Građanski protesti „1 od 5 miliona“ nesumnjivo su najbolja društvno-politička pojava koja nam se dogodila od kako su Srpska napredna stranka i njen lider kidnapovali Srbiju i sve njene građane i građanke. Ako se naše duboko podeljeno društvo u nečemu slaže, to je činjenica da ovakav život ne vredi pišljivog boba i da je svaka organizovana pobuna protiv nehumanog i žestoko kriminalizovanog režima pitanje života ili njegove simulacije, odnosno emigracije ili bukvalne smrti.

Iako apsolutno građanski po svakom relevantnom merilu, proteste organizuje i čini mogućim opozicioni Savez za Srbiju, čiji su trenutno najjači akteri partije Dragana Đilasa (Stranka slobode i pravde), Vuka Jeremića (Narodna stranka) i Boška Obradovića (pokret Dveri). Nabrojani su po zbiru trenutnog realnog uticaja, kapaciteta da se ukrupne u šire koalicije i finansijske moći i javne podrške koju uživaju.

Međutim, isplivali su problemi koji počinju da prete jedinstvu organizovanog otpora korupciji i bezumlju SNS. Ne mali broj građana ispravno smatra da su opozicione stranke desnog sentimenta agresivno preuzele dominantnu ulogu u protestima. Banalno rečeno, uradili su to zato što im se može, zahvaljujući dvema činjenicama: nepostojanju jake „leve“ alternative u redovima političke opozicije i solidno jako nacionalističko, patrijarhalno i konzervativno biračko telo Srbije. Potonji su razlog zašto lideri Saveza za Srbiju zauzimaju tvrd, nekada i dekadentan stav po pitanju etniciteta, nacije, prioriteta, definisanja odnosa sa velikim silama, Kosova i ponašaju se na momente kao „veći i luđi Vučići od samog Vučića“, što ljudima „građanske“ opcije miriše na nove sukobe, stagniranje i u slučajevima ekstremnog govora – rat.

Građani i građanke tačno su prepoznali opasnost koja se na protestu preliva iz ovog smera. U pitanju su nacionalno-religiozne fiksacije ogromnih apetita i provereno skromnih dometa. Videli smo govornike nedostojnih biografija. Tu su i mitomanska vera u „alternativna“ ekonomska i vojna savezništva, revizija istorije po meri jedne krvi i totalno odbijanje da se Srbija suoči sa neposrednom ratnom prošlošću, koja nam je bila i ostala prepreka da postanemo normalno i mirno društvo koje sarađuje unutar sebe, sa susedima i dalekim svetom. U kombinaciji sa poništavanjem vojvođanske posebnosti i same pokrajinske autonomije, jasno je zašto ovaj retorički koktel u Novom Sadu ima posebno toksičan ukus.

Protestna agresivnost partija sa desnice ne odražava realnu podršku građana i građanki Srbije koju uživaju, zbog čega su prinuđeni da nastupaju pozadinski, preko šetača na protestia i kroz politički manje istaknute ali ideološki podesne aktere i govornike. Ovo je najbolje iskoristio Srpski pokret Dveri jer su oni jedini koji ne vuku teške političke repove iz prethodnih režima i deo konzervativnih građana i građanki ih doživljava kao neukaljane i vredne poverenja.

Beskompromisan manir desnice i najava „nove sveže prošlosti“ nesporno su neke građane i građanke udaljili sa protesta. Govornici dubioznih kredibiliteta i svetonazora prvo su počeli da se pojavljuju u manjim sredinama, a zatim i u velikim gradovima. U pošteku stidljivo, a zatim i otvoreno, na protestima i oko njih krenuli su sukobi različitih intenziteta između nosioca „nacionalističke“ struje i izrazitih levičara, pre svih „Levog bloka“ koga čine Marks21, „Crveni“, Socijaldemokratska unija i radnički pokreti. Kada tome dodamo nepostojanje novih lica, jasne političke vizije, ideologije, društvenih vrednosti, uređenja i mehanizama pomoću kojih bi Savez za Srbiju stvorio sređenu, pravnu državu jakih institucija, jasno je zašto su se neki šetači razočarali, a neki odustali od nakane da se uopšte pojave na protestima.

Protesti „u jednoj koloni“ za sada nemaju precizno artikulisanu alternativu koju bi iznele partije, aktivisti i simpatizeri „građanske“ i „leve“ Srbije i u tom kontekstu priča o šetanju i delovanju u dve kolone ide na ruku pre svih onima protiv kojih se svi šetači načelno zajedno bore. I lideri SzS i većinski deo građana i građanki smatraju da je trenutno najvažnije okončati teror SNS i tek nakon njegovog pada organizovati koliko-toliko poštene izbore na svim nivoima, u kojima bi partije i koalicije nastupali ravnopravno i nakon izbora se pozicionirali tamo gde ideološki i svetonazorno pripadaju.

Bilo bi naivno očekivati da će najjače stranke SzS odustati od namere da se svaka ponaosob što glasnije preporuči svojim ciljanim glasačima, kao što je suludo misliti da jedni druge neće pustiti niz vodu čim se za to stvore uslovi. Slaba je to uteha za ljude koji se politički pronalaze u rečima „levica“, „građansko“, „libertetsko“, „evropsko“ i „moderno“. Šta im je činiti i kako da se ne osete zapostavljenim i u manjini, kada to realno nisu u onoj meri u kojoj protesti površno oslikavaju?

Najbezbolniji put je da DS i Levica Srbije Borka Stefanovića pokušaju da zauzdaju jurišnike sa desne političke strane i nametnu svoje principe, ideje i govornike na protestima, što je malo verovatno jer su sabijeni u ćošak manjkom biračke podrške, a dobri govornici iz hjihovog korpusa političke misli pronalaze se i odazivaju teže nego što prosečan šetač misli. Desnica nema mobilizacione probleme. Druga varijanta je za sada nejasna ideja podele na „građanski“ i „nacionalni“ blok unutar opozicije, koja bi u jednu protestnu kolonu svrstala i „leve“ i „desne“.

Opcije koje se još pominju su i okupljanje jednih ili drugih pod određene barjake na zajedničkom protestu, kao i simboličko nošenje bedževa ili garderobe određene boje kako bi se politički istomišljenici lakše raspoznali i osokolili. A tu je i namera nekih da na protest dolaze sa dramskim zakašnjenjem i da se tako izolovani i lako uočljivi pridruže šetnji, ili da otvoreno zvižde i skandiraju govornicima koji im se ne dopadaju.

Na koncu, možemo šetati u dve kolone, na dva protesta. Većina se slaže da je to lošija mogućnost na duge staze (a ovo jeste maraton, a ne sprint) ali ne i neizvodljiva. Postavlja se pitanje ko će to da preuzme, organizaciono i finansijski, što uopšte nije mala stvar. I da, Vučića bi to obradovalo.

Kakvo god da je rešenje čeka nas užasno komplikovano proleće, čiji se prirodan naboj najbolje može iskoristiti protiv despota zajedničkim buntom jednih i drugih. Levica, a bogami i svako pristojan i obrazovan, imaju pravo da se osete marginalizovanim i na momente povređenim, ali niti slika sa protesta pruža tačan odnos glasačkih snaga i osećanja, niti se sama levica građanima i građankama prihvatljivo i kvalitetno nametnula. U jednom su u pravu: desničarski, nazadni narativ SzS je u Srbiji, i posebno Vojvodini, već tragično oproban i tu neizvesnosti ne postoje. Ko se seća.

Do pobede, ako može zajedno.

ZTZ      

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.