Sa Kokanom Mladenovićem sam uradio prvi intervju pre četiri godine, elektronskom poštom. Nikada se nismo rukovali, do juče. Ako ste mislili da je tip kod kojeg izlog nudi što i radnja niste mnogo pogrešili. Direktan, uveren, jaka ličnost. Ne pravi pauze dok priča i  gleda te u oči. Nakon intervjua pridružili smo se ekipi koja je imala probu predstave „Jami Distrikt“, zbog čega smo i razgovarali. Kada smo se opustii brzo smo prešli „na ti“ i dobro se zabavili. Razumem ljude koji žele da su u njegovom društvu, duhovit je i neposredan. Pitao sam ga prvo kako se on promenio za te četiri godine i našeg prvog intervjua, a kako država:

– U meni je mnogo više gorčine, nismo očekivali da će se devedesete vratiti u svom najvulgarnijem obliku. Mislili smo da postoji mali civilizacijski pomak nakon toliko strahota, a onda postali svedoci toga da prisustvujemo kraju osamdesetih. Bujanje mržnje, priprema za nove ratove, postrojavanje u nove nacionalne kolone. Nama koji smo to iskstvo prošli nije nimalo zabavno, napotiv, meni počinje da rađa ozbiljnu agresiju. Ne mogu da poverujem da ćemo dopustiti najgorem talogu i šljamu iz 90’ da nas uvuče u nove sukobe ili da besramno unište zemlju u kojoj živimo.

Da li je zato tema predstave nacija?

Baš zato. Apsurdna, montipajtonovska komedija na temu budućeg rata na prostoru bivše Jugoslavije. U mestu Jamena, koje stvarno postoji na tromeđi Srbije, Bosne i Hrvatske, izmislili smo pseudonaučnu priču da se tamo nađe najstariji kostur Jamenskog čoveka, nešto što pomera evolutivni niz stotinama hiljada godina unazad i upravo oko tih ostataka, dokazivanja ko je potomak najstarije nacije na svetu počinje novi rat. Svojevremeno, dok sam bio upravnik Ateljea, u razgovorima sa Oliverom Frlićem i sa Markom Grubićem, s kojim smo radili Dogvil i druge predstave, puno smo razgovarali o fenomenu nacije – kako je moguće da nas u 21. veku i dalje određuje prilično banalna i prevaziđena stvar iz 19. veka.

Zašto su robovi nacije izgubljeni romantici koji veruju u kompatibilnost 19. i 21. veka?

Nacija je bila plemenita ideja homogenizacije, borbe za slobodu određenih naroda, protiv kolonijalizma. Zbog te romantiče ideje Bajron odlazi i gine u Grčkoj, s kojom nema nikakve veze sem duhovne. 200 godina kasnije ideja nacije i nacionalizma postala je azil za polusvet najgore vrste. Čim neko nema svoje „ja“, ne misli svojom glavom, ne ume da personalizuje i odredi sebe u odnosu na svet u kome živi i podeli neku ličnu vrednost, on se sakrije pod skut nacije. Nacija je velika majka koja prima iskompleksirane, neuspešne, frustrirane ljude koji se osećaju dobro i moćno samo u čoporu. Individualno su prilično bezvredni.

Čak i danas, kada je nacija pokroviteljski projekat korporacija?

To kaže i Badju, očigledno je da su korporacije postale moćnije nego nacije. U zakonodavstvu EU postoje sporazumi sa velikim korporacijama, ukoliko države EU promene zakone tako da nanesu štetu kompanijama dužne su da zbog promene zakonodavstva nadoknade štetu. Postavljaju se kao nešto što je iznad nacije. Meni je uvredljivo, s ljudske strane, da nešto što niko od nas nije mogao da izabere, naciju, religiju, boju kože, da nas do te mere dominantno određuje da je sve što radimo, imamo svoj pogled na svet, čitamo, mislimo stvaramo, u ukupnoj razini manje važno nego predubeđenje o nama. Ispada da mi sve što činimo, od rođenja do smrti, ne možemo da plasiramo do bronzane medalje sopstvenog života.

Zašto je plakat za predstavu urađen kao ploča Bitlsa Seargent Pepper’s Lonely Hearts Club Band?

