“Novinari umiru. To je nešto jezivo. Sada, glavni argument je da nema više ubistava novinara, nema, ali bojim se da novinari umiru sve više. Kada bi išli da brojimo koliko je naših kolega otišlo, koliko ih je bolesno, neću o tome da govorim uopšte.”

Olja Bećković, u emisiji Danice Vučenić “Kvaka 23”, 28. oktobar 2018.

###

Umro je Dejan Anastasijević (57). Novinar. Novinarčina. Radio je za Radio B92, Tanjug, TIME, Vreme i BBC.

Šta je nesrećnije i tužnije? Odlazak Dejana Anastasijevića ili postojanje ne malog broja ljudi koji se otvoreno raduju zato što je umro?

Bez sumnje, Anastasijević je bio jedan od onih kolega na koje je Olja Bećković mislila kada je, iz pristojnosti, odbila da priča o tome ko je i od čega oboleo u branši. Mi to znamo i tiho se došaptavamo između sebe. U poverenju govorimo profesionalcima bliskim našem poslu, ljudima kojima verujemo i kojih se naše sudbine tiču, sa obaveznim “neka ostane između nas”.

I o tome su novinarke govorile u emisiji. Besomučno, višegodišnje ponavljanje “ja pa ja” sa vrha države i partije dovelo nas je u stanje u kome je neumesno govoriti o ličnim problemima ili uspesima, ma koliko važni bili.

Kada umire novinarstvo, dobri novinari umiru s njim. Toliko je lično i neraskidivo sa telom da ono u jednom momentu posustane pred navalom traume i stresa. Potresi su jači nego odmor i uživanje. Kamo sreće da je siromaštvo najveći problem novinara, strele doleću sa svih strana.

U trenutku prestanka rada Anastasijevićevog mozga, mogao bi se sačiniti sledeći zapisnik. Pokušaću da ga napišem u njegovom stilu, verujem da mi ne bi zamerio:

Izvršilac: Karcinom

Saučesnici: Kriminal i korupcija

Nalogodavac: Republika Srbija

###

Anastasijević je verovao da zločini, posebno oni počinjeni u naše ime, ne smeju “ostati između nas”. Znao je koliko su laži, mitovi i zlodela toksični po jedno društvo ako se s njima ne razračunamo. Kolege će mu zauvek zavideti na predivnoj oporosti reči kojima nas je treznio. Radio je u psihički verovatno najogavnijoj sferi novinarstva i sledio isključivo istinu. Njegov humor imao je idealan odnos blesavosti i ozbiljnosti situacije, zato što je Anastasijević znao da neumeren smeh i podsmevanje mogu obespravljene i povređene učiniti još bednijima. Fantastično je osećao i razumevao cinizam i sarkazam, mudro ih destilovao i starao se da budu jestivi. Njegov potpis značio je da istinit, objektivan i pravovremen tekst o važnoj temi možemo bezbedno konzumirati. Mogli smo razumeti zlo kojim smo okruženi neoštećenog duha i uma. Služio se ubitačno jasnom i sadržajnom rečenicom, sve vreme svestan odgovornosti koju mu ona tovari na leđa.

Umro je kao Čovek.

Veličinu Dejana Anastasijevića javno ćemo priznati kada se atomi koji su ga fizički činili vrate u prirodu iz koje je nastao. Kada njegova reč, jednom, zbilja postane opasna po ideologije i ljude koji su bili mete njegove kritike, analize i svedočenja. Kada viknemo da je časno i vrsno radio u interesu svih i zbog toga morao da beži u inostranstvo. Kada slobodnom voljom, javno kažemo da smo ga zbog dobro obavljenog posla, zarad opšte dobrobiti – pokušali ubiti bombama.

Kada postanemo Ljudi, na čemu je Anastasijević radio do smrti.

Neka nas izlivi radosti zbog njegove smrti, otvoreni i prikriveni, podsećaju na ispravnost, kvalitet i važnost njegovog dela.

Slava mu.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.