Kada sam ga pitao kako je prošlo otvaranje njegove aktuelne izložbe fotografija Zamrznuti tonovi u novosadskom Kulturnom centru ispričao mi je mali paradoks – posetioci su hteli više fotografija i na većem formatu, iako je lično „prošao kroz pakao“ u pokušaju da odabere i smesti u relativno mali prostor 60 fotki iz portfolia građenog devet godina. Sjajne utiske sa krcatog otvaranja novinar i fotograf Marko Ristić i ja nastavili smo temom koju najviše volimo, muzikom i pratećim društvenim pojavama u našoj maloj i sve tesnijoj zemlji. Ristić, koga novinari znaju i kao bukvalnog kaskadera rok-fotografije, ne krije da je samouki fotograf postao iz potrebe i da nema nikakvu obavezu prema čitaocima, već im samo pruža dobru volju. Kaže, „nisam javni servis koga ljudi plaćaju“. Uz priču o mržnji prema devedesetim godinama prošlog veka i svemu što simbolizuju, Marko mi govori i o poštovanju prema roditeljima koji su ga dobro odgojili u vremenu bezumlja te kako im sada, u novoj srpskoj nemaštini, pomaže da sastave kraj sa krajem. Ipak, prvo sam hteo da saznam kako je tekla geneza Zamrznutih tonova, budući da je ovaj projekat zaživeo još 2013.

Fotografije nam je ustupio Marko Ristić i objavljujemo ih uz dozvolu autora.

„Nastali su tako što, kada sam prvi put imao samostalnu izložbu, nisam znao kako ću da je nazovem. Trebalo je Zvuk kroz staklo, ali priznaćeš da je glup, kliše naziv. Onda sam sa dobrim drugarom Miljanom Milekićem, s kojim sam zajedno radio Nocturne magazin, mozgao dva dana i samo je rekao: „Zamrzunit tonovi“. Izložba u Novom Sadu je nastavak serije od pre četiri godine. Želeo sam da izlažem u Novom Sadu, imam puno prijatelja i preselio sam se ovde. Izložba je bila u Beču, Obrenovcu, Beogradu i Inđiji. Ideja je bila da na otvaranju svake izložbe imam bend, to je otpalo bukvalno dan pre u Novom Sadu. SARS je trebalo da svira unplugged! U Beogradu su svirali Hornsman Coyote, Mortal Combat, Oslobodioci, Tea Break i Kartel. Svi su svirali prvi put unplugged, sem Tea Break-a i sigurno ću to objaviti jednom.

Najkraće moguće, zašto popularni Nocturne Magazin više ne postoji, odnosno zašto postoji Hardwired Magazine, čiji su urednik?

Rešili smo da okrenemo novi list. Već od Metaldays-a 2016. i feedback-a kog smo dobili od stranih bendova razmišljam kako da okrenem taj sajt na engleski jezik. Prosto, poseta tri galerije sa Metaldays-a u dve nedelje bila je veća nego poseta svih tekstova o domaćoj sceni u prethodnih šest meseci. Želimo da dođemo do što većeg broja ljudi, da nam rad bude primećen. Preko sto ljudi je prošlo kroz reedakciju i ni u jednom trenutku Nocturne nije bio dobar sam sebi, ali je bio dobar drugim ljudima.

Nije bio isplativ? Znam da je ružna reč u kontekstu vašeg truda i znanja.

Ukratko – nije. To je ozbiljan posao i shvatio sam da je dobar svima osim samom sebi. Sami smo izdvajali novac za hosting,  ljudi su počeli da se osipaju, da ne rade. Nikog ne kudim, ljudi moraju da se okrenu onome što im donosi novac. Najbolje je bilo staviti tačku na tu priču i početi novu, sa delom ekipe iz Nocturne Magazina, i zamislili smo nešto drugačije.

Šta?

Uspeli smo da napravimo odlične dogovore s stranim izdavačkim kućama. Dobićemo gomilu ekskluzive, medijski smo partneri svetskim premijerama bendova, kontakti su ostali i ljudi nas znaju dugo. U Srbiji i Hrvatskoj ne postoji grad u kom ne bih mogao da spavam kod prijatelja. Cela priča je narasla i sada razmišljamo kako da je naplatimo, kako da donese benefit oglašivačima i portalu. Bar ajvar i pekmez da imamo, ako imamo za margarin – juhu! Ako ne, može pekmez i bez margarina.

