Heroj naše priče stajao je u redu za prelazak iz jedne zemlje u drugu. Ni sam nije znao kako se tu našao i šta je tražio. Činilo mu se da je bio naglo probuđen iz dubokog sna, ili teške nesvesti, kao što biva sa osobama o kojima se staraju drugi. Nije umeo da se priseti šta je juče radio i gde je bio, kao da je ceo život stojao u tom redu i tek je sada otvorio oči.

Prestravljen, osetio je nagon da vrisne ili potraži pomoć, međutim sve je na tom prelazu izgledalo sasvim normalno. Ljudi su bili umoreni dosadom, službenici takođe, i ceo je taj terminal izgledao ošamućen, nekom njemu nepoznatom silom. Silom toliko običnom, svakodnevnom, banalnom, da je to morala biti, pomislio je naš heroj, neka sasvim prihvatljiva situacija u kojoj se on našao, a da ga niko nije pitao da li to želi.

Ta situacija, na terminalu između jedne i druge zemlje, bila je toliko podrazumevajuća i oslobođena od svakog napona strasti, da je i on u jednom trenutku pomislio da se tu nalazi, ako ne baš svojom voljom, a ono da je u jednom trenutku svog života prećutno pristao da ga tu odvedu i dovedu.

Sada već daleko smireniji, pokušavao je da razume šta mu se dešava. Nije umeo objasniti kao se tu zatekao, spreman i sa koferom. Posmatrao je ljude oko njega, zbijene u redovima, deca, mame, tate, stari, mladi. Ti su putnici, mislio je on, toliko bezvoljni u svojim malim postupcima, da ovo mora biti nešto najnormalnije. Gotovo stoički su stojali, ćutali, i njihova je nelagoda zbog nepotrebnog čekanja bila jedina vidljiva neprijatnost na celom terminalu.

„Imate li soli?“, strogi glas je prekinuo njegove misli. Visok, krupan čovek u plavoj uniformi obratio mu se odsečno, ozbiljnošću razočaranog roditelja. Heroj naše se priče se uplašio njegovog pogleda jer je bio ispunjen neizrečenom zabranom. Taj krupan, preki čovek, misli on, jasno ne želi da odem tamo kuda sam namerio, ali ne želi ni da se vratim tamo odakle sam nesvesno, ili na silu odveden.

„Ne, nemam“, odgovorio je plašljivo. Hteo je to da učini odlučnije, međutim šta ako je ipak imao so kod sebe? On, na kraju krajeva, ne zna šta se nalazi u koferu kog nosi, možda mu je namešteno? Možda ima soli baš ovde, u džepu kaputa, a da toga nije ni svestan? Misli su mu razbijale unutrašnjost glave kada ga je oštar glas uniformisanog čoveka prekinuo:

„Nemate?“

-Ne, odgovoio je, sada malo uvereniji u svoju prognozu.

 „Dobro onda. Vi ste sigurno novi ovde?“

-Jesam!

To „jesam“ bilo je sasvim izvesno i kazao je tu reč sa toliko sigurnosti, da je prekom čoveku u uniformi odmah postao sumnjiv.

„Prašina?“, pitao je carinik nesmanjenom žestinom.

Ova je reč našeg heroja sasvim zbunila. Kakve veze so i prašina imaju sa pregledom mojih stvari?! Ne želeći da pravi naprijatne scene, mislio je da će najbolje biti ako poriče da je kakav švercer ili kriminalac, da što pre prođe ova kontrola i da se silni ljudi oko njega raziđu, pa da na miru sedne i razmisli kako se uopšte našao na ovom mestu, u ovo vreme.

-Nemam ni prašinu. Osim ako se slučajno nije nahvatala na kofer, dugo ga nisam koristio.

„Prašina ne pada slučajno“, prekinuo je strogi čovek njegove reči ravnodušno, sve vreme ga odmeravajući od glave do pete. U tom trenutku, naš heroj je krajičkom oka video da dečak u redu pored daje nešto jednom drugom krupnom čoveku u uniformi. Ipak, nije se usuđivao da skloni pogled. To bi samo povećalo sumnju i dovelo ga u još neprijatniju situaciju.