Bitlsi su  stavili čitav svoj poznati svet, koji najviše utiče tog trenutka u kom oni stvaraju muziku. Mi smo stavili sve one junake, makar bili antijunaci našeg doba, koji utiču na to da fenomen nacije nažalost iznova bude tako aktuelan u vremenu u kom živimo.

Zašto glume tri žene?

Mnogo je toga nabusitog, preteranog, u vezi sa muškom balkanskom pričom. Potpuno zapostavljamo ženski ugao gledanja na fenomen agresije, nacije, ratova i pobuna. Sa muškarcima bi dobili ilustrativniju ravan priče, a sa ženama u podeli metaforičnu ravan. One su u poziciji da to pogledaju sa strane, one imaju emotivniji, pametniji, tačniji pogled na euforiju nego neki muškarci koji će, uostalom, iznova izginuti u budućim ratovima.

Da li vas je isprovocirao loš položaj žena u Srbiji, slušamo li ih uopšte?

Mi imamo formalnu ravnopravnost, ne mislim da su naše žene dobile suštinsku ravnopravnost. To se vidi po nesrećnom 8.martu, koji smo od jednog važnog datuma za žensku emancipaciju na globalnom nivou, sveli u našim okvirima na potpuno anti-priču. Iz najgorih floskula o ženama, treba im kupiti cveće,  nešto lepo, one će se lepo obući, napravti frizuru i otići ćete na večeru. Najgore stereotipe smo zadovoljili, umesto da razmišljamo koliko iskreno poštujemo te žene koje su se borile i izborile za nešto.

I dobiće karanfil jer za ružu nemamo para.

Tako je. U Dogvilu, kojeg na sreću igramo još, postoji scena nasilja nad ženama u kojoj svaki put apdejtujemo statistiku u odnosu na poslednji broj ubijenih žena. Taj broj se povećava za 20, odnosno 34 posto prošle godine, maltretiranih i ubijenih žena. Sa našim strašnim zakonodavstvom i običajnim pravom da muškarac nije gotovo nikada kriv.

Koliko je to u vezi sa činjenicom da je javna kritika danas nepoželjna u društvu?

U direktnoj. Sumrak demokratije kom prisustvujemo počinje, što bi rekao drug Marks, u osnovnoj ćeliji društva, u porodici. Demokratija nije reč sama za sebe, ona je krovni pojam svih malih demokratija. Unutar porodice mora postojati demokratska atmosfera, gde su partneri ravnopravni i tako rešavaju svoje probleme ili konstruišu zajedničku budućnost, a dete ima pravo na mišljenje ili pravo da mu se na najbolji način koriguje ako je pogrešno. Mi nemamo demokratske porodice. Imamo oca despota, najstarije dete, dominantnog dedu, vrlo retko ćete naći suštinski demokratske porodice koje tako funkcionišu. Pozicione i opozicione partije unutar Parlamenta se gotovo ne razlikuju,  ne postoji pluralizam mišljenja, čak ni frakcije, čim se pojavi disonantan ton neko se izbaci iz stranke, napravi se nova, usitnjuje se potencijal za buduće promene jer drugi ton nije dozvoljen.

Zato je prvenstveno propao DS.

Da, gotovo sve naše partije su apsolutističke, makar se formalno izjašnjavale kao partije demokratske orijentacije. Pa kad imamo porodice kao takve, politički sistem, škole u kojima deca uče nešto, a nastavnike i one koji kreiraju program nije briga šta deca misle o tome, onda imamo sistem koji suštinski nije demokratičan. A onda očekujemo da smo iz čista mira demokratska zemlja. Pa nismo.

Kada premijer direktno ili indirektno javno govori o vama, da li vas je strah?

Naravno da nije. Čehov jako lepo kaže, za mene je sloboda pre svega sloboda od sile, straha i laži. A sila, strah i laži vladaju Srbijom.

Nina Nešković, Jelena Graovac i Isidora Simijonović

Da li je to demokratija i sloboda govora, kada vas perfidno pominje bez imena, a svi znamo na koga misli?

