Svestan da ne znam, niti ikada želim da saznam kako se osećate, saučestvujem u vašem bolu. Smrt deteta za mene je apstraktan pojam čiju surovost pokušavam da zamislim dok pišem. Ne ide mi, koliko god maštovit i vispren bio, pa sve i da hiljadu godina umirem i rađam se iznova, opet ne bih umeo.

Stanje u kom psihička bol postaje fizička i stvara niz oboljenja izgleda je sasvim jasna našem premijeru i ministru policije. Ovaj prvi je već posredno, izlivima zla i motivacijom najgorih zveri, sahranio na hiljade dece širom Jugoslavije, pa kada bi vam i rekao da ne može da zamisli kako se osećate – zapravo laže. Njemu samo niko nije skrenuo pažnju da je to već negde osetio, dok su ta deca besmisleno umirala, a on bio plaćen za to. U redu, možda i ne oseća bol usamljenih roditelja i ukoliko je tako, onda nije ljudsko biće.

Vidim da se u resoru Nebojše Stefanovića dešavaju čudesa i da će, zbog nove kupovine socijalnog mira, od sredine avgusta saobraćajna policija da se dogovara sa pijanim i nesavesnim vozačima. “Dogovor” je dobio i zvaniču formu ali ovog puta ćemo biti stimulisani da priznamo kako bi prošli što jefitnije. Sada je policija u poziciji onoga koji nudi kaznu, umesto da se prvo stoka isprsi novcima.

Ubeđen da čitam prave novine i reči pravih policajaca, sve vreme mislim o vama, mamama i tatama kojima su đubrad ubila decu bez povoda. I bez ove izmene takozvanog zakona, mislim o vama svaki put kada prođem pored novosadskog simbola smrti, onog bulevarskog semafora kod stadiona koji je iracionalno postavljen baš tu jer je nedaleko motociklom ubijeno dete. Sud je ovde za budale i sirotinju i mi smo spremni da prihvatimo taj idiotski semafor u nadi da će neka deca ipak ostati živa dok prelaze ulicu.

Prihvatamo semafor jer podsvesno znamo da smo potencijalne ubice, većina nas. Između oštre i neizbežne kazne za ubice, mi radije biramo semafor koji vozačima nepotrebno otežava život i ne bi me iznenadilo da ih nikne još, gde im nije mesto. Ovo je već čisto naš srpski izum; maltretiraj nedužne da bi maltretirao i ološ, jer zakoni i ostala pravila za njih ne važe. Možemo barem da se mučimo zajedno.

Nije li auto izvesnog gradskog direktora koliko juče snimljen na parking mestu za osobe sa invaliditetom ? I šta sad, da mu pišeš kaznu koju će platiti tvojim parama ? Da mu olešiš auto koji si ti kupio, a on vozi ? Da zamoliš Vučića da ga ukroti ? Ne ide to tako, gari.

Sve iole normalne kolege pisale su da će poslednje dve izmene Zakona o bezbednosti u saobraćaju samo podići cene policijskog mita, jer je i stari zakon bio manje više u redu. Nije se, znamo svi, primenjivao, ni sledeći, ni ovaj najnoviji, pa je država rešila da po milijarditi put bude saučesnik u našim zločinima, na koje nas je prethodno podstrekla. Mi ni zimske gume ne umemo pošteno da uredimo, možda će nam ovo bolje ići jer smo zadocnelim dogovorima izgubili ama baš sve što ratovima nismo. Prvo sebe, pa onda i zemlju.

Zgađen do ludila, mislim o vama, ojađenim roditeljima, koji danas gledate vesti i krstite se u čudu. Da, čudo je tu ali ne ono koje će vam vratiti decu. Ovde i čuda rade samo za najvišu kastu, koja se na našim ramenima tuče za ulazak u tu fabriku čudesa.

Vašu decu nisu ubili Hrvati, Albanci ili Amerikanci, niti su narečeni birali aktuelnu vlast. Možda bi i mi postali velika sila kada bratoubilaštvo ne bi tako rano usvajali kao obavezan ritual ka uspehu. Jeste, “uspehu”, ti koji gaze su ovde najveći frajeri u društvu.

I jako vas vole, dragi roditelji, pred svake izbore. I sve su probali, osim da poštuju zakon.

Vama, dragi roditelji, ostaje da pitate Stefanovića za dogovor. Koliko vredi vaše mrtvo dete, ako odmah priznate da je vaše.

Ne tražim od vas da se javno pobunite zbog ove sramote i uvrede. Kasno je.

Znaš ti zašto!

I