„Za zemlju da Vas i ne pitam…“, reče uniformisani čovek, sada već i on postajući nezainterosovan za našeg putnika, koji nije znao kako se obreo na ovom mestu.

-Ne, nikako. Hoću reći, nemam zemlju, a pitajte me šta god želite.

Ovo je naš heroj rekao sada već potpuno ubeđen da je posredi užasna greška, ili ružan san. U svakom slučaju, sada mu je bilo znatno lakše. Znao je da ništa skrivio nije i da je pitanje sekunde kada će na miru, u osami, moći da sagleda šta se dođavola dešava sa njim. Pazeći da strogi čovek to ne primeti, pokušao je da otkrije šta putnici u redu pored njegovog daju drugim uniformisanim muškarcima, ali bez previše uspeha. Morao bi okrenuti celo svoje lice, a to, bio je uveren, se ne bi dopalo ozbiljnom čoveku ispred njega.

„Promaja?“, reče uniforma, lenjo podižući vodenasti pogled na putnika koji ne zna gde se nalazi. Ovaj vrti glavom odrično i tada ga je strefilo: samo da ne otvori kofer. Ko zna šta se nalazi u njemu. Možda i so, i zemlja, pa i promaja, sada više ništa nije nemoguće.

Ta ga je nelagoda blago osokolila. Video je da čovek ispred njega nešto popunjava, više ga i ne pitavši ništa, pa se osmelio da pogleda pored sebe, u druge redove. Primetio je da svaki putnik, barem je mislio da su putnici, daje tim ljudima određene stvari. Neke su bile sitne pa ih nije jasno uočio, neke pažljivo upakovane u skup ukrasni papir, a bilo je i onih u džakovima, sanducima, pa i minijaturnim kutijicama za nakit.

Ovo ga je još više zbunilo i hteo je da vrišti u lice strogom čoveku u plavoj uniformi, samo da je smeo. Da je barem znao šta ga čeka nakon tog vriska i gomile pitanja, svakako bi to uradio. I kofer, to je jako bitno, da zna šta je u njemu. Ali on to nije znao i nastavio je da ćuti, čekajući da se njemu obrati ovaj carinik, ili šta god taj čovek zaista bio.

„U redu je“, reče on posle neprijatne pauze ispunjene bukom drugih osoba u neposrednoj blizini. „Možete se vratiti odakle ste i krenuli“, rekao je mirno, pa odmah glasno i naglo viknuo: „Sledeći!“

Tu se naš heroj naprasno uplašio. Gde da se vrati? Šta sada nije u redu? Kuda dalje? Zašto ga ne pušta tamo gde nije krenuo, samo da bi ga vratio tamo gde ne zna odakle je došao? Od svih pitanja glasno je prozborio samo jedno „čekajte, molim vas“.

I tu nestade oštrina nekada strogog čoveka u plavoj uniformi. Gledao ga je blago i pitomo, pogledom toliko dubokim da su reči postale suvišne. Nestao je njegov vodnjikavi pogled. Sada je on bio taj koji je zbunjen reakcijom našeg heroja.

-Čekajte, pobogu! Ništa nisam zgrešio, mrava nisam zgazio! Nemam ni so, ni zemlju, ni promaju, ništa od onoga što vas zanima, ispalio je u dahu, sada već poprilično uplašen za svoju dobrobit. Naš heroj je samo hteo da se ovaj košmar završi što pre i da se vrati u svoj krevet, stan, ulicu, grad, na bilo koje njemu poznato mesto. Netremice je molećivo gledao u čoveka u uniformi, kao da je ovaj dželat, a ne carinik nepoznate carine.

„Gospodine“, reče on pun razumevanja, „vi želite da dođete u zemlju koja se nalazi iza mojih leđa i za nju su vam potrebne neke stvari, koje sam od vas ljubazno zatražio“.

Heroj priče je sleđeno posmatrao sagovornika. Potonjem je to bio nemušti znak da nastavi sa objašnjenjem.

„Vidite, iza mene je zemlja u kojoj bi Vi želeli da živite. Zemlja koju smatrate svojom. Ali, dragi gospodine, ja u Vašu zemlju ne mogu da pustim tek bilo koga. Kada sam Vas pitao imate li soli, to nije bilo slučajno.“

-Zašto so? Sada je naš putnik već vikao i što je govorio glasnije, uniforma je bila ljubaznija.

