo prelako ali uradio sam to. I znate šta? Lako je. Da li se kasirka postidela? Naravno da jeste. Da li je njoj, meni i dvema osobama iza bilo malo neprijatno? I to je tačno. Da li je bila ljuta na mene ili možda pomislila da sam prešao granicu lepog vaspitanja? Ni najmanje. Zahvalila mi se i obrisala nos. „Jaka stvar gospođo, dešava se i meni.“

Nadam se da je zapamtila scenu kada ju je nepoznati kupac spasao dodatnog, osmočasovnog blama do zatvaranja radnje po ceni stida dugog pet sekundi. Pa da jednog dana ona sretne nekog drugog ja, seti se ovoga i kaže mu: „izvinite gospodine, šlic…“

Lekovito je.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.