Početkom nedelje u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine prikazan je dokumentarni film Aleksandra Reljića „Kosovo – Nazdravlje! Gezuar!“. Priču o dva para srpsko-albanskih prijatelja s Kosova (bivši pripadnik OVK i bivši monah manastira Visoki Dečani) nismo gledali u modernom gradskom bioskopu, kako je bilo predviđeno, zbog pretnji ekstremnih nacionalističkih udruženja i činjenici da u tom terminu u bioskopu ima najviše dece. Ista ekipa, uglavnom mladih muškaraca, bunila se ispred NDNV-a, skandirala, pevala i vređala, da bi potom na kratko prekinula projekciju i optužila okupljene za već poznate prestupe iz nacionalističke riznice grehova. Toplo je pre podne, Reljić i ja sedimo u bašti dobro nam znane kafane, pitam ga da li su mu se slegli utisci nakon projekcije, čestitki i – pretnji?

“Moram priznati da nisam bio srećan zbog svega. Možda zvuči folirantski, zato što deluje da mi je super reklama, ali ta vrsta negatvne kampanje je mač sa dve oštrice za sam film. Kada ga pogledaš, kažeš: „Šta je ovo, ovde nema ničega“ (smeh). Međutim, kada sam video koliko je ljudi posle toga pogledalo film, koliko sam podrške i reči hvale dobio, ipak se nije dogodila ta vrsta opasnosti. Tako da, hvala im (smeh). Stvarno nisu normalni. Okej, razumem da su hteli da budu u centru pažnje i prvi dan su uspeli u tome ali kako vreme prolazi sam film će biti u prvom planu, za razliku od njih. To je priča o potpuno običnim ljudima koji su zaista pravi odgovor na ono ‘stvarni ljudi – stvarna rešenja’.”

Nije li ironično da se taj projekat odnosi i na ljude koji su protestvovali i pretili?

Ja to ne mislim nikako. Oni nisu obični ljudi, naprotiv, oni su organizacija. Ne mogu se posmatrati kao reakcija ili emocija, ne mogu da ih podvedem pod kategoriju običnog čoveka kada organizovano dolaze da prekidaju nešto što ne znaju ni šta je. To je ozbiljna udružena delatnost, a obični ljudi su oni s kojima sam uradio film i taj film je namenjen ljudima koji su frustrirani zbog organizovanog podgrevanja mržnje na ovim prostorima. Kao što ja pravim ovakve priče, da bih ostao mentalno zdrav jer ne mogu da verujem da običan čovek ima razloga da bude u sukobu s komšijom zato što je drugi i drugačiji, a do juče je živeo normalno s njim, pa se zbog politike toliko sukobio da ga mrzi. Onda ja odem da vidim kakva je situacija tamo i uvek, za 20 godina, potvrđujem uverenja da obični, normalni ljudi ne mrze. Normalnim ljudima mržnja smeta i svako podgrevanje mržnje je protiv istih tih ljudi u čije ime se proklamuje ta mržnja

Pitali su te da li si Don Kihot, sada si odgovorio bolje nego tada – radiš ovo da bi ostao normalan?

Da, ovo nije donkihotovski posao. Nikada se ne bih bavio novinarstvom da nije bilo sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, siguran sam. Zbog frustracije koja mi se desila sa 17 godina mogao sam da biram dva puta: politiku i novinarstvo. Politiku sam odmah isključio zato što čim u nju uđeš napravo si kompromis. Novinarstvo ne mora i ne bi smelo da ih pravi, tako sam ga doživeo i opredelio se za taj poziv koji u svom aksiomu nema kompromisa. Zbog svoje frustracije sam morao da pronađem kanal da bih ostao normalan.

Da li te je bio strah zbog pretnji i zastrašivanja?

To su gluposti.

Moram da te pitam, oni nas pamte i prete čak i dok ćute.

Ma, sve je to okej, svako radi svoj posao (smeh). Navikao sam na tu vrstu ispada i likova, to nije problem. Kada je počeo rat na Kosovu 1998. Marina Fratucan i ja smo kao Urbans produkcija u Prištini snimili u kafiću dvoje studenata tada državnog, i tada paralelnog univerziteta, čitaj, dvoje Albanaca i dvojicu Srba. Na premijeri u bioskopu „Reks“ u Beogradu isto su tako upali neki likovi koji su divljali, a pokojni Bekim Fehmiju, koji je u publici bio sa suprugom Brankom Petrić, je skočio razočaran, ljut i proderao se: „Pa, slušajte ovu decu!“. Problem je što neće da slušaju, neće da gledaju. Neće da čitaju jer ih taj ugao čitanja stvari nikada nije interesovao. Zato ih ne mogu posmatrati običnim ljudima, posebno ne kada se u tom i takvom ideološkom okviru udružuju i organizuju da prave ono što su napravili, i tada- i sada.