„U Vašoj zemlji njome merimo nemerljivo. Strast i smirenost, ljubav i mržnju. Nikoga ne puštamo bez soli. Onaj dečak, koga ste krišom posmatrali, a on Vas je, tako nesvesnog, gutao pogledom, on je imao svežanj soli. Znate li ko je on?“

-Ne…

„To ste Vi. Bili jednom.“

-Nemoguće, kakva je ovo ujdurma?

„Nije ujdurma. Svaki ovaj putnik je Vaš, ili ste to doslovno Vi. Neki od njih zbilja nisu Vi, ali izgled vara. Po merilima zemlje u kojoj želite da živite, po mojim merilima ako hoćete, svi mi vi izgledate identično. Zato i batalim vaše kofere, ne zanima nas. Pogledajte ovu ženu, recimo, vidite li nešto neobično?“

U ovom trenutku putnik je samo klimao glavom. Reči su se gomilale ali kao njegov pogled pre samo nekoliko momenata, nisu smele da izađu napolje.

„To je Vaša nesuđena supruga. Vi se, nažalost, nećete sresti, a ona upravo poklanja svoja krila mom kolegi. Vi, naravno, krila ne možete videti, ali ona će ih svejedno dati njenoj zemlji, da i sama jednom poleti i u tom letu – sretne Vas.“

-Pričate gluposti, govorio je kivno.

„Nisu gluposti. Zemlja nam je potrebna da bi živeli, ona je naše srce, zato sam je tražio, nadajući se da baš Vi imate njeno najlepše parče. Znate li koja je zemlja najvrednija, u toj Vašoj zemlji?“

Nemo je odmahivao licem.

„Ona ispod noktiju. Ona koja donosi i oduzima život. Ona zbog koje se radi i ratuje. A Vi ste, dragi moj, i prašinu sa sebe zbacili, misleći da je smetnja. Da ruši lepotu. Prašinu predaka, nizije i svega svetog skinuli ste kao da je korov. Pogledajte onog čoveka u redu, onog prljavog, to ste isto Vi, samo ostareli. Vidite, nosi isti kofer kao i Vi.“

Heroj naše priče je stojao u mestu, zbunjen, ometen. Nije mogao više da razmišlja ni o prašini, ni o promaji, koja ga je očigledno takođe zaobišla.

„Ili ste, dragi moj, tu promaju svesno zaobišli, legli u zavetrinu i čekali da prođe“, rekao je čovek u uniformi, kao da mu čita misli.

-I Vi sada hoćete da kažete…da su svi ovi ljudi u drugim redovima baš ja? Ja i niko drugi?

„Kada bi manje mislili o sebi, sebe bi jasnije i videli. Neki od njih nisu Vi, ali oni su tu da donesu Vašu so, Vašu zemlju i prašinu, Vaša krila, i da sa njima na promaji žive. Takva je zemlja u kojoj želite da živite i njeni ljudi možda nisu baš Vi lično, to bi stvarno bilo nemoguće, ali sa moje tačke gledišta to je najmanje važno.“

-Šta je najmanje važno?

„Taj kofer koji nosite, gospodine. Vašu zemlju ne zanima šta imate unutra, mi pazimo samo na stvari dragocene. U tom ste koferu Vi, baš i jedino Vi, ali taj čovek, u koferu, drugim ljudima u Vašoj zemlji nije bitan. Znate, od tih kofera se niko hleba nije najeo, izlečio, zalečio, ili na koji drugi način progledao. Takve kofere, ako se pojave bez vlasnika, bacamo.“

Naš heroj je mirno slušao šta mu carinik govori. Malo je nedostajalo da ga ljudska znatiželja potera, da ga naglo i ljutito otvori baš tu, na terminalu za prelazak u njegovu zemlju. Ipak, zastao je. Udahnuo je vazduh, otvorio usta, kad ga prekine čovek u plavoj uniformi:

„Dragi moj, Vi ste već tamo. I bićete ponovo, sa istim takvim koferom.“

ZTZ