Sedimo u znanom lokalu. Povod je više nego jasan – odličan nastup na Egzitu grupe Atheist Rap kojim su obeležili 30 godina benda i njegovo jednokratno, za tu priliku gostovanje na bini. Ispred njega su kafa, voda i dva telefona. Ko ga poznaje, zna da se Vladimir Kozbašić alijas Pećinko ekspresno javlja na oba, bilo koji vid komunikacije da je u pitanju. To mi se učinilo zgodnim za otvaranje razgovora sa stručnim saradnikom SKC Novi Sad i čovekom kojem je, kako kaže, Atehist Rap najbolja stvar koja mu se dogodila u životu.

„Ja to volim. Komunikacija mi je ’pod kožu’, vezan sam za ljude. Zato sam,  jer bilo bi dobro za bend, 1995. otišao u PR školicu. Posle su tu političari išli. U bendu je uvek bilo pod moranje ko će da gostuje na medijima, ja sam bio taj koji je to krenuo i skontao sam da to volim. Što kaže moja Smiljana, „znate, on je umoran… a kada se svetla upale postane obrnuta verzija onog pevajućeg žapca ‘Hello my baby, hello my honey…’“, govori Pećinko, za koga ljudi ne retko misle da je na sceni pijan ili kako već drugačije “pomeren”, iako nikada nije pio ili probao narkotike.

-Jedan efekat je nameran, moja namrgođenost. Kažem ljudima, u životu pivo nisam prob’o. Čudno im je, vegetarijanac, ne pije, ne puši, ne drogira se. Evo, smeta mi što ova deca duvaju pored, protiv toga sam. Namrgođenost je tu da odbije sve pijane koji hoće da se nakače posle koncerta. Misle sam da sam nadrkan i to sve povežu. Prvo, odakle smo Pope i ja došli u rokenrol – sa tribina, on sa Vošinog istoka, ja sa Partizanovog juga. U tim godinama je to bilo sasvim u redu, ali sada deluje drugačije. Ne radim to u cilju performansa, jednstavno, energiju koju imam tako prenosim. Kažu ljudi posle ovog koncerta „30 godina Ateista“ da je to bio komadić koji im je pomogao da se sete detinjstva i svega što su imali, što je i bio naš cilj.

Ne mogu da pobegnem od klišea, kako si se osećao tokom i posle koncerta?

Pročitao sam tvoju reportažu sa Egzita, i meni je bilo fantastično. Pitaju me drugari da li mi je frka. Nije mi frka, nemam problem da se poponem ispred četiri čoveka ili 47.000, tih 47.000 mogu da budu samo inspirativniji da kažem šta hoću. Uvek sam bio taj koji je imao nešto da poruči, a sada na Egzitu sam  to učinio na pesmi dr Pop,  kako sam i planirao. Bend je bend, a ja sam gost, koliko god sam ja „to“ ipak sam gost i ne bih da se namećem, to je bilo dovoljno. Posle druge probe izgledalo je kao da smo u 1996. i da trebamo da krenemo Negotin-Zaječar-Niš i vratimo se nazad. Tamo gde sam ih ostavio 2001. zatekao sam ih sada.

Da li je to dobro ili loše?

U pozitivnom smislu. Ništa ih nije uspelo promeniti na loše, sve ove godine, što je super.

Zašto si silazio s bine?

Postoje pesme u kojima nisam učestvovao, u životu.

Dobro, mogao si ostati pored…

(smeh) Ah, pa sad, kako bih ti rekao…

Provociram te.

Bio sam, izvini. „Mene za Budžu“ sam ostao na bini i na početku navijačke „Spritzerboyz“. A na ostalim nisam učestvovao u kreativnom stvaranju, pa sam sišao. Dobro dođe da udahneš vazduh, dao sam se kako sam se davao i tada, što zahteva fizičke predispozicije na kojima sam radio. Opravdao sam očekivanja. Zamisli mene da držim mikrofon na stalku i igramo se prestarelih muzičara, što sa 53 godine jesam?! Ako ću biti taj koji će raditi laganica – to nije to. Meni za binu treba puno vode i bežični mikrofon da se ne bih zaplitao u kablove.