Da li i kako do tih ljudi može da se dopre?

O njima ne razmišljam, dajemo im puno prostora. Potpuno me ne interesuju. Interesuju me ljudi, ne organizacije. Nije stvar bojkota, nisam političar da pravim kompromise sa bilo kim i ubeđujem ga u bilo šta, da razmišljam o tome kako da m pristupim i šta ću da im prvo kažem. Ne želim prosvetiteljsku misiju, to nije moj posao. Moj posao je da određenu stuaciju snimim na terenu, skeniram, i obradim je u okviru zanata kojim se bavim. Dalje od toga ne želim da dobacim. Razumeš me?

Karikatura: Hugo Nemet

Apsolutno.

Neka se bave neki drugi, postoje razne institucije koje bi morale time da se bave. Verovatno od malih nogu. U Nemačkoj je Holokaust kao tema u obrazovnom sistemu od najmanjih nogu, ja se ne bavim obrazovanjem.

Da li te je pogodilo što su oba javna servisa odbila da prikažu tvoj film?

Ma, šta će me pogoditi (smeh).

Kako da te ne pogodi, na projekciji je jasno rečeno „sram vas bilo kolege“?

Dobro, nisam ja to rekao.

Nisi, ali je istina?

Naravno da je istina, to su sadržaji koji bi morali da se prikažu na javnom servisu. Takve sadržaje smo pravili, ali samo u onih pet godina na RTV-u, dok se u toj kući disao svež vazduh. Nisam imao iluziju da će to nakon svega sada biti pušteno. Nemam šta da budem razočaran, živim realnost.

Realnost je takva kao da nas kolege spremaju za rat, čak i nekada pristojni mediji, ili je to samo pumpanje straha zarad prikrivanja drugih tragova?

Ni one ratove nismo preboleli, sve vreme ratujemo i histerični smo jedni prema drugima, širimo poruke mržnje non stop. Taman se rukuju, i evo ih sutra se pljuju. Jako dugo živim sve ovo da bih imao drugačiju emociju. Kao, frka je. Frka je sve vreme, konstantno stanje stvari. Pokušavam da me te stvari ne dotiču i jedino o čemu razmišljam je gde će mi dete odrastati. Apsolutno i jedino to. Kada vidim s kojim temama mi je dolazi kući, pokušavam da to razumem, ali ipak ne želim? Zbog čega da pravm kompromise sa budalaštinama. Moram da je spašavam od ovog ludila, a ni sam ne znam koje bi to bilo mesto na planeti gde je spas garantovan.

Kako se spašava dete? Vladimir Vava Jovanović mi je u intervjuu rekao da su njegovi kritičari bili u pravu i da je išao protestno peške u Beograd iz ličnog interesa i promocije – da bi njegova ćerka imala bolji život i da ga za 20 godina ne pita šta je tada radio?

Tako je, bravo. Tako se spašava rođeno dete. Pre svega ljubavlju, jer je to u isto vreme ulivanje samopouzdanja i poverenja detetu i kada tako gradiš svet oko njega, postoji šansa da ono bude mentalno slobodno. To je jedino važno, to je definicija slobode.

Usuđujem se da te nazovem „kosovskim veteranom“…

Nemoj tako. Dovodiće me u vezu sa tom temom, a nisam baš lud da budem u vezi s bilo kojom temom. No dobro, činjenica je da od 1998. odlazim dole i radim, ali isto tako odlazim od Triglava do Đevđelije, i od Horgoša do Krfa, a bogami radio sam i preko bare. Ono što imam kao iskustvo s Kosovom je činjenica da me je ta tema strašno privlačila, kako izgleda ispod površine medijske platforme koja nam se plasirala i plasira, sa svih strana. Realno, uvek sam se tamo dobro osećao, a to kada kažeš nekome ko nikada nije bio dole, zvuči kao jeres.

Da li misliš da bi ti se sve ovo dešavalo da je situacija u medijima normalnija?

Imali smo mi i normalniju situaciju u medijima, pa smo imali iste stvari.

Zašto?

