Komšije/nice,

Drago mi je da sam vam skrenuo pažnju jučerašnjim tekstom, koliko god nas ponovo podelio. Javio mi se u snu nepostojeći Tasa i zamolio me je da vam ispričam šta mu se tim povodom dogodilo.

Neposredno pre nego će ga strpati u logor, Atanasije L. je sastavio testament. Shvatio je da će ga odvesti na nepoznato i opasno mesto ali nije zbog toga sazvao advokata i svedoka. Deca su mu, naime, i dalje bila na slobodi i želeo je da ih poštedi ostavinske rasprave. Otuda njegov pomirljiv ton na parčetu papira za kog prezauzeti potomci nisu ni znali da postoji.

Tasa je bio tajnovit iz učtivosti i markantan kada se govorilo o drugima. Osoba koja je kumovala i mirila sporove najbolje u selu, mada je sam imao strašnih problema na sudu i u braku. Uvažavan i ponižavan srazmerno ugledu, nije gazio tuđe senke sve dok u selu nije zavladala tmina koja ih je uplela u jednu. Svako je bio tuđa senka i to je na slavljima, i u tučama, stvaralo značajne nesporazume koji su se brzo zaboravljali.

Jednom smešten u koncentracioni logor, Atanasije L. je naprasno odlučio da ne pere ruke. Jeo je iz prljavih zdela, spavao pod buvljivom čebadi i činilo mu se da bi ga čiste šake izdale pred komšijama. Pred njima je hodao ponosit, glave ni u oblacima, ni u Dunavu, i nju je obarao samo kada je ružno sanjao u hodu. Tada bi mu pod stopalima cvileli zgaženi kerovi i spaljene knjige, na tom logoraškom, zemljanom tlu, no, pošto sam nikada nije pregazio psa ili palio beletristiku zaspao bi lakomćom leptira da ga kapoi nisu uznemiravali.

Posle dve godine navikao se i na njih, snovi su se pročistili, bivali lakši i nežniji, sve dok Tasa nije počeo da tuguje kad god se probudi. Bilo mu je krivo što čarobne snove ne ume pronaći na šetalištu, u fabrici ili poljskom klozetu. Na košmare je svikao, ponekad ih mazio iz dokonosti, svakim novim dodirom stvarnost je postajala ružan san i to mu je pomoglo da brže zaspi kada se vrati u svoju baraku.

Unutra ništa nije krio, za razliku od drugih logoraša. Nije se plašio kazne upravnika logora već kalkulacija prisilnih komšija za koje nije bio spreman. Sa svoje strane, oni su već dogovorili pravila ponašanja i norme koje bi u civilistvu odbacili, a za koje im u logoru nije trebala ni dozvola drugih, ni pristanak lične savesti. Atanasija L. je to blago uzrujavalo i nelagodu je otklanjao usamljenim šetnjama s košmarima. Dovoljno je prošlo pa su počeli i da mu se obraćaju, prvo s poštovanjem, zatim neformalno, a pred smrt direktno uvredljivo.

Tasa je bio voštana sveća koju je košmari fitilj jeo u slučajevima kada se prethodni debelo zasitio drugim dušama.

Rodbina i najbliži Atanasija L. s olakšanjem su dočekali vesti o njegovoj smrti. Dekorativno uvređeni zbog testamenta za kog nisu znali, relatvno bezbolno su podelili njegovu imovinu i hitro kontaktirali svoje advokate i svedoke.

Razišli su se i sretali kao i do tada, u slučajevima elementarne vaspitanosti. U proseku jednom u tri godine, kada smrt i rođenje obavežu na neželjeno.

A Tasa ?

Ne smeta mu što je mrtav, nedostaju mu snovi.

Lepi i ružni.

Znaš ti zašto

I