Svakog 24. marta imam isti problem: šta da napišem povodom NATO bombardovanja? Ozbiljno shvatam ratove i jedan tekst nije dovoljan ni za šta. Na ovom problemu se radi, dugo i kvalitetno. Pošto toga nema, nema ni mojih tekstova. Ili vam je dovoljno da napišem da smo se i mi, i oni, poneli kao govna?

U trenutku kada prve bombe padaju na Novi Sad hodao sam Trgom mladenaca, ex Lenjinovim trgom, i slušao Faith No More na vokmenu. “King for a day” album, pesma Star A.D. je išla.

U ovoj činjenici ima metafora, meni su dovoljne za svaku studiju o tom ratu. Tekst ispod je lična refleksija 18 godina posle.

###

Naslov je namerno dvopismen, u društvu veštački podeljenom na ćiriličare i latiničare, sa svim pripadajućim stereotipima, odnosno društvenim i moralnim vrednostima svedenim na dva, tri heštega. Dve fiktivne pozicije iščitavanja rata i pata. Čitajte ga kako vam odgovara, šta vi mislite da je istina. Pijetet prema žrtvama bombardovanja svih nacionalnosti pokušaću da izrazim što manjim banalizovanjem društvenih procesa u proteklih 18 leta. I tu smo, odmah na startu:

Ko je sve poginuo, imenom i prezimenom?

###

Nemate pojma. Nemam ni ja. Naša država za 18 godina, u digitalnoj dobi, nije u stanju da pobroji pobijene i nestale, zbog čega i žrtve i kasapi pišu cifre kako im odgovara. Da li je 500, 1.000, 2.000… zavisi od agendi i neznanja u koje ne bih ulazio. Ako te polivaju bombama s neba to je svakako rat, a kako se zove ono kada najviše napora u prebrojavanju mrtvih, da sam video, čini Fond za humanitarno pravo, boks-vreća većine srpskih desničara i etno-vizionara? Kako je kada ti mrtve broje „soroševe pare“ jer mi sami, pravdoljubivi kakvi jesmo, nismo sposobni i voljni? Da nije pat?

Bojim se da pobijene namerno ne brojimo jer ćemo tako izgubiti status kolektivne žrtve, sa pripadajućom anestezijom odgovornosti da se pogledamo u ogledalo i zapitamo šta smo radili pre i dok su nam jebali majku.

###

Kada sam se šetao Prištinom na dan proglašenja kosovske nezavisnosti video sam spomenik Bilu Klintonu u centru grada. Drugo što sam pomislio bila je futuristička scena u kojoj ga nezadovoljni Albanci (na samostalnom Kosovu ili u velikoj Albaniji, svejedno u ovoj viziji, znam da nije u Srbiji) električnim buldožerom obaraju. Čine to nakon što su i najpatriotskiji od njih shvatili da je dobrobit albanskog življa bila poslednja stavka na agendi ove vojne operacije. Ako se složimo da je Velika Britanija bila žestoki portparol vojne intervencije na SRJ, na momente kao da je bilo lično, a podrazumeva se da su SAD bile glavni izvođač radova, postavljalo mi se pitanje koliko je potrebno vremena i Burnih Događaja pa da i Albanci osete kako je to ne uklopiti se u planove supersila.

Ovo može biti posebno bolno ako ih bude vodio potvrđeni zločinac, ubica i izdajnik kakav je bio Slobodan Milošević i kakva je Mirjana Marković i dalje. Hašim Tači i Ramuš Haradinaj obećavaju na ovom polju, mada je prvi, oh pata nakon rata, naš glavni partner i jedini koji pored NATO-a može sačuvati nealbanske glave na Kosovu. Znam da slabo pratite kosovske vesti ali on i Vučić imaju više sličnosti nego razlika. Njima najvažnije je to što ih s „leve“ strane kritikuju da su ratni zločinci i diktatorski uzurpatori vlasti i para, a s „desne“ da ne rade dovoljno srčano u odbrani nacionalnih interesa. Meni je ovo pat.

foto: Blic

Inače, prvo što sam pomislio je da je spomenik ružan i glup. S njim ili bez njega, svejedno, mi u Srbiji i dalje nismo načisto da li s kosovskim Albancima vodimo rat, ili pat.