Nismo imali i nemamo normalno društvo, a mediji su ogledalo društva i društvenih pojava. To nije samo stvar medija, na žalost. Pre pet godina na RTV-u, koji je bio sasvim drugačiji nego danas, jednu slično bolnu temu sam emitovao i kolege su mi se žalile da celo pre podne nisu mogli da rade zato što su ih zvali telefonom i pretili. Nazivali su i kuću i ljude u njoj najpogrdnijim imenima, a sadržaj je bio bolan zato što su to bili ljudi koji su govorili o svom bolu i onom što su proživeli i preživeli. Postojali su i tada i uvek postoje dežurni koji ne mogu da podnesu da se jedna takva stvar prikazuje.

Opet deluje kontraintuitivno sa ljudskog stanovišta, za pretpostaviti je da će publika osećati simpatije prema tvom radu, baš zato što se baviš ljudima od krvi i mesa?

Ah, tu vrstu dečijih boginja sam preležao u prvih godinu dana rada i nikada nisam imao iluziju da mogu promeniti svet. Ne možeš, to nema…

Čekaj, ti i ja se sada obraćamo ljudima koji nisu novinari, lako je nama da pričamo o tome i razumemo se.

Naravno, ali ti si uvek mogao da se obraćaš ljudima koji imaju otvorene nazore, neki drugi novinari su se obraćali ljudima koji su imali zatvorene poglede na svet, i tako odgovarali svakom političkom establišmentu, jer im je bio posao da još više utiču na sužavanje svesti. To je univerzalna pojava, doživeo sam to prvi put kada sam imao iluziju o američkim medijima, kada sam otišao u Njujork i shvatio da je apsolutno sve isto. To se pokazuje i sa Trampovom pobedom, da je sve svugde isto. „Make America great again?!“ Koliko greater od ovog što je inače? Nikad dosta. Uvek je taj ubermenšovski recept primaran, nažalost. Velika Srbija, velika Amerika, super rasa i sl.

Evo nas, pijemo kafu u istorijskom trenutku – Srbija ima premijerku, LGBT osobu?

Ma, to je jedna slatka koska. Ne bih dalje ništa o tome. To je koska bačena masama da bi se glođali na prazno, dok se s druge strane kulisa rade druge stvari.

Koju kosku moramo da glođemo, znam i ja da nije Ana Brnabić?

Kada je najavio ko će biti premijer, pa sve što je posle rekao, je mnogo veći problem nego što je pitanje premijera, premijerke uopšte. Jezivo širenje panike, straha i užasa, to je njegova specijalnost. Konstrukcije o ljudima koji su onog dana dobili batine, javni izliv njegove mržnje prema svakome ko ne želi da bude njegovo zamorče, na bilo koji način.

A opet, niko se ne buni.

Protesti se uvek dešavaju kao reakcija na neku strašnu akciju. Strašna akcija su bili izbori koje je dobio na način na koji ih je dobio, međutim problem demonstracija je bio taj da nisu bile artikulisane u jednom jedinom smeru, a to je kako je on uopšte dobio izbore te . Svi znamo šta je bilo. Bile su pretnje po firmama, upadi od vrata do vrata, potplaćivanja birača, krađe glasova, pritisci na ljude i ko zna koliko hiljada mrtvih glasača. Protesti su mi se lično dopali jer nisu imali političkog vođstva, ali to što se meni dopada nije realno dobro i ipak je kratkog daha, baš zbog činjenice da tog političkog vođstva nije bilo. Nažalost svih koji su tih dana protestvovali, ali nema pobede bez političke platforme jer ona bi trebalo da donese ono „šta posle“. Ne možeš dobiti nešto ako nisi „za“ nešto. Ne možeš dobiti nešto, ako si isključivo protiv nečega.

Gađaš i na 5. oktobar?

Taj istorijski događaj je samo zamenio čoveka. Sve je bilo gotovo isto, samo njega nema. Taj poraz je na kraju ispao lični, a ne poraz sistema. Bilo mi je strašno što sam već 5. na 6. oktobar znao da se ništa neće promeniti jer je Vojislav Koštunica izašao na terasu beogradske skupštine i rekao da će DOS formirati saveznu vladu sa Socijalističkom narodnom partijom Crne Gore. Dakle, to je bio kraj demokratskih promena i tada sam shvatio da je čitav vojno-policijski obaveštajni aparat bio uključen u rušenje jednog čoveka, da on sam ne bi bio srušen. Najgore od svega je bilo to što je Miloševićeva era odmah, nakon svega, počela da se relativizuje. Relativizacija nas je i dovela do ovoga što živimo danas, a to živimo od 1989. Nacionalistička histerija koje se prožima i prožimala kroz bukvalno sve pore života, uvek je služila za to da strukture mogu nesmetano da pljačkaju. To je bio jedini cilj i ništa više. Jugoslavija je bila takva da nisi morao da uvezeš ni iglu, ni lokomotivu. I sve što se gradilo decenijama moglo da se sruši za pet minuta, zahvaljujući nacionalizmu, kao najosnovnijem alatu za pljačku. Na kraju krajeva, evo naš primer. U tih pet godina na RTV-u, gradili smo izuzetan programski sadržaj u uslovima koji su bili nemogući i idiotski. Bez zgrade, sa jako malo para, a previše izdataka, podigli smo program, dobili poverenje gledalaca i imali suštinski sadržaj koji nas je činio pravim javnim servisom u Srbiji. I to je srušeno za pet minuta, jer je bilo neposlušno i nije odgovaralo sitnim dušama, koje vladaju ovom zemljom.

