I, šta je bilo u Hrtkovcima u nedelju?

„Ništa. Ili sve, kako se uzme.“

Ako ste hteli u sremskom selu da sprečite divljanje ljudoždera iz Srpske radikalne stranke, ili da izveštavate o tome, policija bi vas sprečila da uđete u Hrtkovce mnogo ranije nego kanibale. U Hrtkovce nije mogao da uđe niko, čime je sekretni ministar policije izjednačio radikalne idiote i ljude koji su pošli da im se suprotstave.

Časne kolege/nice su nebrojeno puta pokušali, i pokušavaju, da građanima/kama pokažu i dokažu da je V.Š. profesionalna, državno podržana demonska manifestacija koja se direktno suprotstavlja ljudskom osećanju dobrote, pravde i solidarnosti. Ne delati protiv njega je isto što i pomagati mu.

V.Š. je i dalje društveno prihvatljiv pajac niskih pobuda i generator zla na dugom lancu. Agresivna džukela kojom je Milošević, kao aktuelni predsednik sada, plašio komšije i svet.

Zašto je tako?

###

Na praznike borbe i solidarnosti, 1. i  9. maj, dočekala nas je fotografija iz neke medicinske ustanove na kojoj je priopćenje pučanstvu da su donori organa oslobođeni participacije isključivo ukoliko su neki organ već dali. Progutajte ovu informaciju lagano.

Bio je Dan pobede protiv fašizma i tekst iz bolnice možemo pročitati ovako: Imate pravo da vas ne uznemirava parlamentarni ratni zločinac V.Š, osim ukoliko ste Hrvat ili kakav nesrbin, u kom slučaju uživate pravo da se nervirate i strepite za sebe i voljene.

###

Ne jednom sam iskoristio svoje donorsko pravo na nemanje participacije, sa svim organima na broju, i uvek bio praćen radoznalim pogledima sapatnika u čekaonici.

Kao ona maskara, „da li je rođen sa tim? “ Kao V.Š, „zašto on tako mlad može besplatno da pali i uništava, a mi koji smo izgradili ovu državu ne smemo da ga pošaljemo u zatvor?“

Jezičav i po narod dosadan, uvek sam donorstvom zamarao ljude sklone jeftinijem lečenju, narodski znane i kao „ljude“. Gospođo ovo, gospodine ono, i nijednom, pazite – nijednom (brojem: 0), nisam uspeo da ih nagovorim. Najslabije rezultate daje rečenica da se karticom nije hvaliti, mada njeno nemanje zahteva objašnjenje.

Sad ide zanimljiv deo.

Njihovi razlozi nisu religiozne prirode. Nisu ni racionalne. Razlozi su decenijski ubijana potreba da se pomogne nepoznatom i strah od državne prevare. Svi do jednog/e su rekli da će i sa organima da se muva na crno, tako da, neka hvala, čak i ako je besplatno.

„Neću da Mišković dobije moje srce.“ A taman čovek izdao knjigu o sebi i podsetio nas da je vredan divljenja. Aplauzi se još čuju.

U ovom kontekstu, karneval zla V.Š. je direktna pretnja svakome ko bi pomislio da Srbija može da se promeni u pristojnu državu. Slično darivanju jetre, ljudi ne osećaju potrebu da reše ovaj problem ili smatraju da je trud besmislen.

Kome to odgovara?

###

Donorske kartice u Srbiji su pravno neobavezujuće isto kao što je i V.Š. neobavezujući narodni poslanik. Moja donorska i njegova poslanička kartica u praksi su isključivo preporuke za nadležne kako da postupaju sa dotičnom osobom, takoreći slobodna forma pripovedanja, mada The Zakon kaže da moja kartica ne može ništa, a njegova može skoro sve.

Ovo menjati pod hitno.

Ako me sutra fatalno udari auto ili štangla kleronaci kriminalca, srpski: „navijača“, medicinsko osoblje je Zakonom prinuđeno da traži dozvolu od moje najbliže rodbine da izvadi meni bespotrebno meso i pokloni ga onima kojima može spasiti život. Moja donorska kartica je pravno manje obavezujuća od ribolovačke dozvole i članstva u teretani.

Ovde su sličnosti frapantne.

Ako V.Š. pravi svinjarije i ugrožava Sve Ljudsko, a izvršni organi RS kod njega pronađu poslaničku karticu, i oni moraju da pitaju njegove najbliže šta s njim da rade iako ta kartica osobi daje poslanički imunitet i svašta nešto besplatno. U ovom slučaju je to gospodin Vladar, koji je prelomio da se kancerogen organ iz Parlamenta ne vadi, uprkos tome što je Zakon propisao da ratni zločinci ne mogu biti poslanici.

Mogu da ga razumem. Gde je bio, šta je radio i kako se osećao predsednik Srbije kada je V.Š. brojao tuđe organe, za šta je i osuđen? Odbijanjem da se ratosilja njegovih terorističkih usluga, predsednik se zapravo stara o tome da njegovi demoni ostanu u špajzu.

###

Kada smo več kod špajza, zvanična Srpska pravoslavna crkva, njen uticajan deo koji koči omasovljenje donorstva u Srbiji, smatra da čovečiji život prestaje isključivo onda kada mu se srce ugasi. Za njih je moždana smrt neprihvatljiv fenomen i ovo povlači izvesnu neprijatnu ironiju.

Kako god, ljudi biljke su za SPC svetinja veća od ljudi i biljaka zajedno. Ne sećam se njihove drastične osude i ograđivanja od V.Š, iako bi dotični morao da se đavolski potrudi kako bi mislećim ljudima dokazao da ima puls i živ mozak. Ljubav SPC prema svom narodu je tolika da su spremni i da vole V.Š, jer kakav god da je, vrti im vodenicu kao agresivna džukela.

Anegdota za kraj

Bivši šef ekipe za transplantaciju u Dečijoj klinici u Tiršovoj i član prvog tima za transplantaciju bubrega kod dece u SFRJ dr Dušan Šćepanović, prepričao mi je slikovitu situaciju. Umre čovek, moždano. Lekari zovu familiju i ovi im u bolnici dozvole da mu izvade bubrege. Uzmu ljudi bubrege i zovu familiju primaoca da im saopšte lepu vest. Onda dolazi drugi deo rodbine i osporava vađenje bubrega, pretpostavljam brigom za selestijalnu telesnu celovitost pokojnika. Porodica počinje da se svađa međusobno, kreće to ozbiljno da se kuva, lekari zovu policiju, a malo kasnije stiže i interventna brigada.

Šef interventne brigade potom naredi lekaru, „kao da je istražni sudija“, da prekine proceduru i vrati bubrege u mrtvo telo, zašije ga i pošalje na sudsku medicinu?!?! Tu se ja užasnem slušajući, ali to i dalje nije najgore:

Sad valja pozvati porodicu primaoca i saopštiti im da žive u Srbiji.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.