On je mene samo targetirao. Na spontano pitanje novinarke Pinka, koja je pred njim imala napad slobodarskog novinarstva,  mene je označio kao sramotu, da se takvi ljudi bave kulturom. I to je dovoljno, nakon toga stvar preuzima niža piramida političkih poslušnika, koja je tu da vam otkazuju predstave, zabranjuje rad, učine život nepodnošljivim da bi se dokazali na višem nivou. Majakovski ima sjajnu rečenicu, „Ne bojim se Politkoma, bojim se Rejkoma“, regionalnog partijskog komiteta koji će učiniti sve da se preko vaše krvi dokaže onima koji su u Politkomu.

Šta mislite o pismu Miroslava Radonjića o planovima za Sterijino pozorje 2017. i nadalje, pre svega vraćanje domaćem autoru?

Pozdravljam promenu koncepcije festivala koji od raspada Jugoslavije luta ali nisam siguran da se ovde treba zaustaviti. Festival se vraća domaćem piscu, a mislim da je teatar 21. veka sve samo ne teatar pisca. U tom smislu smatram ogromnim, gotovo vulgarnim previdom da u selekciji nema nijedna predstava Andraša Urbana. Isključili smo iz Pozorja autorski i rediteljski teatar, konceptualno promišljanje nekih fenomena koji nisu kazani jezikom pozorišnog teksta. Nužan je zaokret ka domaćem teatru da bi se Sterijino iznova profilisalo, ali domaći teatar mora da bude mnogo hrabriji, mnogo širi pojam za percepciju nego što je teatar domaćih dramskih pisaca.

Ako znamo da Slobodana Miloševića nije previše zanimao teatar, a Vučića ipak da, gde je tu šansa pozorišta?

Ne mislim da Aleksandra Vučića zanima pozorište, njega zanima opsesivna kontrola svega što postoji u ovoj zemlji, pa i pozorišta. Manje od dva posto stanovništva ide u pozorište, manje od pet posto ljudi u Srbiji ima takozvane kulturne potrebe. Svi mi koji imamo kulturne potrebe ne prelazimo cenzus, nismo opasni. Nažalost, to nije sila, potpadamo pod kapu njegove ozbiljne paranoje od drugačijeg mišljenja.

Rekli ste da su se vlast i crkva odrodili od naroda, kako izgleda taj mehanizam?

Vlast i crkva od devedesetih na ovamo intenzivno rade na smanjenju obrazovnog i intelektualnog nivoa naroda. To nije slučajno. Kada dodate pinkove, grandove i rijaliti programe, dobijete namerno sproveden kulturni genocid nad sopstvenim narodom.

To ipak zahteva određenu manipulativnu veštinu i disciplinu, meni oni deluju kao potpuni diletanti koji nisu u stanju ni to da urade planski.

Nisam siguran da u tome nema sistema. Oni i te kako dobro koriste tu vrstu primitivizma. Vidite da pakao, što je rekao Ruso, nema dno, ima samo nivoe. Uvek može niže. Uvek smisle da narod bude još primitivniji, agresivniji, još manje da razmišlja. Taj narod guta dezinformacije, sevriraju mu se laži kao istine i percipira ih kao takve. Da se ovo zlo sutra završi, trebaće nam decenije ozbiljnog rada da bi se podigao kulturni nivo stanovništva, da se naprave elementarne društvene vrednosti. Da bismo za 20, 30 godina imali bilo koga u pozorišnoj sali mora da postoji narod koji ima kulturne potrebe, a one se projektuju od obdaništa. Iluzorno je očekivati da će neko sada da napuni 18 godina i da ima spontani napad i poriv da ode u pozorište.

Rekli ste da je EU kukavička i servilna, a opet, da li bez nje možemo da  izađemo iz ovog mulja?

Bilo bi lepo da možemo ali ne možemo. Propustili smo priliku da 2000. godine postanemo EU sami za sebe. Da lustriramo neko zlo, napravimo ozbiljne zakone, skup pravila koja će poštovati najbolje evropske tekovine, mada već 2000. počinje kriza sistema u EU koja rezultuje time da će ili da se menja, ili deli, ili raspada. Mogli smo da napravimo uređenu zemlju, koja teži da ide u EU, ali je već napravila pravosuđe, reformu kulture i obrazovanja, postavila ekonomiju po svetskim standardima, da formalni ulazak u EU ne bi bio nužan. Ne moramo da reformišemo pravosuđe ili smanjujemo korupciju jer nas EU primorava, ovako delujemo da smo naterani da budemo civilizovaniji nego što objektivno jesmo.

