Tačno danas, pre 30 godina, neki ljudi su odlučili da u tvoje i moje ime opkole Sarajevo i besomučno ga uništavaju skoro četiri godine. Čovek koji danas slavi 30. rođendan, na svet je došao kada i srpske granate i kuršumi ispaljeni u njegovo ime, na treći po veličini grad u Jugoslaviji – Olimpijsko Sarajevo.  

Prekjuče je taj čovek otišao da glasa, a da pre toga nijednom u životu pošteno i kritički nije razgovarao o tome zašto je toliko dugo i tako brutalno gažen lepi grad na Miljacki. Na posletku, šta se dogodilo nakon razaranja Sarajeva, kako je okončan rat u Bosni i Hercegovini, i šta su u tom period govorili i radili ljudi na visokim položajima, bili oni danas živi ili mrtvi.

Pitajte tog mladog glasača od 30 godina šta je prethodilo stvaranju Republike Srpske, a da je gradivo iz naše kuhinje poznog 20. veka, i šta misli o beneficijama za ljude koji su okrvavili ruke, obraz i sve što postoji. Da li je taj glasač imao priliku da ljudski i pristojno razgovara sa nekim o procesu pomirenja i da li zna da se poštovanje za naše žrtve stiče jedino i samo preko našeg poštovanja tuđih žrtava.  

Godine 1995. potpisan je Dejtonski mirovni sporazum. Jedan od potpisnika bio je i tadašnji prvi čovek Hrvatske, pokojni Franjo Tuđman, čije se mastilo još nije osušilo kada je svet ugledao neki tek rođeni Srbin, u Srbiji. I šta danas taj statistički Srbin od 27 godina misli o Tuđmanu, osim što po automatizmu zna da je zlikovac? Da li zna za njegove susrete sa dželatom Dinkom Šakićem u Argentini, razume li taj mlad čovek šta je revizija istorije i negacija Holokausta, osim što zna da je Srba u NDH ubijeno više nego što zvanični Zagreb tvrdi?

Razume li šta čini kičmu fašizma i kako se on kancerogeno razvija u svakom društvu? Shvata li da je film “Dara iz Jasenovca” uspeo nemoguće – da od tako traumatične i važne teme ispadne ravno dosadan film za četnike-početnike, Jasenovac starter pack, i šta je to reditelj propustio da ispriča o genezi nacional-socijalizma i fašizma u Evropi i njihovim spregama sa crkvom i krupnim kapitalom?

Da li mu srce poskoči kada mu se kaže da je Tuđman bio i predsednik FK Partizan, za koji ovaj inače navija, i kako se oseća tim povodom? Šta misli o stavu suparničkih navijača Crvene zvezde kojima su Hrvati dobri samo za bandere, osim ako se ne zovu Robert Prosinečki? Prepoznaje li u Tuđmanu akutne simptome patološke grandioznosti i ume li da kod drugih ljudi uoči isti feler?

Uviđa li taj mlad čovek sumanutost i kontraditkornost ama baš svih radikalnih stavova sa prostora Jugoslavije i šta sebi kaže u ogledalu kada mu se ničim izazvanom dopadne Hrvatica ili baklava?   

Pre nešto više od 23. godine počelo je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, o čijim uzrocima i posledicama do dana današnjeg nije poveden ozbiljan javni dijalog. Te se večeri, u trenu pada prve bombe, dok sam šetao Lenjinovim trgom/Trgom mladenaca, rodio čovek koji je prekjuče, sa 23 godine, išao da glasa.

Kada bi pitali tog čoveka šta misli o, recimo, Fondu za humanitarno pravo i osnivačici Nataši Kandić, razumno je pretpostaviti da bi se tu izgovorila pokoja ružna reč i osuda, u najmanju ruku. Taj čovek, koji je prekjuče glasao sa 23 godine, verovatno ne zna da se, na primer, FHP jedini potrudio da sastavi i objavi spisak naših ljudi poginulih u agresiji NATO na SRJ. To nije uradila ni Republika Srbija, ni Vojska Srbije, ni stranka za koju je glasao, ni vlast koju voli ili ne voli, ali jeste nevladina organizacija koju bi taj čovek, statistički posmatrano, najradije zabranio, a njenu osnivačicu – evo, dopišite sami i kažite mi koliko bi je vređao kao ženu, a koliko kao neistomišljenicu?

