Umesto nekrologa.

###

foto: dnevnik.hr/Pixell

Pričao mi je otac da sam ga jako davno, ne sećam se kada niti pamtim tu rečenicu, uznemireno pitao zašto mama stalno čeka u redu. U prodavnici, pošti, SUP-u, Socijalnom, bukvalno na svakom jugoslovenskom javnom mestu morao si da čekaš u redu. Tada smo familijarno mogli često da idemo u inostranstvo, ono zapadno, i tamošnji manjak redova mi se činio kao epohalno ljudsko dostignuće.

Moja prva, dečija odbojnost prema nečemu što su odrasli zvali komunizam bila je zapravo mržnja prema redovima i ćutanje o nečemu što ionako svi znaju. Dosta kasnije, častio sam sebe usporedbom sa onom Kunderinom junakinjom, zaboravio sam joj ime, umetnicom, koju je čehoslovačka tajna policija stalno drndala i kontrolisala iako žena uopšte nije bila u ratu sa komunizmom kao takvim, već isključivo njegovom estetikom, u svim oblastima.

Malo pre sam mislio o tome dok sam čekao u istom takvom redu, u hiperkapitalističkom Merkatoru, razmišljajući kako da se oprostim od Predraga Lucića, preminulog hrvatskog kolege, pisca i reditelja, u Srbiji najpoznatijeg po tome što su on, Viktor Ivančić i Boris Dežulović pokrenuli najbolje jugoslovenske i hrvatske novine – Feral Tribune.

###

Da mu pišem nekrolog nema smisla jer Lucića nisam dobro poznavao. Imao sam, srećom, tu priliku da ga upoznam i intervjuišem baš kada su postojali poslednji trzaji da se Feral nekako spasi od nagomilanih dugova. Priča o gašenju je balkanski predugačka i nepotrebno komplikovana i ako želite da se bliže upoznate sa detaljima propasti Ferala pročitajte tekst Saše Lekovića objavljen u Vremenu 21. juna 2007. Ako vas mrzi, probaću da vam prepričam ceo slučaj u jednoj rečenici, mada ne garantujem da ću vam reći išta novo:

Dobar, analitički, kritički, satirični magazin kojeg država, politika i sledstveno oglašivači tretiraju kao vreću za boks ne može da opstane na Ovakvom Tržištu, s njegovim Ljudskim Resursima, a da se i sam drastično ne promeni, što su osnivači, delom opravdano, a (marketinškim?) delom možda ne, tvrdoglavo odbijali.

I ja bih na njihovom mestu propao, pa neka sam „tržišni autista“ i „večiti moralni pobednik“ deset puta iznova.

###

Stojim tako ispred kase, mašine za automatsku naplatu robe koja ume sve samo ne da proceni jesam li punoletan kada kupujem alkohol, i razmišljam šta da napišem povodom smrti jednog od najboljih jugoslovenskih novinara. Pišem „jugoslovenskih“ namerno, ali ne da bih talasao duhove i podizao svedrinsko-dunavski nacionalni pritisak, već zato što je to, dame i gospodo, viša i jača kategorija kvaliteta i vrline od svetlucavih i s nešto para podmazanih držača za papir koje dodeljuju novonastale prčvarnice od država za ova ili ona dostignuća.

Drugi razlog zašto pominjem ime ubijene zemlje je taj što je Predrag Lucić živeo i disao idejom jedinstvenog govora, jezika, pisma i kulture, ovde gde je pamet rekla „laku noć“. Srce vas ne vara, ukoliko se steglo od Vardara do Triglava, kada ste pročitali da je Lucić umro i to je po vas lepa i utešna vest – imate zdravu dušu. Izgubili ste vrhunskog čoveka i novinara i normalno je da patite, kako god da vam se država zove.

###

Kada jedna budala kaže da je hrvatski jezik samostalna, posebna i nedodirljiva autohtona kulturna tvorevina, a druga budala kaže da je to laž, pošto je hrvatski zapravo defektni srpski, na polovini tog idiotskog, konstruisanog i fatalnog konflikta je realna, opipljiva i blagotvorna sigurna kuća Predraga Lucića u kojoj se čita i piše vredna, a ne pogrešna ili prava literatura.

