O čemu da pišem?

Ozbiljno pitam, o čemu pisati?

Šta se u ovom društvu, u ovoj zemlji, dogodilo u poslednje vreme, a da je vredno pažnje svih i da to, šta god bilo, nema isti uzrok i isto ishodište? O čemu pisati u kidnapovanoj Republici, koja osim grba, zastave i himne nema niti jedan prerogativ države i državnosti?

O čemu pisati kada živiš u doslovnom kartelu, gde su se Pravda i pravičnost sveli ne na to ko je čiji, već ko o kome šta zna i koliko košta da se o tome ćuti. Da li postoji naivac koji misli da je slučajno to što je uslovni refleks osobe osumnjičene za podvođenje maloletnica i trgovinu ljudima upravo pretnja te osobe da bi mogla da progovori o nekim drugim strašnim zločinima?

Bez da je previše veličam, a tome smo skloni, na ova i slična pitanja odgovor je pre koji dan dala glumica Svetlana Bojković. Ustaneš, odeš, staneš ispred kamiona ili bagera i to je to. Još nije došlo vreme kada će nas gaziti pred kamerama, što ne znači da se i to neće dogoditi, odnosno, da se gaženja koja nisu obavezno fatalna već ne dešavaju.

Žrtve delikatnih gaženja u tabloidnim medijima i estradnoj politici bili su i pripadnici vladajućeg režima, zarad očuvanja kartela i poslovnih operacija ljudi na vrhu. Ljudi su u zabludi, ovo nije latino sapunica, ovo je latino krimi serija. Između ostalog zato što niko ne može da ih zamisli zaljubljene, a da predmet obžavanja nije šef i bogotac, ili u njegovom slučaju – on sam.

Istovremeno, neki drugi ljudi nemaju problem o čemu da pišu. Nekome je blagovremeno palo na pamet da gnusnim i bizarnim pričama o ljudskim mesnim prerađevinama zaokupira pažnju stada ispranog mozga. Cilj je da ne mislimo o podvođenim ćerkama i da pažnju fokusiramo na samlevene sinove.

A onda je priča vredna pisanja našla mene, na pešačkom prelazu. Sve je stalo u manje od 30 sekundi i trajaće ceo život.

Ona prelazi zebru na zeleno svetlo, tik pored mene. Mlada je, ne bih rekao da je punoletna, ali nije ni daleko. Izgleda pristojno, “normalno”, i u duhu opšte običnosti netremice zuri u telefon.

Uvek ista scena: hoću, neću, hoću, neću – hoću!

Blago je pogledam i još blaže počnem da je ribam. Tovarim, napušavam, birajte termin, ne marim, ali jesam bio blag. Blagost je najlepše lice mudrosti, kažu mudri.

Problem je bio njeno ponašanje na pešakom prelazu. Kažem joj da to što čini, bulji u telefon dok prelazi zebru, nije samo prekršajno delo koje se kažnjava sa toliko i toliko, već da je problem daleko dublji. Naime, ja potpuno razumem da to što tipka na telefonu ne može da sačeka 10 sekudni, imao sam i ja toliko godina, i sve je to sjajno i bajno, međutim moralo bi da je zabrine to što ne brine.

Vaspitana je. Skida masku i začuđeno me, lepim tonom, pita o čemu ja to govorim?

Tu sad ja značajno uzdahnem, da joj dam do znanja da smaranje neznanaca nije nešto u čemu uživam, i počnem da govorim smireno i blago. Velim da je kazna najmanji problem i da je mnogo opasnije to što ona uopšte ne brine o sebi i drugima. Pokušam kao vozač da joj objasnim koliko je važno da mi za volanom primetimo da nas pešaci vide i znaju da prilazimo velikom brzinom. Ne mora ništa posebno da čini, samo da podigne nos i pogleda desno, jer taj gest vozačima mnogo znači. Znači i kolima, i gorivu, ali nisam hteo toliko da je davim.

Sluša ona mene strpljivo. Sada već hodamo trotoarom, idemo u istom smeru i pušta me da završim. Kažem, fino je dete. Pametno gleda.

Dam joj šansu da progovori, da vidim šta o svemu misli. Razume ona mene ali njoj to i dalje nije previše bitno. Nije mi to rekla ali vidim da sam neubedljiv. Odlučim potom da budem ubedljiv.

Rekoh joj da nije poštena prema sebi i drugima. Ne čuva ni sebe, ni druge. Nije u redu to što radi, jebo sada kaznu, tim rečima. Osećam da ćemo brzo završiti razgovor i odlučim da poentiram.

“Nije okej da ti buljiš u telefon, pa da pre ili kasnije naiđe vozač koji je pijan, divlji, ili sve radi dobro ali je imao trenutak nepažnje. Nije fer da ti odeš na groblje, a on ili ona u zatvor i da te nose na duši ceo život.”

“Eto, to nije kul”, rekoh joj kao stariji brat, pun razumevanja i ljubavi.

Onda je ona rekla da bi to bilo sasvim u redu.

Lep osmeh, lepi zubi, i pogled koji ne laže. Zbunjen, pitam kako to misli.

“Pa tako”, reče mi. U tom trenutku počinjem da se osećam kao ona, kada je zurila u telefon na pešačkom prelazu dok joj se obraća neki smarač. Polako počinjem da shvatam da se ne šali, kao ni ja što se nisam šalio, i jednakom blagošću mi odgovara da joj je sasvim prihvatljivo da je ubije auto.

Večeras.

Gotovo. Razoružan sam. Kapitulacija. Na ovo nisam spreman, niti imam argumente za koje ne zna ona sama. Najgore od svega, gleda me pametno. Ne provocira me. Sad ona čeka da vidi kako ću se ja izvući iz nebranog grožđa, u koje je ona upala na zebri, pa se izvukla tako što me je zabezeknula.

Zamenili smo uloge.

Sada sam ja zbunjen i malo uplašen. Sada ja njoj moram da pronađem ubedljiv odgovor, a da bude lep i blag. Ne umem. Zamolim je da odraste malo, da si pruži šansu da jednom preispita takav stav. Klima glavom ali ne prihvata. Razumljivo. Sam sebi nisam ubedljiv. Gleda me i dalje blago, ali solidno. Kao plišani beton, kada bi postojalo nešto tako nespojivo, nežno i moćno. Postojao ili ne, to me je udarilo i posledice osećam i danas. Pitam se kako je, gde je i šta radi.

Mislim da nam treba plišani beton.

Čuvajte sebe i druge. To su priče vredne pisanja.

ZTZ