Da li vas prosečan glasač razume kada mu kažete da nije poenta u evropskom standardu, već  društvenim vrednostima kojima se kasnije gradi standard?

Ne. Sledi mukotrpna borba podizanja svesti prosečnog glasača u Srbiji. Smatram da je premijer verovatno najveće zlo u novijoj istoriji našeg naroda, ali on je demokratski pobednik parlamentarnih izbora. On je pokazatelj sramotnog nivoa političke svesti i istorijskog pamćenja našeg naroda. To je bukvalno isti čovek koji je činio monstruozne stvari devedesetih. Da bi se menjala svest glasača, to nije posao za predizborne kampanje. One će se završiti i čekaćemo tri godine do izbora, da neko radi s narodom.

Karikatura: Hugo Nemet

Čak i apatične Novosađane/ke je trglo krečenje Remedovog murala. Znamo da je Grad naredio, a nezvanično se priča po nalogu vladike bačkog Irineja, šta nam to govori – da nas je mural cimnuo?

Naša crkva je, dok smo bili pod Turcima, odigrala neverovatnu istorijsku ulogu očuvanja nacionalnog identiteta. Pisma, jezika, duhovnosti. Ali ista ta crkva minimum decenijama unazad je sramota za samu sebe, pa onda i za narod koji bi trebalo da bude veran. Mi imamo političku partiju desne orijentacije koja se zove Spska pravoslavna crkva. Poput naših političara koji propovedaju sve i svašta, a žive na grbači naroda, naših para i poreza, imamo tu istu crkvu van svake kontrole. Sa neverovatnim količinama novca, kriminalcima, pedofilima, izobiljem, blindiranim automobilima…

Dobro, i kako protiv toga?

Protiv toga se edukuje narod, pa se za deset, 15 godina donesu zakoni koji će tu crkvu postaviti na njeno jasno mesto u građanskom društvu.

Vi znate da živite u zemlji u kojoj ministarka Ana Brnabić kaže da je partijsko zapošljavanje nemoguće sprečiti jer za to ne postoji zakon?!

Njima se očigledno sve može, kao što je meni skandalozno da predsednik Tomislav Nikolić unese badnjak u predsedništvo. U simbol  nečega što biraju svi građani, simbol građanske zemlje jedne sekularne države. I nema skandala, to se podrazumeva, ta vulgarna sprega između nakaradne vlasti i crkve je gotovo neraskidiva, ali neko će morati u doglednoj budućnosti da crkvi pokaže njeno pravo mesto. Da ne mogu da zabranjuju građanske aktivnosti kao što je neka pihtijada, da ne mogu da prete ekskomunikacijom iz crkve, da ta vrsta komesarskog, obesnog ponašanja ne pristaje duhovnim licima. Uostalom, neko će toj crkvi morati da razreže ozbiljne poreze koje će morati da plaćaju u građanskoj zemlji.

…

Sećate se da su početak rata u Jugoslaviji obeležile dve turneje: Lepe Brene i paralelna, nekada u istim gradovima, moštiju kneza Lazara, gde je crkva više nego doprinela buđenju nacionalističke svesti. Ona je pripremala teren za buduće ratove, obeležavala međe srpskih teritorija. Kada pogledate raspored turneje moštiju, on se podudara sa budućim granicama autonomnih srpskih teritorija unutar raspada Jugoslavije. Pre neki dan, u sred predizborne kampanje, patrijarh prima Vojislava Šešelja, nisam siguran da je njegova haška biografija kompatibilna sa svetom misijom crkve.

Nismo govorili o muralu, da li je makar dobra vest to što je naterao Novosađane/ke na akciju?

Pa, nije. Dobra vest će biti kada protesti budu toliko jaki, da će ta ista gradska vlast koja je uništila umetničko delo da se dodvori uskomislećim ljudima iz SPC, vratiti taj mural, inače će protesti biti još burniji i koštati tu istu vlast opstanka na mestima na kojima jesu. Ovo je samo začetak dobre vesti, dobra vest će biti kada prođemo pored istog tog murala.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.