###

Dugo nisam pisao reportažne razglednice. Učinilo mi se prikladnim da to uradim na današnji datum, uoči polaska u domovinu.

Čudno je to s godišnjim odmorima. Sve je isto i različito, gde god otišao. Ljudi se smeju i plaču zbog istih stvari. Posebno je neobično kada si geografski i kulturno blizu, a opet dovoljno daleko da boje, mirisi i simboli suptilno promene značenje. Način na koji prolazi vreme i organski mehanizam upijanja senzacija nisu istovetni kao kod kuće. Postoji čak i prijatna nelagoda, kada čovek na takvom mestu iščekuje povratak tamo gde ga komfor znanog teši i u njemu ubija klicu dragocene sumnje.

Dok mi poslednji dan odmora klizi niz prste sam sebi sve više ličim na mladog Hansa Kastorpa, junaka Čarobnog brega. Njegova bolest i uobrazilja se mestimično dodiruju s mojim. On je išao u alpski sanatorijum, na čist, neindustrijski vazduh, ja pak na more posle užasno duge pauze. Na ono more gde slan vazduh ipak nosi šarm postojanja industrije, bila ona turizam i prodaja magle istorije. Na koncu, i Hansa i mene kod kuće čeka rat. Veoma različit. Njegov je bukvalan, moj se vodi u medijima. Prljavi sukobi Nas i Njih nakon kojih, ako se ikada završe – u šta sumnjam, pobednici ne mogu da se naslađuju plenom i osećanjem moralnog trijumfa.

I dobro je, da me ne shvatite pogrešno, doći na more u jesen. Jeftino je, nema gužve, Sunce ne prži surovo (što je meni presudno) i penzioneri sijaju punim žarom. Divni, idealni susedi u ambijentu odmora i nege. Osećam da je baš ovde i sada zaludno biti mlad, zaveden idealima, snagom i neutoljenim porivima.

Krf je sjajan grad. Slojevita, gorko-slatka priča posebno zanimljiva Srbima i Jugoslovenima, što samo po sebi nije presudno da je čovek iskusi punom snagom. Posmatrano iz mojih cipela, mali ušuškan grad napaje se magijom iz svoje šarolike istorije i različitih uticaja, odnosno interesa onih koji nisu Grci. Zvuči blesavo ali grad Krf je fantastičan upravo zato što nije ljubomorno Grčki po izgledu, dodiru i ukusu. Vizantinci, Mlečani, Francuzi, Englezi, pa i mi, spravili su neponovljivu čorbu čulnih i mentalnih nadražaja, što ove prave Grke ne samo da ne svrbi, već se time ponose tiho i od toga žive. Možete misliti koliko mi odavde bizarno i jadno deluju najave o dobrovoljnom uvođenju nacionalnosti u lične karte i novom pokušaju spašavanja ćirilice od nas samih.

Srpska kuća na Krfu je dostojanstveno skromna. Nisam kustos i slabo tumačim muzejsko-memorijalno uređenje prostora no mi se čini da ulaganja iz matice ne odgovaraju značaju i težini svega što se pre jednog veka tamo odigralo. Voleo bih da je to posledica stida od nedoraslosti, kao kada čovek izbegava da priča o bolesti koju je sam izazvao ili ignoriše ljude čiji uspeh priželjkuje, ali sumnjam da je o tome reč. Bivši predsednik (2012-2017) je tamo darovao umetničko delo bazirano na kopiji Miroslavljevog jevanđelja, ima plaketa ispod, i hteo bih da pročitam transkript tog govora četničkog vojvode dok stoji nedaleko od fotografija srpskih vojvoda koji titulu nisu selektivno koristili kada se hvalisaju, odnosno prećutkuju kada se sramote.

O Krfskoj deklaraciji ne bih. Ne znam da li je gore hrvatsko zatrpavanje jugoslovenštine, ili srpsko vaskrsavanje srećnijeg vremena. Nebitno. Šetnja sećanjima na herojstvo i žrtve Velikog rata ježi vratne dlake čak i osobama operisanim od nacionalnog osvešćenja i ushićenja. Poražavajuće je, i bez ikakve pouke, upiti osećanja i činjenice da smo tada bili Evropljani više nego danas. Po svim kriterijumima.