Jednako je razumno kladiti se da je taj mlad čovek ponosan zbog činjenice da je srpska vojska oborila bombarder sazdan od radarski-nevidljive tehnologije, a vi ga pitajte da li zna da je to čudo nauke danima pratio, osluškivao, skrivao se, palio i gasio radare, potom predvideo kretanje i na posletku uništio totalni ne-srbin, štaviše Mađar, pukovnik Zoltan Dani. Ako preživi inicijalni šok, sledeća informacija će ga zacelo sravniti sa zemljom, kao F-117 u buđanovačkom ataru – kažite tom mladom glasaču da su pukovnik Dani i potpukovnik Dejl Zelko, američki pilot kog je oborio, danas dobri prijatelji.

Ima li u toj priči neko naravoučenije? Da ga pitamo jezikom desetogodišnjaka, njega, glasača od 23?  

Prekjuče, dakle skoro 30 godina nakon opsade Sarajeva, na izborima su pobedili glasači kojima uništavanje Bosne i Hercegovine teško pada samo zato što smo taj rat, kao i sve ostale na tlu Jugoslavije – izgubili. Možda je preterano napisati, ali izbore u Srbiji prekjuče je dobila Srpska radikalna stranka u izvornom formatu.

Iako imaju jedva preko dva procenta podrške birača, SRS je višedecenijskim trovanjem klonirala dve generacije ljudi nesposobnih za elementarnu empatiju po liniji sušte ljudskosti. Stvorili su topovsko meso ispod čijih se ljuštura reklamira veliko srce i čista duša, što je naravno eufemizam za ispran mozak i manjak čovečnosti overen žigom crkve.

I onda je nekome čudno zašto toliko mladih ljudi u Srbiji ne oseća empatiju prema građanima i građankama Ukrajine. Zašto misle da su za invaziju na Ukrajinu isključivo krivi NATO i SAD, i samo oni, baš kao što su i SR Jugoslaviju polu-ilegalno zavili u crno bez ikakvog razloga, eto tako, ustali jedan dan i rešili da nas pobiju iz čista mira?  

Zasluge za takvo srozavanje morala, rezonovanja i percepcije snose radikalske gromade u više kolona: prva, dakle pravi radikali i dan danas, druga, radikali kojima je dosadilo da gube pa su napravili SNS, treća, bivši radikali koji rebrendiraju sužen um i zatucanost u novom, crkvenom ruhu sa investicionom pozlatom, četvrti, oni što nisu bili radikali ali ih je od njih razlikovala tek sposobnost tečnog govora, pravopisa i slaganja boja garderobe, peti, lažno-svetosavske i otvoreno četničke brigade sa osećajem za ekološki marketing, šesta, kriminalci, huligani, i epski tupsoni čiji karakter čuči u bicepsima a vizija u gaćama i šteku, na koncu i sveštenici kojima su pare i dečije guze važnije od Jevanđelja i leševa sopstvenog naroda, pa bi na krilima ruske vojske u novi haos i klanje, kao da im je Vladimir Vladimirovič lično obećao “ruski svet” u džepnom izdanju, dakle srpski, sa malo manje teritorija i krvi, ali jednako bedan, jalov i autodestruktivan.  

Da su tenkovi Ruske federacije preko smrvljene Rumunije ušli u Banat i Braničevski kraj, podosta nas bi se radovalo i nosilo cveće. I to je sasvim normalno u državi bez države, zemlji bez granica i sistemu bez sistema, gde je partijski lider overio drugi predsednički mandat u svojstvu partijskog lidera.

Minimalno milion ljudi u Srbiji želi da ponovi ratove iz devedesetih. Uz belu kugu i odliv mladosti, to je najveći problem sa kojim se suočavamo i jedan od retkih pozitivnih efekata upravo završenih izbora je činjenica da to sada i znamo.

Svaki dan koji na televizoru provede lider vladajuće partije, armija srpskih bombaša samoubica se povećava. To što naše simbolične bombe na telesima imaju odloženo i prekogranično dejstvo ne menja veličinu suludosti i poraz koji bi stoprocentno usledio. Nije NATO jedini koji voli da proliva tuđu krv, samo jedini trenutno može nekažnjeno da se izvuče.

Tačno danas, baš danas, umro je veliki reditelj Dejan Mijač. Pre njega, izgubili smo hipertalentovanog Igora Vuka Torbicu, i mnoge, mnoge druge mudre ljude. Izvinite ako nisam optimista, ali više ni drame neće imati ko da režira, priče da nam ispriča, samo se loši glumci i statisti gomilaju bez vidljivog kraja.

ZTZ      

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.