Kako se osećaš kao rok novinar u srpskom medijskom mraku?

Jako lepo. Ne očekujem da ću doći do ljudi koji klikću na Fejsbuku „koji si folk pevač“, ciljna grupa su mi ljudi koji odlaze na koncerte. Radimo i underground, koji nikada ne odjekne previše.

Pitam te o potencijalnim pritiscima, ucenama, sukobima, svim nevoljama koje novinarstvo donosi u Srbiji?

Ne bi verovao.

Da li te zovu?

Zovu.

Ko?

Imao sam više neprijatnih situcija. Ego je najveći problem koji mi Srbi imamo i s kojim se borimo svaki dan. Odakle meni pravo da napišem o koncertu ono što mislim?! Ne svidi mi se bend kako je svirao, kako je tonac, lajtmen ili organizator odradio posao. Ako to napišem, ili neko od mojih drugara u redakciji, uvek sam preuzimao odgovornost na sebe. Ne da bi ih fizički štitio, već da ih poštedim stresa. Dešavalo se i da novinar ne razume na pravi način šta je neko  hteo da kaže, pa pogrešno interpretira, pa nam je prećeno tužbama…

Čekaj, tužbe zbog recenzija?!

Kažem ti, ne bi verovao.

Da li je to u vezi sa činjenicom da živimo u državi u kojoj su novinari lake mete i gde politički lideri ponašanjem pokazuju da su neutemeljeni napadi na medije i novinare dozvoljeni?

Apsolutno. Da se nadovežem, ja sam napisao da je bend bio loš ali publika je ta koja čita. Ako se neko ne složi s tim, za to postoje komentari. Na kraju, ako lažem ljude kojima se obraćam to je prosto, na TV-u ima daljinski, na internetu imaš miš i nećeš odlaziti na taj sajt. Apsurdno mi je što su nam skakali po živcima, a pričam o ljudima iz posla: izdavačima, bendovima, organizatorima, koji su nezadovoljni recenzijama. Oni su se bunili, a nama je poseta rasla. Organizatori velikih manifestacija su nam pretili tužbama i vređali nas.

Sudeći po tvojim uvodnicima na Hardwire-u, čak i u roku je preslikana primitivnu društvena matrica iz mejstrim muzike i medija?

Naravno. Mi smo bolesno društvo. Desi se da bend ne bude raspoložen, pa loše zvuči, da je tonac bio nervozan i nije uradio posao, sve je to okej i dešava se. Ali ako sam već negde otišao, dobio akreditaciju koja nije besplatna ulaznica, nego radna dozvola, imam puno pravo da napišem to što moram da napišem.

Da li barem u rok novinarstvu postoji kritička oštrica?

Ne. Mi smo se u počteku, 2012, mnogo trudili da pišemo recenzije i izveštaje sa koncerata, to je bilo ludilo koliko je poseta bilo. Zbog osipanja ljudi i okretanja ka stvarima kojima plaćamo račune broj poseta se smanjio. Teško je pisati recenzije, dobijaš glavobolje od manifestacije i ljudi od kojih si očekivao da će sve proći okej. Rešio sam da stanem na put tome bez iznošenja prljavog veša u javnost. Distancirao sam se prošle godine od te priče, drugi ljudi vode sajt, nastavio sam da radim u muzičkom biznisu i stvari su mi jasne. Muka mi je bilo, a Nocturne se ugasio u tom distanciranju. Posvetio sam se ubacivanju starih tekstova, 600 i kusur koncertnih izveštaja za četiri godine, to je dokument jednog vremena.

Zašto nema kritičkog rok novinarstva?

Lično, muka mi je od prozivanja. Nemam više snage da se raspravljam. Ako sam napisao kritiku, nisam to uradio zato što mrzim taj bend, već da bi taj bend bio bolji. Ako grešim, tu su čitaoci koji će mi reći da lupam gluposti. Srpski metalci su hteli da me razapnu posle recenzije poslednjeg albuma Iron Maiden-a, koji je daleko ispod kvaliteta kog je bend imao nekad, a da sretneš prosečnog metalca na ulici ne bi znao da ti nabroji jednu pesmu s albuma.