Skromna ti je „rajder lista“.

Ne, ne, za bekstejdž zahtevam espreso kafu, ali je nije bilo (smeh). Napravili su neku drugu.

Zašto si napustio Atheist Rap?

Najlepša stvar koja mi se desila u životu je Atheist Rap. Dostigao je vrhunac i sišao sam u trenutku kada svi pitaju zašto. S jedne strane, uradio sam to da stvar koju si tetovirao na sebe (pokazuje tetovažu benda) bude u najlepšoj uspomeni. Kada si gore, na vrhuncu, kada osetiš da od toga ne može da bude skokovito gore, kažeš „to je to“. Hteo sam da otvaram nove pravce u životu, baveći se mladima u Otvorenom klubu, počeo radijsku emisiju sa Peđom. Biti Atheist Rap u očima ljudi, Pećinko iz Atheist Rap-a, samo mi je otvaralo vrata. Neki su mislili „lako ćemo mi s njim, on je Vartburg limuzina, zezanje…“ što je super bilo.

Potcenili su te?

Da, neki ljudi, u nekim trenucima. Kao Danilović u košarci, kada je bio na vrhuncu svega on je rekao „zdravo drugari“ i prestao. To je samo sport i vozimo dalje, a život je samo život. U životu i sportu je isto: pobede, porazi, uglavnom je nerešeno. U smutnim vremenima si primoran na određene komrpomise, iz keca ideš u iks, niko nije izgubio, preživeo si dan.

Kako ti izgleda Egzit i njegova geneza poslednjih nekoliko godina?

Radim u ustanovi koja se bavi kulturom i da se nešto spremi, uradi i desi. Kada dođu muzičari, budem s njima na tonskoj probi, pozdravim se i odem kući. Na koncertu gledam kako stoji obezbeđenje, da li je sve urađeno, da li je tonac dobar. Profesionalna deformacija, ne opuštam se tako na koncertima, izdružim se i to mi je dovoljno. Egzit je 2000. krenuo aktivistički. On je to gurao i dalje, bilo je sve manje aktivizma, a sve više komercijale, zbog opstanka. Izmestili su još pet, šest festivala u regionu. Ljudi koji su bili prva postava Egzita ostali su u aktivističkom fazonu, čovek koji se vratio da vodi Egzit ima svoju viziju. Ista Dušanova (Kovačević) ponašanja vidim i kod Novaka Đokovića, kada si gore, iznad situacije, onda se priča „ljubav i sve“. Dok je Bojan Bošković bio tamo, bilo je više politički definisano. Ako je to bila strela koja je udarala u centar, onda je ovo talas koji šire zahvata, ne sa direktnim pogotkom već kao front i daje drugačiji rezultat. I dalje je u tom pravcu, ali na drugi način.

Izjave Đokovića, Egzita, Kovačevića… zar ti ne miriše sve to malo na sladunjavost populizama, reči koje svima prijaju bez ikakve suštine za društveni napredak?

Vidi, svako kada je gore koristi to na drugi način, da kaže nešto i da ga slušaju. Možda tu ima i populizma, očigledno su to birane reči koje će onome koji govori dati maksimalno u zadatim okolnostima. Imamo društvo u kojem je dijalog prestao da postoji, imamo političko društvo bez politike, nema više centar-levo-desno, pa sednemo i pričamo o ideologiji, nema više. Nema više Kumrovca ni u jednoj stranci – „zašto sam ja ovde, u ovoj stranci, i koje su to ideje“. Samo mantra EU i ako postoje projekti gde ćemo na platu dodati neki dinar. Politika, sa pojavom stručnosti pre politike, je početak kraja ideologije u našem društvu, nažalost. Nedostaje nam da s druge strane sedne neko ko se ne slaže sa mnom, a da se ne znamo. A ne da se, uprkos razlikama, znamo sto hiljada godina i zapravo smo vremenom postali najbolji prijatelji jer smo osetili da je taj populizam o kome pričaš zapljusnuo sve.

