Pre mesec dana, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović zadovoljno je najavila da će u Vranju konačno biti gotovi jeftini, državno doplaćeni stanovi za pripadnike službi bezbednosti. Bio je februar i vojnici, policajci, bezbednjaci i virus Kovid-19 trljali su ruke od sreće zbog realne mogućnosti da zažive kako oni misle da zaslužuju. Prvi u stanovima koje smo doplatili svi mi, pa i oni o koje su se možda ogrešili, a drugi u svakom organizmu sposobnom da ga udomi i prenese.

Pandemija sa sobom vuče pregršt groznih stvari i jednu dragocenu, po ljude vrlo otrežnjujuću. Virusi, naime, nisu diskriminatorni prema ljudskom polu, boji kože, nacionalnosti, veri, uverenjima, izgledu i ekonomskoj klasi. Ti nevidljivi oblici života, baš kao i oni veći od samog života – zemljotresi, cunami talasi, uragani, suše i udari asteroida, ne daju pet para za to ko smo i šta smo, dok god jesmo. A opet, uticajni i bogati ljudi u većem broju preživljavaju ove katastrofe i Koronavirus, kao i svaka globalna pošast, ogolio je naše slabosti i vrline koje nas negativno, odnosno pozitivno najpreciznije definišu kao ljudska bića.

Kovid-19 uči nas o važnosti solidarnosti, empatije i društvene discipline. Istovremeno, on opominje da što je svet nesavršeniji, to stari i slabi stradaju više i brže. Sa ili bez izolacije, pandemija je odlična prilika da preispitamo izvesne pristranosti države i društva u kom živimo. Sada je trenutak da protresemo moralno sito i vidimo gde stojimo i ko je pao.

Ako se složimo da je likvidacija očiglednih nepravdi korak ka boljem društvu, metež nastao zbog masovne zaraze možemo iskoristiti za planiranje okruženja i zakona u kojima se vrednost pojedinca meri realnim, vidljivim i opipljivim teretom kojeg to ljudsko biće podnosi za opšte dobro.

Da je Republika Srbija kojim slučajem lako prenosivi, potencijalno smrtonosan virus, a stvarno liči na momente, bliskost industriji sile i naoružanju pružala bi građanu/ki RS evolutivno nepravedne prednosti u odnosu na biološku „konkurenciju“. Korona, pak, podvlači koliko su bitni ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo te koliko impotentni mogu biti jaki muškarci u borbenim vozilima. Podseća da istina spašava živote čak i kada je neprijatna.

Dok osmi put peremo ruke za dva sata i otkazujemo obaveze i druženje, koliko nas je u sebi pomislilo nešto tipa: „Menjao bih sve MiG-ove, Pancire i nepostojeće raketne sisteme u fazi nabavke za testove, maske, respiratore i ljude koji umeju njima da barataju.“

„Menjam ministra odbrane za savesnog kupca, ili prodavca, u vremenu krize“.

Da li uopšte postoji ljudsko biće na Planeti koje se makar jednu sekundu nije zapitalo na šta liči radni dan osobe zaposlene u zdravstvu ili lancu trgovina i kroz šta sve ti ljudi prolaze, lično i profesionalno? Pretnja smrću vraća nam fokus na važnost časnih lekara, prodavaca, medicinskih sestara, novinarki, vozača, službenica ili čistača, koji će zaslužiti petominutni aplauz kada sve prođe i opet ostati bez stana po ceni ispod tržišne.

Hvala virusu što nas podseća da se uspeh svakog društva meri po stanju u kojem su najslabiji.

Menjao bih bataljon „Kobri“ za četu strpljivih kasirki, spremnih ne samo da budu ljubazne i ekspeditivne u nemogućim situacijama, već i da unezverene, zbunjene kupce u haotičnom redu nauče ono što ih Vlada RS, premijerka, predsednik, eksperti i mediji nisu podučili. Da potrošači prvo budu ljudi, u istoj nevolji, pa tek onda zabrinuti, uplašeni i agresivni homo sapiensi, finansijski i mentalno zgrčeni u pustoši prostranstva sopstvenih guzica i porodica. To se dešava dok ovo pišem.

Možda je pandemija pravi čas da se podsetimo koliko je nehumano, nedemokratski i na svaki način prostački nagrađivati novcem decu koja su se prva rodila u kalendarskoj godini. Zašto je ta majka vrednija od one koja se porodila 2. januara, zašto je prvi januar bolji od drugog, i šta nam takvim odlukama vlast uporno govori? Da je upotrebna vrednost manipulacije dragocenija od dostojanstva čoveka.

Virus nas opominje i na sjajnu humoresku kolege Ljube Živkova, po kojoj su vrhunski sportisti njegovi najveći klasni neprijatelji. Pokušajmo sebi da objasnimo kako je moguće da besplatan stan od države, srpski: od svih nas, dobijaju mladi, fizički superiorni sugrađani/ke sa gotovo neograničenom materijalnom perspektivom i shvatićemo na šta je Živkov gađao.  

Vladar, kler i okađeni kapital su nulta srpska kasta. „Loptari“ su građani i građanke prvog reda, iza njih je ešalon naoružanih osoba drugog reda, u trećem redu je Beskrajna Zahvalnost lekarima, učiteljima i drugim stambeno nezanimljivim kastama koje nas koliko ovog časa bukvalno održavaju živima, dok su brojni lekari i sestre uveliko u Nemačkoj, gde barem znaju zašto su građani/ke drugog reda.

„Ali Igore, kako ne razumeš, sportisti podižu ugled naše zemlje u svetu“, kaže mi neko ko je taj ugled srozao na nulu, putuje i školuje decu vanka. Posle će 100 kasirki podeliti jednu platu Dušana Bajatovića i hraniti decu pasing šotovima Novaka Đokovića. Odisaće ugledom i ponosom kada odu u „Primark“ po jeftiniju verziju asortimana „Arilja“.

Otomanski manir da od profesionalno naoružanih osoba pravimo zaslužne očeve nacije i žive duhove Pravih Vrednosti, kojima smo po definiciji svi mi nešto dužni, je iz opskurnog kulta prerastao u frigidan fetiš. Tako izgleda aktivno nazadovanje u realnom vremenu, po svim racionalnim i humanističkim kriterijumima.

Ako je suditi po njihovim rezultatima, a to su četiri izgubljena rata, genocid, prebijanja i ubijanja rođenih komšija, kartelna korupcija i likvidiran premijer, pripadnicima bezbednosnih snaga bilo bi pametnije zabraniti dodelu subvencionisanih stanova i prepustiti ih osobama koje dostojanstvo vraćaju pravim ljudima od krvi i mesa, a ne kolektivnoj iluziji Države. Ali, to ne bi više bila Srbija kakva jeste ili još gore – kakvu sanja podosta nas.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.