Pre oko mesec dana, koleginica Ksenija Pavkov radila je za televiziju N1 prilog o tome na koji način se u Novom Sadu i okolini proslavljaju veliki pravoslavni praznici. Zvala me je kao jednog od sagovornika, znajući otprilike kakav je moj sud o tome, i kao, recimo, zastupnika građansko-sekularne političke linije. U balanisranom TV prilogu poslužio bih kao protivteg filozofima religije i sličnim profesionalcima ili vernicima.

Tog hladnog dana našli smo se na Bulevaru i razgovarali pred kamerom. Oboje znamo posao i cela operacija trajala je uobičajeno kratko. A onda se pojavio On. Bezimeni On, nosilac svih spomen-obeležja našeg propadanja i hodajuća riznica istorijskih promašaja. Onaj “Niko” što nije glasao za Slobodana Miloševića devedesetih. Onaj “Niko” što će za 20 godina biti onaj što nije glasao za Voljenog Lidera tokom ove dekade. Prepoznajem takve ljude, odaje ih lakoća hoda i trezvene besvesti.

On deluje kao mlađi penzioner, ali mogao bi biti i stariji radnik. Pristojno je odeven, hoda normalno, gleda fokusirano. Prilazi nam smireno, ljubazno se pozdravlja i pita da li bi mogao da nas prekine na kratko, samo nešto da nam kaže, odnosno priupita. Dobro govori. Mi smo posao već obavili i potvrdno odgovaramo na njegovu molbu.

“Vi ste srpske ustaše”, rekao je lako, jasno, artikulisano, kao da to stotinama ljudi izgovara sto puta na dan. Možda to stvarno i čini, nije važno, ali znam sigurno da novinari/ke N1 to čuju sto puta nedeljno. Meni se takve situacije dešavaju ređe licem u lice i želeo sam sa tim čovekom da porazgovaram, da iskoristim momenat. Uzgred, on sve vreme misli da ja radim za N1, iako koleginica Pavkov drži brendiran mikrofon.

Ispostaviće se da on redovno glasa, takvi uvek redovno glasaju, te da je ovoga puta svoje poverenje poklonio ultra-šarlatanu i štetočini sveopšte prakse Branimiru Nestoroviću. Ne pišem namerno “doktoru” jer je on, kao i hirurzi iz “Žute kuće”, ponašanjem i govorom izgubio pravo da ga tako oslovljavamo.

Uglavnom, On je nama tečno i lagano objasnio da kada Oni (Nestorović i naravno On, kao astralna projekcija ličnih ambicija) i Voljeni Lider budu zajedno na tronu Srbije, srpskim ustašama poput nas će odzvoniti. Ne sećam se tačno da li je u pitanju bila deportacija ili zabrana rada, u svakom slučaju ne bi On nas ubio, blag je čovek meka srca, već ili prognao ili upodobio, ako smo uopšte sposobni da se prilagodimo patriotskom i nacionalno-svesnom novinarstvu.  

Nije tako rekao ali pišem šta je taj Čovek mislio.

Meni je, napisah, to sve zanimljivo i pitam ja njega da li je svestan težine optužbe koju je izgovorio i šta uopšte znači to kada je neko “srpski ustaša”? Piše latinicu kurzivom? Sluša Tompsona na ekavici? Ubije prvo sebe, pa ostale Srbe?   

Nije nam dao zadovoljavajući odgovor, ali jeste mu se vratio osmeh na lice. Kaže on meni “Brale, znaš kako…”, pa ga tu prekinem, jer reči “ustaša” i “brale” ne idu u istu rečenicu i kontekst, barem ne među emotivno i mentalno stabilnim osobama.

“Čekajte malo, ne može oba u istoj rečenici, odlučite se, jesam li Vam brat, ili ustaša?”

– Ne, srpski ustaša… 

Nas dvojica smo bulaznili neko vreme, jer u takvom razgovoru za pamet mesta nema, da bih ja njemu predložio kraktu pogađalicu, kao što je on lucidno prozreo da smo Ksenija i ja srpske ustaše, samo što ja zapravo nameravam da pogodim istinu.

Rekoh mu da ga očigledno ne poznajem, niti znam išta o njemu, ali sam spreman staviti glavu na panj da podržava Vladimira Vladimiroviča i da mu je sasvim u redu da Rusi razore Ukrajinu i anektiraju spaljenu zemlju. E, tu mu se odistinski oteo osmeh, iskren i dečački. To se ne da odglumiti.

“Pa, da… (onaj osmeh)… tako svi mi…”  

Svi. Tu smo se lagano rastali, ima on još nekog posla osim nežne mržnje i udžbeničke mizoginije. Pogađate, sve vreme je razgovarao isključivo sa mnom, ne-novinarom N1, jer su Kseniju Pavkov, novinarku N1, možda u kući naučili da bude pristojna, u školi da bude novinarka, ali je niko nije naučio da bude muškarac.  