To je tačno, za RTV kao nekadašnji jedini pravi javni servis.

Za pet minuta je sve srušeno. Siguran sam da u RTV-u u narednim godinama neće biti ni  kapaciteta, a ni volje da se taj projekat ponovo pokuša, jer će sama institucija, nažalost, potpuno ostati u zapećku i nebitna, da niko neće obraćati pažnju da je uopšte potrebna. Posle 5. oktobra se desila slična stvar. Niko nije obraćao pažnju na tu kuću niti je imao potrebu da je gradi, nakon njene jezive ratnohuškačke uređivačke politike, kakva je bila tokom devedesetih godina. Imali smo puno problema da je od 2011. do maja 2016. napravimo iole pristojnom i na kraju, ispalo je da je sve bilo uzalud. U svakom slučaju, ni to ne smatram da je bilo donkihotovski jer ću se tih godina u karijeri, najviše ponositi.

Ne uliva ti nadu sudska odluka o poništenju otkaza direktoru programa RTV-a Slobodanu Arežini?

Bio sam srećan kada sam čuo za presudu, ali to je samo dokaz ko je bio u pravu i to će nam jedino ostati – dokaz da smo bili u pravu. Ne verujem da će se to materijalizovati u nešto što će doprineti boljitku atmosfere u samoj kući.

Čini li ti se da je sudsku odluku o nelegitimnosti otkaza Arežini javnost dočekala mlako, iako je RTV imovina građana?

Koliko je nama vremena trebalo da uopšte pokušamo da artikulišemo svest ljudi da je to njihovo? Tako da, odgovor je jasan. Koliko se RTS uopšte trudi da kaže ljudima u Srbiji, da je tprogram koji gledaju njihov, jer ga oni plaćaju?

Ne vidim.

Sa druge strane, mi u RTV-u smo u jednom trenutku uspeli da dođemo do tog nivoa svesti i da objasnimo građanima/kama da to ima smisla. I šta se onda desilo? Preko noći to opet više nije imalo smisla. A obesmišljavanje institucija i jeste bio cilj svih endemskih vrsta koje vladaju ovim prostorima, i to sve vreme. Takvi satrapi postoje u svim državama bivše Jugoslavije, to je matrica kojom vladaju i zato ovaj prostor zagađen i ne može da krene napred. Akter mog filma Isak Vorgučič je super rekao – „međunarodna zajednica je izabrala stabilnost, a ne demokratiju“ i to je suština problem s kojom se nosimo i moramo da se suočimo. A kako je nama u toj stabilnosti, to nije bitno.

Da li je tačno i ono što je Ari Abdulji rekao u filmu – da postoji čarobni štapić i Vučiću se ponudi nazad Kosovo, on bi rekao „ne hvala“?

To je važilo i za Miloševića, a kamoli Vučića. Taj tzv. kosovski problem je bio tu, samo kao alat da bi oni takvi postojali i opstajali. I Milošević je ratovao u Hrvatskoj da bi se održao na vlasti, pa u Bosni, pa je onda zaustavio rat u Bosni, pa je onda zaratio na Kosovu… i sve je to bilo u službi samo njegovog opstanka na vlasti. Sve vreme je bacao pesak u oči sopstvenom narodu da bi bili slepi za sve što je radio, a to je bila velika pljačka. To su radili i svi ostali, koji su učestvovali u tom krvavom piru. To je bio organizovani projekat, kako ne bi ostao kamen na kamenu, a kako bi oni mogli da se obogate i vladaju jadnim, zavedenim i zadojenim masama. A masama se pobacaju mrvice i one ćute, jer ako neki i svoj glas daju za dva soma dinara, onda ti je sve jasno.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.