Ima tako dana kada se čovek probudi, ode u kupatilo, krene da doručkuje i sruši mu se kuća. Ima tih dana kada se ceo svet vrti normalno, očekivano, kada je rutina topla, prijatna i ne svrbi kao čičak u pantalonama, a onda se naglo prekine i otkrije ti drugu, nezamislivu dimenziju jave. Ima dana kada naučna fantastika i horor, skrušeno i bogobojažljivo, na kolenima posmatraju stvarnost kako zbija šale na svoj račun.

Toga nema ni u pesmama. Takvi dani tamo ne postoje jer se pesme okreću oko jedne ose interakcije i spoznaje. Dobra pesma poništava realnost bez diskriminacije i koketiranja. Da se u pesmi sruši kuća kada stanar umoči kašiku u kačamak ili zaseče hleb, sazidao bi je bolju i lepšu jednim zagrljajem ili iskrenim pogledom koji se nevoljno oteo.

To se dešava samo u knjigama, stripovima, filmovima, serijama, snovima i Novom Sadu.

Prošlo je skoro dve nedelje od kako su stanari u Dositejevoj ostali bez krova nad glavom tuđom krivicom. Pokušajte da se stavite na njihovo mesto, kako se osećate? Meni, priznajem, ne ide. Kako preživeti, ostati mentalno neoštećen, neosiromašen i na koncu – fizički ne povrediti nekog od vinovnika u afektu?

Ovo što se dogodilo našim komšijama i šta im tek sledi, znajući ništavni pravni poredak Republike Srbije, gore je od svake materijalne nesreće znane ljudima. Čovek može ostati jak i pribran kada ga u crno zaviju zemljotres, saobraćajka, poplava ili udar groma, ali kada se na tebe sruče država i grad svom silinom trule korupcije, kriminala i stranačke okupacije, onda ljudsko biće može bukvalno izgubiti razum ili na drugi, užasan način narušiti zdravlje.

Da se ne ponavljam – OVO pravi rak, a ne osiromašeni uranijum.

foto: rs.n1info.com

Naš gradonačelnik Miloš efendi Vučević tim je povodom uradio sve što jedna besprizorna i krimogena osoba ograničene ljudskosti može: detonirao je priču o mogućem rušenju Sportsko-poslovnog centra Vojvodina da bi se svi mi bavili time, a ne zastrašujućim zločinom iz Dositejeve ulice. Da li ste primetili kako svi nivoi vlasti ćute kao fekalije u travi? Osećate li i vi mošusnu aromu uplašenih zveri? Strahom izazvano lučenje žlezda za finansije i samoodržanje? Niko da zucne, ni Grad, ni Pokrajina, ni Država, a razlog je krajnje banalan jer je elegantno istinit.

Pare se moraju i dalje prati.

Srpska politička elita još od 5. oktobra zna da se u Srbiji novac dobijen kriminalom najbolje i najbrže pere nekretninama, posebno u Novom Sadu. Znaju to i strani obaveštajci, oni su im to uostalom i rekli, međutim po tome se aktivno ništa ne radi zato što je u Srbiji zatvoren krug prljavog novca. Od divljaka na tribini stadiona, od dilera u školskom dvorištu, preko izrešetanog nasilnika na ulici, uglednog privrednika i velikodostojnika, pa sve do Andrićevog venca, proteže se krvavi trag nezakonitog bogaćenja čije bi raskrinkavanje odvelo u zatvor ljude koji se igraju našim životima.

U Srbiji se ne ispituje poreklo novca zato što bi tako nadrljali oni koji ga imaju najviše, čast izuzecima. Rođenje naše banana države ionako nikada nije imalo uporište u pukom smanjenju fizičke teritorije u odnosu na SFRJ, već poništavanju zakona prema meri onih koji su sami sebima stavili oreol spasioca nacije. Rečima Kiša, njihovi su ciljevi niski i bedni, zato su lako dostižni.

Stiven King kaže da je u pisanju strave i užasa važna gradacija nelagode. Prvo ide fizička odbojnost čitalaca; monstrumi, ale, demoni i slično. Onda ide osećanje prestravljenosti, senke u noći, glasovi iz podruma ili mrtvi rođaci koje vidite u prolazu. Tek na kraju dolazi teror, koji je uobličen u ambivalentnom (pred)osećaju više nego u opipljivoj i osetnoj stvarnosti. Vaša sveska u kojoj se tu i tamo pojavljuje tuđ rukopis, prijatelji koji se kunu da vas nisu zvali nakon što ste pričali s njima ili pospremljen, zaključan tavan na koji niste ulazili godinama.

To je Novi Sad danas, čist teror. Ružne zgrade-sablasti oštrih zuba koje ti se svakog dana krevelje u lice svojim poreklom i okorišćenim tvorcima, a mi kao u snu paralisani, nesposobni čak i da vrištimo. Bivši gradonačelnik Borislav Dr Manhattan Novaković rekao je što svi znamo, da je vlast debelo upletena u urbanistički zločin, da je Novi Sad veš mašina Velikog Bratovljevog Brata te da je slučaj iz Dositejeve samo kap u moru. Mogu mu samo odgovoriti pitanjem: da li je zbilja toliko naivan da pomisli da će se neko cimnuti zbog upozorenja nelustrirane osobe koja je istovremeno bila u Solunu i Beogradu?

Upravo nas je takozvana Opozicija svojim krađama i mahinacijama učinila nemoćnim da se odupremo košmaru kog živimo. To što su njihovi snovi manje boleli nego ovi danas je pitanje za filozofe i tužilaštvo, ne glasače.

Kao i svaka dobra priča strave i užasa, i ova iz Dositejeve zadržava stalnu pretnju u vazduhu, čak i kada su korice knjige zatvorene. Zloduh koji lebdi iznad nas ne dozvoljava krivično gonjenje, čak ni pominjanje raznoraznih inspektora i posrednih saučesnika iz osinjaka korupcije i kriminala. U Novom Sadu su izgoreli leševi dimom podavljenih mladih ljudi, dva puta, a da niko od odgovornih lica nije – odgovarao. U zatvoru su vlasnici, zakupci, ali ne i ljudi koji su im dali dozvole za rad. Nakon toliko stradalih, očekivati da se nešto promeni samim rušenjem u Dositejevoj je blesavo poput tuširanja u filmu strave i užasa.

Promena smo mi i ona je u nama, a vi me slobodno optužite za patetiku. Znam da se tako okončavaju horor filmovi, probudiš se ili osvestiš, pa onda dva puta proveriš da li je negativac zaista mrtav i/li upokojen.

Čekajući da sveštenici kažu „nije to slučajno u Dositejevoj“,

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.