Kada već pišem o spomenicima, vredno je pomenuti pomešana osećanja sa ostrva Vido. Čuo sam razna mišljenja, da se tamo nije pristojno kupati na nekoj od lepih plaža zbog snažne asocijacije na vodeno groblje naših vojnika, do one po kojoj ljudski uslovljeno, razlličito tumačenje svetog i svetinja može okovati život i suziti nam delokrug onoga zbog čega se vredelo roditi. Istovetno, mislim da decu moramo voleti više od mrtvih kraljeva, sakralnih teritorija i objekata i tako voditi državu. Da ne dužim, plivao sam u toj vodi isto onako kako to činim na novosadskom Štrandu, gde su ljudi bacani pod led na znanom mestu nedaleko od peska, misleći da kupanjem nisam oskrnavio dostojanstvo i sećanje na ljude koji su u Plavu grobnicu sahranjivani na različitim mestima, uglavnom kilometrima istočno od ostrva gde je more duboko.

Jedan od krfskih paradoksa je i nedostatak urbane klaustrofobije, koju uvek osećam kada se šetam preuskim ulicama. Mislim da je za to zaslužno zbirno osećanje i refleksija života sveta tamošnjeg, što me dovodi do izlizanog pitanja koje postavljam sebi, ni prvi-ni poslednji:

Kako je moguće da narodi po kulturi i mentalitetu više slični nego različiti imaju tako oprečan usud i perspektivu?

Grci nemaju germansku disciplinu i protestantsku marljivost. Mimoišao ih je skandinavski imunitet na korupciju. Skloni su da po svaku cenu izbegnu plaćanje karticama i više vole keš, ako znate na šta mislim. Cenjkaju se i klepaju gde stignu. Radnje često ne rade za vreme sijeste i saobraćaj je neprijatno haotičan. Šta tek reći za njihovu parlamentarnu istoriju sklonu raspadima i iracionalnim sukobima, a tek božanski talenat da upadnu u nezamislive dugove – tu su mislim gori i od nas.

A ipak, Grci su izabrali život. Kako to, zar ne bira svako normalan život umesto smrti? Kada to pišem, mislim naravno na stanje svesti prosečnog stanovnika/ce, njihov nivo opšte kulture te realnu i političku pismenost koji im u saglasju omogućuju da život tumače bolje nego mi, zbog čega ga radije i biraju. Grci, narod toliko sličan, na moju veliku žalost bolje znaju zašto su se rodili nego mi i zato su tu gde i jesu, a mi tamo daleko.

Neke fusnotice su mi obeležile prvu posetu lepom ostrvu. Ako je verovati grafitima i kafanama, grčki levičari iako u defanzivi ne sede ćutke dok fašistički šljam iz “Zlate zore” beleži sve bolje izborne rezultate. Drugo i najjače je njihova omladina. Turista mlađih od 30 praktično više nema i sve što migolji i romori Ostrvom su domaćini u stalnoj žurbi u škole, na fakultete, poslove, u kafane i klubove. I šta sam video?

Mogu se podičiti da nemaju primitivno dizelašku i vulgarno seksualizovanu mladost koja u Srbiji doživljava drugi procvat. Neki normalni momci i devojke, nenapadno odeveni i relativno pristojnog ophođenja toliko su me opčinili običnošću da ih prvu nedelju dana nisam ni primetio. Uz dužno razumevanje za evropski staž Grčke, viši standard, starije društvene tekovine, konzervativizam i religioznost, mislim da su mladi to poneli iz kuće. Ne deluju zatrovani. Nema smeća unaokolo. Siromašni, bogati, lepi, ružni, pametni, glupi, verujući i ateisti, svi mi na trotoaru dođu isti u privlačnosti nedivljaštva. Odabrali ljudi život.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.