Ali, jedno mu moramo priznati: ni za sekund nije sumnjao da će se Nestorović pridružiti Voljenom Lideru. On možda veruje da je Isus govorio srpski, da je Mladić R. srpski heroj, da su nam Rusi braća, ali nimalo ne veruje Nestoroviću kada glumi nezavisnost i ravnodušnost po pitanju ulaska u vlast.        

Čemu ova priča?

foto: pixabay

Ovaj sam događaj ispričao da bi bolje razumeli sa čime se u Srbiji susreću ljudi koji se trude da budu dobri novinari i novinarke. Navedeni susret je banalno-benigna situacija u poređenju sa drugim, realno opasnim dešavanjima, pretnjama i nasrtajima. Uspelim i neuspelim ubistvima. Svaki bogovetni dan, novinari/ke su vređani, ponižavani, preti im se imovinom i životom, a na kraju meseca nema plate koja bi svotom makar nadoknadila preživljeno. Tih para, iskreno, ni nema.

Ne poznajem novinara i novinarku koji nisu doživeli stravične uvrede, markaciju, provokaciju ili direktne pretnje smrću. Ako su novinarke, vređali su ih gratis i zato što su žene. Poznajem većinu novinara na koje su kriminalci nasrtali masivnim tupim predmetima i nanosili im povrede. Ako stignem, upoznaću Milana Jovanovića, kome je spaljena kuća dok su on i žena bili unutra. Hej, bili unutra!

Nikada neću upoznati Slavka Ćuruviju, zato što ga je likvidirala Republika Srbija, odnosno, nalogodavci, organizatori i izvršioci su primali platu iz budžeta i zlodelo su učinili u svojstvu državnih službenika. Sada su ti ljudi ili mrtvi, ili sudski oslobođeni, pa Voljeni Lider može reći da Republika Srbija nije ubila Ćuruviju dok je on bio ministar informisanja.

Neću se družiti sa Dejanom Anastasijevićem, zato što čoveku imuni sistem hoće da popusti kada mu godinama iz Haga dojavljuju da se sprema atentat na njega i posle mu aktiviraju dve bombe na prozoru spavaće sobe. Gde je boravio sa ženom!

Neću više nikada zagrliti Svetozara Krstića i Denisa Kolundžiju, zato što su, između ostalog, brinuli naše brige i jeli se zato što im je stalo da svi živimo kako dolikuje ljudima. Kada mi nemamo vodu, kada đubre nije odnešeno, kada korupcija ubija u pojam i hladni prst smrti ili izvršitelja kuca na vrata, njih dvojica su se nervirali za tuđe dobro i radili svoj premalo plaćen, a vrlo odgovoran posao, strašću koju ne poseduje kompletan kabinet premijerke zajedno na gomili.

Novinari uvek rade, pa tako i umiru – na radnom mestu. Možda nekome u smrtovnici piše kakva složena dijagnoza, ili nasledna bolest, ili kriminalni klan, ali svi znamo da je u slučaju prerano umrlih novinara i novinarki Republika Srbija minimalno saučesnica u zločinu. Ova nas država troši kao da sutra ne postoji i organizam ne može da podnese stalnu brigu i cepanje nerava.         

Tačno je, genetsko nasleđe i stil života u mnogome određuju naše rokove biološkog trajanja. Tačno je i to da novinari/ke nisu poznati kao ljudi koji naročito paze na svoje zdravlje, čast malobrojnim izuzecima. Međutim, zamor materijala, stres, briga i maltretman koje trpe medijski radnici u Srbiji prevezli su nas preko granice pucanja i mi masovno umiremo relativno mladi, u srednjoj dobi.

Puno nas je teško bolesnih, razorenih, upropaštenih, izmrcvarenih, zaduženih, a nije moralo tako biti.

Nije fer. Nije fer da umiru najbolji ljudi i novinari/ke, dok se ološ bahati i bogati sa pozicije saizvršioca.

Kako to može?  

Recimo, pogledajmo Adolfa Ajhmana, kao ekstremni primer. Taj bi živeo sto godina da nije obešen, skoro kao novosadski dželat i fašistički okupator Šandor Kepiro (97). A Milivoj Ašner (98)? Ivan Demjanjuk (92)? Peter Egner (89)? Oskar Groning (97)? Karolj Zentai (96)? Hubert Zafke (98)? Da li postoji jedan monstrum, a da nije doživeo duboku starost?

Može to čovek, kada su uslovi rada dobri, motivacija visoka, nagrada obilata, a nervoze i mučnine ni od traga. Onda ni nasledne bolesti nisu problem. Ni pušenje, ni šnaps, ni tokajac, ni mrsno, ni slatko, ni rakija, ni gibanica. Sve se može, kad si dobar i u dobrom.

Sasvim je nebitan broj pobijenih i mučenih, ako jednu smrt koju si izazvao odagnaš kao kašalj, narednih million idu neosetno po psihu i telo. Samo da je tebi dobro.

Herbert Valer, ukrajinski kasapin Jevreja, trenutno ima 104 i spava kao beba.

Biće da je to. Spavati kao beba.

Novinari u Srbiji ne spavaju. Spavaju kada umru, a neki, poput Ćuruvije, ni tada.

ZTZ