To je globalna pojava.

Nažalost. Misliš da neko u Demokratskoj stranci zna da su članovi Socijalističke internacionale?

Za neke znam da znaju, a za neke bih se kladio da ne znaju.

Nisu znali ni pre deset godina kada su bili najveći. Znam ih koji su se jako borili da to objasne, pa su ih gledali kao budale. Te sa lepim odelima, manirima i pastelnim džemperima sada su zamenili ovi grublji. Nisu ovi sada ništa promenili, samo su nastavili da voze istu priču, na svoj način, malo grublji i suroviji. Zatvorili su priče koje ovi nisu znali da zatvore. Oni nisu imali navijače, ovi sada ih imaju, između ostalog.

Kako mladi mogu da se identifikuju sa grupom Atheist Rap kada se ne sećaju ni Trabanta, ni Vartburga, ni ostalih gradskih i životnih referenci iz tekstova?

To bi Radule morao da ti odgovara, a ne ja (smeh). Iz ličnog iskustva, to izgleda ovako: na moru tata dođe sa sinom i ćerkom i pita da li možemo svi da se slikamo. On je preneo to na njih. Postoji i momenat kada se neko mlad opredeli za Atheist Rap zato što ga ne zanima sedam osmina ponude u medijima, već muzika „Ateista“, pa onda i tekst. Voleo bih da Radule, Pope, Leki i Acke mogu da ti odgovore na to.

Pitam jer mislim da su Atheist Rap dobar „alat“ kojim bi stasavajuća generacija Z, pa i milenijalci, bolje razumeli težnje i osećanja generacije njihovih roditelja, pre svih nostalgiju za Jugoslavijom kao nadnacionalnim simbolom uređenosti, pristojnosti, solidarnosti i kakve-takve pravičnosti, a ne komunizma, jednoumlja i političkih progona?

Nisam o tome razmišljao, ali kad tako kažeš, mislim da si otprilike u pravu. More, Hrvatska, otac iz Sombora, žena odatle, oni to slušaju u kolima, kod kuće, bend je aktivan u regionu i sve ono što Egzit priča i povezuje ljude, to ovaj bend radi na terenu.

Producent i autor Igor Todorović Zgro je pre tri godine u intervjuu izjavio da je novosadski SKC postao servis za andergraund i kulturu Grada, da li je u pravu?

U tom trenutku je baš baš bio.

Šta se promenilo?

I dalje smo tu, ali nismo toliko društveno aktivni.

Zašto?

Drugačije su okolnosti. Jedan direktor je imao jednu viziju, drugi ima drugu.

Novi Sad je prestonica mladih, za dve godine stolovaće evropskom kulturom, računam da bi SKC morao biti razmahan kao Šiva?

Mi jesmo razmahani kao Šiva, ali taman se razmašeš, napraviš prostor i vratiš se u minus beskonačno jer Kineska četvrt stoji zamrznuta više od pola godine. Opet si gost urednik, gost organizator, nedostaje ti prostor za 300 ljudi, pa prostor za 500 ljudi, Fabrika ne radi… Kineska četvrt stoji, u novembru smo izašli iz Fabrike.

Ah, Kineska četvrt, novosadski kamen…svega i svačega.

