Politička organizacija Alternativa za Srbiju preuzela je na Tviteru odgovornost za lažnu objavu u kojoj građane i građanke Republike tobože Srpska napredna stranka poziva da u 20.05 časova na prozorima stanova pevaju i puštaju „Marš na Drinu“. U lažiranom pozivu navodi se da je to podrška predsedniku Republike, a između redova piše da je u pitanju kontra-akcija lupanju šerpi u isto vreme. Potonji oblik iskazivanja građanskog nezadovoljstva namah je postao popularniji i glasniji od aplauza podrške zdravstvenim radnicima, pet minuta ranije.

To nipošto ne znači da građani i građanke Republike više podržavaju opoziciju nego lekare i medicinske sestre. Razlog za takav ishod je isključivo veća spremnost ljudi da prema liku i delu režima ispolje nagomilani gnev i frustracije, nego da lako zloupotrebljivim i u određenim kontekstima ciničnim aplauzom bodre komšije u belom. Razumljivo je zašto i dobronamernima taj aplauz za lekare, sestre, tehničare i vozače na momente ima ukus kao mercy fuck (seks iz milosrđa, prim.prev).

Alternativu za Srbiju su pre pet godina osnovali Treća Srbija (Miroslav Parović) i Pokret Bogata Srbija (pokojni Zaharije Trnavčević). Prvonavedena partija je inače žestoko kompromitovana, posebno u Novom Sadu, i javna je tajna da je SNS sredio njenu izbornu logistiku i račune. AzS se trenutno predstavlja kao opoziciona stranka i teško je reći da li joj iko veruje i koliko.

Kako god, na njihov poziv na društvenim mrežama se upecalo podosta građana i građanki. Postoje barem dva jaka razloga zašto su im poverovali dobro informisani, inteligentni i obrazovani ljudi.

Prvi je očigledan i u vezi sa bestidnim političkim manirima vladajuće SNS. Protest protiv građanskog protesta, sa pozicije vlasti, njima je sasvim prihvatljiv način političke borbe. Već smo imali mitinge podrške vladajućoj partiji i njenim izbornim satelitima (?!) kao i najavu štrajka glađu vlasti zbog nedemokratske i tajkunske opozicije (?!?!), koja od cele Srbije drži vlast samo u Šapcu, Paraćinu i Čajetini. Ako to znamo, onda je poziv za podršku predsedniku Republike u inat lupačima šerpi ne samo logički prihvatljiv, već i očekivan. Prvo pravilo dobre obmane je da iluzija bude neočekivana, ali lako prihvatljiva.

Drugi razlog je mnogo ozbiljniji i po naše društvo dalekosežno štetan. U pitanju su magijska, pogrešno učitana svojstva kompozicije Stanislava Biničkog „Marš na Drinu“ i njena prljava, zaglupljujuća zloupotreba u svim segmentima ljudskog delovanja.

Zanatski, ova vojna kompozicija je odlična i njenom šarmu nisu odoleli brojni bendovi, uključujući i „Smak“. Melodija, harmonija, ritam, tempo, a posebno dinamička promena u sredini, čine skladnu emotivnu celinu od koje i nacionalno usnulima „nešto upadne u oko“. Zajedno, dva dinamički i ritmički različita dela pričaju ne samo lepu epopeju o zbilja veličanstvenoj pobedi srpske vojske na Ceru, već i proročki najavljuju šta će se toj istoj vojsci dešavati naredne tri godine (1915-1918). Tonski i emotivno, elegičnost marša i masivna senka časne smrti koju nosi pretapaju se u nepatvoreni život i trijumfalnu pobedu, po surovoj ceni od koje su i najhrabriji saveznici zanemeli i klanjali nam se do poda.

Potom su usledile decenije najstrašnijih manipulacija, laži i prevara, pa je i „Marš na Drinu“ stradao zajedno s nama.

Problem dostiže vrhunac 1992. na referendumu za nacionalna obeležja Republike, kada je eksplodirala nacional-šovinistička histerija. O paklenoj štetnosti nacionalne tapije na istinu i ubeđenja u etničku superiornost malo šta govori tako precizno kao taj referendum, na kom je preko 46 posto izašlih odabralo „Marš na Drinu“ kao državnu himnu. Podsećanja radi, naša aktuelna himna je osvojila tek 40 procenata izjašnjenih, dok je eksplozija šizofrenije bila želja da zastava Srbije u tim i takvim okolnostima zadrži petokraku. Izlaznost je bila 53 procenata upisanih birača, čija je sposobnost rasuđivanja pod opojnim dejstvom nacionalizma bila krajnje upitna.

Srećom po nas i vojnu kompoziciju, „Marš na Drinu“ nije postao himna Republike Srbije (nažalost, ni „Vostani Serbije“, o tome drugi put) ali se manjkom brige o ljudskom i građanskom dostojanstvu brže bolje uglavio na ama svako mesto gde mu mesto nije. Možda je sasvim u redu slušati 50.000 ljudi kako  peva „U boj / krenite junaci svi“ kada naša fudbalska reprezentacija u 80. minutu gubi s golom razlike, međutim kada ta kompozicija zameni Mendelsona na venčanjima i „Kolibre“ u rođendaonicama, vreme je da se zapitamo šta je pošlo naopako.

„Marš na Drinu“ je, ni kriv-ni dužan, postao nulta tačka svesrpske sabornosti i manjka promišljanja o sebi i drugima. To su danas, mimo namere autora, note prikladne za obe vrste suza, krv, žuč, gnoj, plazmu, pa i spermu, a sve zato što je slabiji Srbin nekada davno nekome jačem jebao kevu. Nema tu ni reči o strahovitoj ceni, patnji, suludostima ratova i našoj istorijskoj ulozi u njima, kompozicija je tu isključivo u funkciji lupanja pesnicama u junačke i bezgrešne grudi. Ta melodija je postala muzička podloga za notorne idiotarije i alibi za odricanje od odgovornosti. Izgubili smo sposobnost da istorijski značajnu, umetnički lepu kompoziciju iščitavamo i estrogenom, te je makar na sekund slušamo ušima tuđina.

Zato smo i poverovali faličnoj objavi.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.