###

Sklon sam da se načelno složim sa Čomskim i ekipom da je NATO čizma došla ovde prvenstveno zato što Milošević nije pristao da uleti u neoliberalno globalno kolo, a zločini koje je činio, i one UČK koje nije mogao da dijalogom ili akcijom spreči, poslužili su kao opravdanje za rat. Dokumenti Stejt departmenta govore sami za sebe, manje ih je zanimala dobrobit Albanaca a više da ti i ja sada radimo u njihovoj firmi i kupujemo Head and Shoulders a ne domaći od koprive, međutim onda bi ćirilični deo naslova odneo nepoštenu prevagu. Znam i druge argumente, Turci kao NATO članica činili su i čine zverstva po brojnosti verovatno gora nego što su to radili Milošević i UČK na Kosovu, ali njih se ne dira. Zašto?

Ako ovo moram da napišem stvarno si bebeći naivan, kao visoki oficiri JA koji su iskreno verovali da možemo da pobedimo NATO 1999. (bilo ih je u Generalštabu, znam iz prve ruke). Ili verujete da u spoljnoj politici i državnim odnosima postoje termini „ljubav“, „braća“ i slično?! Uz Irak, Srbija je zemlja čiji su rat pratili najiskreniji osmesi i „nade u mir“ moćnih vlada, kao da su se unapred pravdali za glupost koju čine. Rat je, posle nekoliko meni uverljivih obećanja američke administracije (ali ne i Onima kojima je rat odgovarao) zaista počeo i naša vlast ga je dočekala spremnošću onoga koji u njega neće ići.

###

Danas se kuka i motika digla zato što je bivši nemački kancelar, vatreni zagovornik vojne akcije, govorio na skupu podrške Aleksandru Vučiću, čoveku-simbolu protiv čije je kaste rat deklarativno bio pokrenut i članu pogane kohorte koja ih je na Balkanu sve zakuvala. Na dan početka bombardovanja, tada je Vučić dobio i onaj stan od tebe i mene, ne? Moram li trošiti slova koliko je to sa Gerhardom Šrederom neprimereno, licemerno i na sve zamisle načine ogavno? Ne? U redu, može li ovako:

Osećam li danas, ja I.M, lično, nešto prema tom Šrederu? Toniju Bleru? Medlin Olbrajt? Ne vredno vaše pažnje. Veliki šrafovi dotrajalih zubaca odloženi na polici. Podmazani, u silikonskim vrećicama što kupe vlagu. Unovčavaju se kako mogu. Lideri antiideološke epohe, tebi je Bler, nekom Kurdu je Redžep Erdogan. Umreće kao patriote koliko god ja ili ti mislili da su ispali jadni. Neka ispadnem emotivni škrtac, mislim da nije vredno gneva. Pat k’o pat, obori figure i poslaži ih.

Možda mislite da sam bezdušan, ekstremni latiničar koji rat pragmatično posmatra kao ubrzanje pada Miloševića, što je tačno, ali nečovečno. Kako, bre, Mihaljeviću, možeš prema njima da ne osećaš ništa, sada, kada si kapitulirao i vojno, i u supermarketu?

###

Užasno, stravično lako. Ništa vredno emotivne i intelektualne senzacije. Popucale, prljave čarape za brisanje poda. Besmisleni ljudi, besmislen pat. Pat koji ne mogu da obaram jer mislim da nije vredno preostalog života. Pat na kome naučiš kako da sledeći put matiraš protivnika. Pat zbog kojeg košer Jevreji voze aute proizvedene u fabrikama gde su radom ubijani njihovi. Pat zbog priznanja da je politika kurvanjska veština i vere da nam život neće biti bolji ako odbijemo razgovar sa onima za koje mislimo da su moralno nedostojni. S kim bi onda Srbija ikada pričala? Važnije je, po meni, nešto drugo: oni koji su ratove stvarali i omogućavali bednicima da se o njih okoriste, ili sprže Srbiju.

Zbog koga je svet mirno gledao kako se mimo boljih običaja ratovanja spaljuje jedna zemlja, u kojoj se bez sumnje odvija etnički rat i nezapamćeno nasilje? Ko je sve ovo stavio na vatru? Ko je bio faktor mira i stabilnosti, pa postao meta? U čije ime? Čije leševe i danas brojimo, a ubice tražimo?

Ko je NATO paktu dao povod i opravdanje da nas dira? Ko je odbijao da postigne bilo kakav mirovni dogovor u sukobu sa sto puta jačim? Ko se pravio lud tvojom i mojom glavom? Ko mu i danas odaje poštu? Ko je u smrt slao tuđe, a sakrivao svoje? Ko je, jebote, iz tog rata izašao dobar, a ko loš? Ko uopšte nije izašao, a ko je u njemu ostavio kosti?

Ko danas sedi u Vladi Srbije i ko na mitingu stoji pored Svetlane Ražnatović? Ko misli da smo ti i ja protivnici Srbije, a Nataša Jeremić narko-bos?

Rat, ili pat, biraj.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.