Još i tada, kada su usvajali na gradskoj skupštini Urbanistički plan Kineske i Univerziteta, bile su jasno obeležene zgrade za rušenje, sređivanje i gde će se nešto zidati. Srušene su trošne kuće i onda je najavljeno, što je meni izgledalo nemoguće, da će se dovesti infrastruktura. Nemamo kanalizaciju, Kineska četvrt je neuslovna. U Fabrici je zimi pet stepeni hladnije, a leti pet toplije. Pisalo je da će se uvesti grejanje i doveli su sve to, a sada bi trebali da uđu u Fabriku i izoluju je, energetska efikasnost ne postoji. Menjali smo prozore, radili vodenu izolaciju, ali kada pišeš investiciona ulaganja Ministarstvu prosvete, po Omnibus zakonu naš osnivač je Pokrajina ali pare su i dalje u Ministarstvu, pa njima pišeš. Onda dobiješ šesti deo traženog, jer toliko ima, ali poučen iskustvom ti pišeš „modularno“, da uradiš ovo ovako, ono onako, da zatvoriš celinu za milion koji dobiješ. Središ krov, ili prozore te godine.

Kako ti izgleda konačni plan za Kinesku četvrt?

Hajde neka se završi. Trebalo bi da pršti od, kako se kaže, kreativne industrije.

Strip autor Zoran Janjetov je ovde rekao da će se napraviti nešto osvetljeno, sređeno, mediokritetski i dosadno?

Poučeni Novim Sadom, možda se pretvori u to. Mislim da će stvoriti uslove za kreativnu industriju i nadam se da će sačuvati kulturno-industrijsko nasleđe. Dajmo im šansu da stvore uslove, da naprave, a da li će to biti uposleno – videćemo. Voleo bih da nezavisna kreativna scena  bude pokretač toga, ne mogu ustanove kulture da urade sve. To moramo da otvorimo za ljude koji će tamo da stvaraju, to nije tamo da bi se nešto samo uveče prikazalo, tamo treba da se živi. Mladi koji će preko dana stvarati, raditi, praviti predstave, što je najskuplja produkcija, i da ne bežimo od toga. Moramo imati scenu u Kineskoj četvrti koja će biti prepoznata i podržana jer ustanove ne mogu sve. Mi imamo „hardver“, vi imate „softver“, hajde da radimo.

Kako da ti poveruje mlada osoba kada vidi da su tri studenta prebijena zbog društveno-političkog aktivizma, u godini kada je NS prestonica mladih, a da se tim povodom niko od „nadležnih“ nije oglasio?

Skoro niko. I mene je začudilo. Ustanove i institucije bi morale da se potrude da vrate poverenje građana.

Kako racionalizuješ to ćutanje?

„Valjda me niko neće ništa pitati“. „Dobro, prošlo je, niko me ništa nije pitao“. Začudilo me je ali kao i za Raduleta, to je pravo pitanje za njih.

Pričaj mi o povratku Novom Sadu kakav nikada nije postojao.

Gradi se Omladinski centar i to nam je potrebno. Govorim sa ljudima iz OPENS-a da osim trogodišnjih programa moraju ostaviti legat kakav bi Omladinski centar bio, sa organizacijama mladih i za mlade. Oni su uspeli da nametnu te ideje političarima, da se napravi infrastruktura, da se programi finansiraju jer jednogodišnji programi ne daju dugoročne rezultate i uspeli su da se izbore za presedan i raspišu trogodišnje projekte, kojih ima četrdesetak. Naše društvo mora da počne da priča unutar sebe. Koliko god se mi ideološki razlikovali, mada ni ideologije više nema, mi imamo veoma sličan cilj. Nije EU jedina politička mantra, pričamo je 15 godina, a zaboravili smo da moramo biti socijalno odgovorno društvo, da se sami ponašamo odgovorno i normalno, da „dobar dan – doviđenja“ bude normalno. Da se vratimo imaginarnom Novom Sadu, kakvim mi volimo da ga zamišljamo, a on možda uopšte nikada nije postojao. Naš idealan Novi Sad kojem želimo da se vratimo je postojao samo u malim kružocima, a realnost je bila drugačija. Stoga, za početak, da sednemo za sto i počnemo da pričamo.

ZTZ