Aurelia Dobroslovački imala je zanimljiv hobi i dosadan posao. Uz to, i lepog muža, ružnu decu, divan pogled iz kuće na kojoj su se kvarile roletne, a u bašti prekrasnu, neplodnu višnju. Sudbina se opako poigrala sa Aureliom, složili su se rodbina i prijatelji, jer je ova naizgled sasvim prosečna žena bez namere živela životom krajnosti, nekada suprotstavljenih, nekada ne.

Starmala devojka, ili mladolika žena srednje dobi, mišljenja su podeljena, Dobroslovačka je bila strastveni kolekcionar neželjenih predmeta. Lista je beskrajna, od šoljica za kafu iz kojih niko nije želeo da pije, do firmirane garderobe promašenih sezona. U odbačene predmete oprezno je presipala, pakovala i gurala sopstvena razmišljanja, teskobe, želje, strepnje i uopšte stvari koje se dešavaju pre stvarnosti.

Mislila je da će tako osloboditi realnost iz okova prošlosti, pa će Zbilja, u trenutku odmotavanja, lakše poleteti u budućnost i tamo otići dalje i dublje nego da je ostala sputana bremenom njenih subjektivnih projekcija. Što je predmet bio nepoželjniji, verovala je, to je bila veća šansa da se njene želje jednom i ostvare. Ova teorija je posebno podgrejana jednog jesenjeg, kišnog jutra, kada nijedno od njene troje ružne dece nije htelo da uzme nepoželjni kišobran u kog je njihova majka posadila strah od letenja, ni po cenu da iskisnu kao miševi, što se i dogodilo.

Mališani su dan posle listom zapatili upalu pluća, avion na liniji Kinšasa – Dar es Salam se srušio u savanu, a evro skočio u odnosu na dinar. Zaista je imala zanimljiv hobi.

A.D. je bila zaposlena u Direkciji za reparaciju duša napuštenih, prevarenih i odbačenih, posao ubitačno monoton i slabo plaćen. Rođeni idealista, očekivala je više od svog položaja, ali tada još nije skupljala predmete koje niko ne želi. Nije mogla znati da su njeni klijenti skloni samozavaravanju, u večitom sukobu nerealnih očekivanja i uskraćenih htenja, zbog čega su i završili kao jedna od Aurelijinih fascikli.

Kako će i sama otkriti dan uoči susreta s budućim suprugom, jednim prekrasnim ostavljenim ostavljačem, sudbine i karakter odbačenih i nepoželjnih fantastično su divni i raznoliki. Volela je to more različitosti, topline i studeni, a ipak, njihove duše su uvek i iznova očekivale jednu te istu popravku, ma koliko ti ljudi bili karakterno drugačiji, što je Dobroslovačku neminovno dovelo u stanje zasićenja i blage melahnolije.

Mada već godinama penzionerka, zasićeno melahnolična je dočekala smrt, od ruke njenog nepažljivog ružnog sina. Čista nesreća i glupost, nemar najbližih za koji niko nije spreman. I Aurelija je smrt dočekala kako se to već čini kada su dželati najvoljeniji – bez podignutog garda.

Na uličnoj rasprodaji predmeta koje više ni ona nije želela.

I