Bivajući poklonikom holivudske filmske industrije i ceneći film ne samo kao medij umetnosti već i zabave, ožalošćen primećujem da postojeći kulturni, poslovni i politički obrasci unazađuju tu industriju i čine štetu filmu i publici. Bez previše filozofiranja, u pet nastavaka pokušaću da ukažem na neke od glavnih problema.

Uzrast publike

Zbilja mislim da je došlo vreme da se promeni postojeća klasifikacija filmova po minimalnoj starosnoj dobi publike. Mi više ne živimo u svetu u kom su takve podele nastale, a siguran sam da i liberalni, i oni u sredini, i konzervativni roditelji ne žele da njihova deca gledaju neprimeren sadržaj. Pitanje nije niti političko, niti umetničko, već zdravorazumsko i ekonomsko.

Šta danas znači biti “filmski punoletan”? Ako u tom istom Holuvudu ljudi sa 16 godina mogu da voze automobile, zapošljavaju se i imaju seksualne odnose, siguran sam da to znači da mogu da razumeju i bez trauma odgledaju apsolutno svaki film, koliko god on brutalan bio. Na telefonima, bez kontrole, mogu da vide i gore stvari.

Ukoliko su deca mlađa od 16, na roditeljima je da rasude kakvi su filmovi prikladni za njih, jer nije svako dete identične inteligencije, razumevanja i senzibiliteta. Mame i tate su tu da ih otprate do bioskopa i kupe im kartu, garantuju za mentalnu dobrobit deteta i uopšte ne moraju sedeti s njima u sali ako procene da je film prikladan za njihovo dete.

U eri visoke tehnologije i lake dostupnosti svakakvog sadržaja, bilo bi logično da se filmovi kategorizuju u dve grupe, umesto u dosadašnjih pet, šest ili sedam. Prva grupa su filmovi za maloletnike i porodice. Nema eksplicitnog nasilja, seksa, rečnika i bilo čega provokativnog ili dvosmislenog. Druga grupa su filmovi za odrasle i njih gledaju oni sa 16 i stariji, odnosno i mlađa deca koju roditelji uvedu u bioskop ili gledaju filmove s njima u sali.

Uzrok potrebe za novom starosnom klasifikacijom je finansijske prirode. Da bi filmove gledali tinejdžeri, koji su novčano postali najzahvalnija publika, te da bi se ispunio sadašnji PG13 standard, producenti i režiseri su primorani da snimaju filmove “po modli”. Krše se zakoni fizike i realnog ljudskog ponašanja, trpe slika, ton i montaža, da bi se udovoljilo kategorizaciji kako bi klinci i klinceze legalno mogli da kupe kartu. Ako vam cenzori film ocene kao “R” (pratnja za ispod 17), ili NC-17 (17+), ili ga uopšte ne ocene (18+), vi ste praktično osuđeni na malu zaradu jer mlađi od 17 ili 18 ne mogu da kupe ulaznicu bez roditelja, pa ste primorani da snimate iracionalne i/li nekreativne scene i preskačete one realistične i moždano golicajuće.

Još gore, snimate blokbastere gotovo isključivo za decu.

To je razlog zašto je Deadpool, iako “R”, tako dobro prošao na blagajnama. Ljudima je prekipelo da gledaju infantilizirane filmove o superherojima i rado su platiti kartu. Ukoliko se ne varam, to je ostvarenje sa najvećom zaradom u kategoriji “za odrasle”. Da su kojim slučajem kartu mogli kupiti i oni mlađi od 17, bez roditeljske pratnje, film bi zaradio još više i možda bi ugrozio nedodirljive iz Marvelove riznice, čiji su filmovi po korporativnom pravilu ili PG13, ili čak za uzrast od 12 godina. Posledično, Holivud bi imao motiv da nastavi da snima filmove “bez pardona” jer bi mogli da ih gledaju i oni sa 12 ili 13, ukoliko im naravno roditelji kupe kartu.

Samo u Americi živi dvanaest i po miliona ljudi uzrasta od 15 do 17 godina i oni su, zajedno sa filmskim kućama, najviše pogođeni suludom starosnom podelom.

Zbog prevaziđene starosne kategorizacije bioskopi su praktično postali zabava rezervisana za decu, dok su se odrasli preselili ispred TV ekrana. I šta tamo gledaju? Glumce, glumice, scenariste i režisere koji su iz istih razloga, nepristajanja da snimaju filmove i serije za dečiji senzibilitet, sa velikih platna migrirali na male ekrane.

U sledećem nastavku: Kina i dalekoistočno tržište

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.