Do sada sam napisao samo jedan nekrolog – Pavlu Šosbergeru (1920-2012), književniku, bivšem predsedniku novosadske Jevrejske opštine i osobi za koju bi sada rekli da je aktivista. Ni blizu, odnosno daleko od toga. Prolaz između novosadske Baletske škole i Sinagoge danas nosi njegovo ime, s razlogom dodao bih.

Ispostavilo se da mi ovaj odgovoran i zahtevan posao relativno ide od ruke. Skeptičan sam jer ne postoji jasan kriterijum za ocenjivanje javne reči kojom se kao kolektiv duša opraštamo od zaslužnih građana/ki. Komplimenti rodbine i kolega su godili ali je sumnja ostala. I dalje mislim da su mi neke reči i osećanja pobegli i s tim neprijatnim golicanjem živim.

Karikatura: Hugo Nemet, objavljena u listu “Dnevnik”

Rašu Popova poznavao sam koliko i Šosbergera, bili smo takoreći profesionalni prijatelji. Nedovoljno intimno i dugo. Nemam nijednu zajedničku fotografiju, osim u glavi, pa ne žalim. Znam kakav mu je bio stisak ruke i kako mu je mirisao stan. Kada je Popov umro, osetio sam potrebu da napišem nešto blagovremeno, dok je rana sveža, ali nisam mogao da smislim ništa što kolege i korisnici interneta već nisu uradili. Ovako ili onako, napisah, standarda nema.

Sa Šosbergerom mi je bilo lakše jer nije bio poznat, što opet otvara neke nove sumnje u sebe i nas. Na kraju, priznao sam stvaralačku i duševnu kapitulaciju i pomirio se da je sve što bi trebalo izreći napisao, oh ironije, Slobodan Milošević, odnosno tviteraš @sloba_milosevic:

„Danas nas je samo fizički napustio Raša Popov. Ono što je on predstavljao, Srbija je odavno ubila.“

Raši Popovu večna slava, a mi preživeli da se zapitamo. Ili delamo.

Šta bi Raša uradio?

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.