Da imaš magičan štapić i da možeš da otkloniš jedan defekt specifičan za naše organizatore koncerata, to bi bilo?

Profesionalnost ili ego, ne znam šta pre. Pričam o svim organizatorima, ne samo novosadskim. Pre bih upro na profesionalnost jer od ovog drugog mogu svi da imaju koristi.

Kako to misliš?

Jao, ne bih o tome da pričam, ne treba mi to ponovo, veruj mi (smeh). Ljudi se često iznenade kada me upoznaju jer su ih neki upozoravali da sam nadrkan. Pazi, to što nemam problem da kažem ko mi se sviđa, a ko ne, je samo moj problem.

Da li smo stekli organizacionu zrelost za predstojeće stolovanje grada evropskom kulturom 2021?

Ima ljudi koji rade posao jako dobro ali je najveći problem u auditorijumu. Ne dolaze ljudi u dobroj meri na koncerte. Gradske manifestacije sa besplatnim ulazom su malo ubile scenu, ali ekonomska situacija je takva da nalaže da ako neko može da se snađe za ulaz uradiće prvo to, pa tek onda kupiti ulaznicu. Što je normalno, ljudi rade za 200 evra, a meni Vučić na Dnevniku priča da je prosečna plata 53.000 dinara. Kome, prijatelju?! Ekonomska situacija je najveći problem u društvu, koliko možeš da se raširiš.

Niko ne bi razbijao Prajd da su nam duše, novčanici, frižideri i automobili puni?

Da mu ćale kupi, a ne baš BMW, ali recimo Opel zafiru, to obavezno napiši (smeh). Velika većina naroda ne radi posao koji voli i ne može da živi od njega. Pre neki dan smo imali pitanje „Šta slušate ujutru?“, kažu nam dva lika: „Slušam gazdu kako mi sere.“ (smeh). Ko ovde ima sreću da ustane ujutru i sluša muziku?

Da li srpski rok i podžanrovi danas imaju klicu bunta koja je praktično obavezna i sposobna da pokrene širu društvenu promenu?

Ne. Znaš, kada smo skidali Slobu Miloševića, ko se pobunio? Rudari , koji su najbitniji faktor, oni kada se pobune ti si ćao. Rudari i rokeri su skinuli Slobu s vlasti. I tada smo imali zatucan narod kao i sada, a promenilo se na gore jer smo spremni da obojimo zemlju u tursku zastavu kada dođe predsednik te zemlje i da ministar inostranih poslova uzme mikrofon i peva na turskom. Meni su te stvari neverovatne. Paralelni univerzum i stalno s tripujem da će neko da me uštine i kaže „Brate, zajebavam te.“

Karikatura: Hugo Nemet

Stvarnost demantuje čak i najluđu maštu.

Ja da imam bend i da napišem pesmu o tome kako Dačić peva na turskom, a Vučić se kikoće kao konjina na sve, to ne bi imalo nikakvog odjeka zato što će ljudi i dalje da se smeju i aplauidiraju mu. Od 2000. naovamo nisam to osetio ni kod jednog benda, na prste jedne ruke možeš da nabrojiš bendove koji su nastali posle 2000. i nešto uradili, a to znači da napune Kvoter u Novom Sadu i Amerikanu u beogradskom Domu omladine.

Ako me sećanje ne vara, poslednji pravi hit sa političkom pozadinom je Buđav lebac?

Tako je. Ali, izvini, imao je Marčelo posle politički motivisane hitove.

U pravu si.

On je veći rokenrol od 99 posto rokenrol scene. Pričali smo o tome s njim i rekao sam to javno. Rok je u suštini bunt, da li ga imamo? Nemamo. Najveći bunt je kada bend izbaci singl, pa ih drugar zajebava na Jutjubu.

Šta mlade rok bendove politički anestezira?

