Da, znam, dva maloletna nitkova su preklala labuda jer im je bilo dosadno. Iz hraniteljskih su porodica, ako nekoga zanima, što bi moglo biti zanimljivo za neka dalja razmatranja. Ne pravda ih ali govori dosta o Poreklu I Odrastanju Zla.

A onda slušam zdrave ljude, ženske i muške, kako ničim izazvani žele samostalno da osnuju porodicu. Da usvoje, oplode se veštački, blaženo lišeni spoznaje da je pronalaženje kompatibilnog partnera daleko lakši posao od roditeljstva.

Vajda im niko nije to rekao.

Uz dužno poštovanje prema lepoj ptici, negde u približno isto vreme dva muškarca su izbodena u prisustvu svojih kvalitetnijih polovina, na Ribarcu. Počinilac je, treba li reći, “znan policiji”, te se nosim mišlju da ovih dana odem u PU Novi Sad i predstavim se ljudima. Nazovimo to planom B.

Lako pravdam to što se javnost više zgrozila nad ubijenim labudom, nego pokušajem ubistva dva čoveka. Em je egzotičnije, em je nastupila smrt, a ponajpre – ta dvojica će najverovatnije sutra klati ljude, ako im se….kahm….”Ne Objasni”!

I čega se, grešan kakav jesam, setih čitajući ove vesti ?

Pre nešto više od pola godine dangubio sam u knjižari X, što mu dođe retko kvalitetan utrošak vremena, kada mi se u rukama našao “Inkal”, Mladost Džona Difula, epizoda “Aleja Samoubica”. U pitanju je globalno popularni naučno-fantastični serijal grafičke novele, kog su inicijalno potpisivali Jodorowsky i Moebius, a što bi laička javnost otprilike mogla tumačiti kao serijal košarkaških priča iza kojih stoje Red Ojerbah i Majkl Džordan.

Kako bih rekao, planetarni vrh, nema dalje, top-topova i tako slično.

I sad, držim planski taj broj “Inkala”, gledam zaglavlje i znam šta me čeka. Lepo piše: JODOROWSKY & JANJETOV. Mebijus je, šta će, umro.

Da, Zoran, Zoki Janjetov, iz Novog Sada, znam i dućan gde ga možete sresti kako čeka u redu s hranom. Naravno da ga apsolutno niko ne zarezuje 0,0003 promila, a i što bi, nosi čovek gaće, a preko njih i pantalone. Sopstvom i predmetima na njemu ne nameće ama nikavu Nevažnu Posebnost, od kojih inače čovek ovih dana ne može da živi, hvala medijima i kupcima istih.

No, šta biva ? Istog tog Janjetova, kada ode u Pariz, čeka red od više stotina metara. Red ljudi s primercima stripova, novela i, jasno – olovkama. Znaju ko je, kako izgleda i tako to. U redu, to su fanovi, “to je normalno”, reći će Javnost. A jel’ to zaista objašnjenje ?

Možda je metafora blago nategnuta ali cenim da znate kuda ide. Pitao me je neko “zašto na FB profilu ne forsiram uspehe sportista”, oni su nam najbolji ambasadori, vredni, uporni, talentovani…a onda meni dođe žao jer ta deca i juniori nisu krivi što ih u biti bolestan sistem koristi za podmazivanje urušene mašinerije za samoodržanje nitkova.

Uz poruku koju nikako, ali nikako da poništimo za sva vremena. Poruku koja  na pijedestal vrednosti postavlja isključivo Borbu Protiv Drugih, nikako Stvaranje Za Sebe I Druge.

Bio sam sportista i družio se sa sličnima. Niko se ne tripuje da se “bori za svoju zemlju”, ne – bori se za sebe, svoje snove, ljubav i znoj, pa se posle takmiči za svoju zemlju ako je među najboljima u zanatu.

Znajući kakav je, prilično sam siguran da Janjetov ne iska onu Terasu Za Doček, gde penjalac dobija Žig Ispravnosti & Kvaliteta i jednom za svagda skida sa sebe breme univerzalne sumnje. Iskreno, ni ja ne bih voleo da ga tamo vidim, šta će kog đavola, ali problem nastaje kada se The Terasa ispostavi kao jedina preporuka za, štajaznam, dobijanje nacionalne penzije, koju je Z.J. ne zaslužio, nego zadao domaći zadatak za primanje iste.

O nemogućnosti likvidacije, političkog progona i drugih mehanizama obespravljivanja Penjalaca, tek o tome ne bih pisao.

Pa kad klinci jednom shvate da nema ništa od Terase, onda, jebiga – nađu labuda.

Jer je sve drugo ili zauzeto, ili ne postoji.

Znaš ti zašto

I