Po idealima levičar, po praksi antifašista, uporno se borio da se ne dozvoli ideološko etiketiranje dotične civilizacijske tekovine. Antifašizam kao način života i odbijanje da Srbima i Srbijom barata kao priučeni žongler kolektivnih krivica i usuda učinili su ga izuzetno nepopularnim kod hrvatske i osetno manje srpske desnice što je, priznaćete, dovoljno da čovek svom životu udahne smisao. A to je tek mrva iz prebogate stvaralačke, kulturne, medijske, pa ako hoćete i zajebantske kuhinje Predraga Lucića. Da je samo to uradio zavredeo bi poštovanje, kamoli sa celim jednim životom posvećenim tome da se stvari nazovu pravim imenom.

###

Izgubili smo čoveka koji mi je, pričajući o muzici, rekao: „Kada čujem đubre od glazbe iz auta, meni je svejedno da li na retrovizoru visi križ ili krst. Štaviše, ja znam da vise križ ili krst. Sve je to isto, Igore.”

Sećam se koliko je bio živ, jak mozgom i duhom, dok smo u redakciji Ferala na splitskim Bačvicama bistrili srpskohrvatski mulj i talog. Onako visok, duge kose i markantan, plenio je bez galame. Puno smo vremena potrošili raščlanjujući fenomen jedoobraznosti mržnje i bedastoće, odnosno unikatnosti čovekoljublja i humora, kako su zlotvori svugde isti zato što im zlo i čemer izbrišu sve ono što ih čini neponovljivim osobama određenog porekla i pedigrea. Ne može ološ biti ni Dalmoš, ni Gedža, ni Purger, ni Laloš, oni su, prosto, ološ i hulje. Tačka. Unutrašnji mikrokosmosi ne mogu da isplivaju bez poštenja, pristojnosti i dobrote duha – upravo zbog čega je Lucić otišao kao osoba dragocenog, sebi svojstvenog karaktera i mentaliteta, kao osoba koja je zaslužila da je se dovodi u vezu sa toponimima odakle je. To se ne zavređuje barjacima, oružjem i parolama. Naprotiv.

Bio je razložan i dostojanstven, čak i kada je bezobrazan, a svaki dobar novinar malo jeste. Sedeo je tog vrelog leta u majci Педрл Јдм, pušio, pio jeftinu kafu okružen tonama papira i misli. Nije to mogao da mi prizna ali verujem da je znao da se cela priča oko Ferala neće dobro završiti. Jednom kada se i to desilo, silinom kvaliteta, duha i neprocenjive svežine misli nastavio je da se bavi onim što najbolje ume i nadam se da je sebe uspeo lično da stvori i ostvari onako kako je privatno želeo.

Nas je zadužio.

###

Misli koje ste pročitali bile su formirane u mojoj glavi naposredno pošto sam izašao iz tržnog centra i uputio se kući. Stvarno nisam toliko vešt, niti sam ga poznavao dovoljno dobro, da učinim pravdu Luciću i prikažem ga onako kako je zaslužio. Izgubili smo strašno dobrog i važnog čoveka koji je, između ostalog, u glavi i srcu nosio sve ključeve balkanskih brava zapečenih krvlju i blatom i delio ih onima koji žele dašak promaje u zapuštenoj štali izmanipulisanih plemena. Čovek je bukvalno bio svetionik i to što ga u tzv. regionu oplakuju nadadministrativno je potvrda koliko je bio u pravu i svima želeo dobro.

A mi, šta mi da radimo? Usuđujem se napisati da bi Lucić prihvatio da zabeležimo šta će o njemu mrtvom reći zvanična politika i kultura Hrvatske i Srbije. Ko će smeti da plače a da to ne želi, kako će plakati, ko će želeti a neće smeti, ko će ćutati, a ko će se radovati. Pratite balkanske suze i smeh i dobićete odgovore kao da ih je Lucić napisao.

Na koncu, bravo meštre, naklon do poda kolega, imao si se rašta roditi i neka ti je večna slava!

###

Ispred ulaza zgrade sam primetio da me je elektronska kasa Merkatora pokrala i naplatila mi 98 dinara za mleko koje nisam kupio. Predug red i previše misli u glavi o čoveku koji je prezirao hiperkapitalizam u kom učestvujem. Gde je Lucić kada ti je potreban?

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.