Publika koje nema. Oficijelni sam fotograf na Egzitu i radim deo Tvrđave gde su Explosive stage i Fusion stage, nenormalno je malo publike na rok svirkama. Na odličnom grčkom bendu Tuber bilo je deset ljudi. Ne pratimo svetske trendove, bendovi koji pune Vembli ne mogu da napune naše sale.

Jednom za svagda, kako bi objasnio ljudima da li su, ili ne, članovi benda Ritam Nereda neonacisti, budući da si im menadžer, a i dalje ih optužuju?

Vrlo bitno, da su Ritam Nereda neonacisti ja ne bih bio deo te priče. Problem Srbije je što ne znamo razliku između skinheda i naci-skinheda. Biti skinhed nije loša stvar, a biti naci-panker, naci-metalac, to je loša stvar. Dogovorio sam reizdanje albuma Nikog nema za špansku izdavačku kuću Evil records. Evo sada sam se naježio frapiran činjenicom koliko ljudi koji slušaju oi muziku širom sveta znaju za Ritam Nereda. Pevač najpoznatijeg oi benda je radio intervju, 34 pitanja je postavio Bobanu, ozbiljno spremljen intervju. To nijedan novinar kod nas nije uradio, pitao ga i za politička uplitanja, da li su nacisti, a Boban je milion puta rekao da nisu, da oni sviraju rok muziku i kome se sviđa izvolite, kome ne – marš napolje. Podržavam takav stav.

Goblini, čiji si fotograf, su naravno na drugom kraju političkog spektra i to je valjda svima jasno.

Goblini su izrazito levičarski bend, s njima radim sedam godina. Pride, koliko neću da imam veze s desnicom, toliko neću ni s levicom, mene zanima muzika. Neću da se opredeljujem, smatram sebe jako normalnom osobom, prosečno inteligentnom, koja zna da napravi razliku između dobrog i lošeg. To je najbitnije. Možda nismo svi sebi objasnili da su stvari zapravo jako crno – bele, neko je tu shvatio da može da se mulja, pravi siva, malo svetlija i malo tamnija. Nemoj me zajebavati, imaš crno i belo, zdravo doviđenja.

Da li sam ja blesav što nisam video tvoju izložbu, zato što bojkotujem KCNS od kako njime i gradskom kulturom upravljaju ljudi tragično loših ideala i biografija?

To nisam znao, čuo sam da su zabranili neku izložbu svojevremeno i bio šokiran. Tada sam bio u fazonu: „Čekaj, neko neće doći na otvaranje zato što je neko rekao da neka izložba ne može da se napravi?“. A, šta je urađeno posle, kada je izložba zabranjena? Bilo šta? Da li su se iscimali da je izlože na trgu grada? Nisu, a to je bunt. Boli njih dupe što mi vičemo „UA, UA“, meni da neko kaže „ova fotka ne može da ide“ – naglavačke bih ga izbacio napolje.

Nisi mi odgovorio.

Iskreno, jesi blesav. Zašto bi ti to sebi dozvolio? Da ti neki majmun, koga je neko uhvatio za uvo i postavio ga tu da sedi da bi primao platu, ništa drugo, nije tu zato što ga zanima kulturni program nego da bi primao platu po nečijoj direktivi, to svi znamo, da ti on diktira gde ćeš ići.

Ne idem zato što bi krupne političke igrače, koji su ih postavili, malo zasvrbelo kada niko ne bi ulazio, a imamo jako sujetnog, osetljivog i hirovitog predsednika, njihovog šefa.

Ne treba bojkotovati događaje u instituciji ako je neko ko sedi na čelu institucije nasilno postavljen zato što ne gubi tu institucija i taj što je postavljen nego ti kao konzument.

Za kraj, kao fan fanu, zašto ti je možda najbolji album ikada King for a Day… Fool for a Lifetime grupe Faith No More, a nije Angel Dust?

Naslovna numera, taj deo kada kaže „never cheer before you know who’s winning“ je deo na koji ću se uvek naježiti. Živim muziku 24/7 i taj album mi je mnogo značio, zbog tog stiha, zato što je bio uz mene u jako teškom periodu života i zato što sam na tom albumu od benda dobio sve nenormalne transformacije koje oni mogu da prođu. Zato ga izdvajam od ostalih, nijedan mi nije tako legao.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.