Ako je verovati premijeru Aleksandru Vučiću i njegovim tabloidima, jedna od najopasnijih osoba u državi naoružana je floretom za vežbu. Primila me je u svom dorćolskom stanu, pijemo bosansku kafu i vinjak, preko dana. Upoznajemo se, kaže da me čita godinama i da je bezveze da jedno drugome delimo komplimente. Ponosna Beograđanka, patriota i nacionalista, ali “nema muda da ide u kosovske enklave” jer ništa ne može da uradi. Ide po cigarete, pitam je da li se oseća bezbedno na ulici? “Dorćol nije napredan (smeh), mi smo 555-333, ideš pod mač, govori Jelena Maćić, strah i trepet botova i građanka koja zbog aktivnosti na društvenim mrežama trpi maltretman države. Glasno se smeje, govori dramski. Pitam kako da je potpišem, odgovara: “Napiši frilenser, jebiga, ne znam drugo šta da kažem“, a brzo dodaje i da je mali čovek.

Jesam. Možda ne mentalno, možda ne po trenutnoj situaciji ali suštinski jesam. Ako bog postoji, dao mi je ulogu malog čoveka, generalno funkcionišem u životu kao neko ko ide iz tačke malog čoveka jer mislim da je to najveća privilegija.

Kako si, dok premijer na televiziji vitla tvojim tvitom i fotkom, na A4 formatu?

Super. Ne znam to da objasnim.

Kako možeš da si super?

Ja ti nisam merodavna za to. Nekoj ženi je drama kada joj se slomi nokat, nekom muškarcu je kada im ogrebu auto, to su za mene budalaštine. Iz ugla takvih ljudi moja situacija je stravična, ali iz ugla ljudi kao što sam ja situacija je normalna. Ništa što nisi negde očekivao. Vrlo malo možeš da se iznenadiš.

Čekaj, ovo što ti rade tabloidi i politički vrh ne može biti normalno.

Nije ali ti kažem da jesam normalna osoba i da je meni sve okej, to što oni nisu normalni to je njihov problem. Ja sam mali čovek kojeg je premijer jedne države čerečio preksinoć, malog čoveka koji osim srca ništa nema ali opet, to nije moj problem i ne treba da se osećam loše. On treba da se oseća loše što je, da se ne lažemo, nemoguće. Ne može on da dođe do tog nivoa da bi se osećao loše, neće se osećati loše ni milion i nešto onih koji ga podržavaju i uporno tvrde da me treba ubiti  jer ja uništavam ovu državu. Ako nešto ne mogu da podnesem, mnogo više od toga šta je taj ludak uradio preksinoć, je to „bravo care, bravo majstore.“ Neću danas da me ne voliš, a sutra da me neko ubije na ulici zato što je ovaj rekao šta je rekao i onda „BRAVO KRALJU!“.

Zašto to čini, zar sud nije doneo odluku po kojoj tvoj tvit o „banderama“ nije za tužbu?

Naravno, tužilaštvo neće da ima ništa s tim. E, sad ćemo to da prebacimo na naše fanove, što je sto puta gore. Više bih volela da branim stavove na sudu. Ali ne vredi, živimo u rijaliti državi i neću da pristanem da učestvujem u njemu i užasno me puno košta. Najviše energije ti odlazi na to da budeš pristojan čovek, nemaš energije za lične ambicije. I ja kažem da se 6. oktobar nije desio ali to nije suština. Mi se nikada nismo probudili 29. juna 1389. Nemoj mi govoriti da je poraz pobeda, nisam nebeski narod, ja živim na zemlji.

Ne misliš da je cinično reći da nećeš da živiš u rijaliti zemlji, kada si učestovala u rijaliti programu?

To nije rijaliti. Nemaš kameru 24 sata, povremeno se pojavljuju. Kad si na licu mesta dobijaš sliku koja je gora od onog rijalitija od 24 sata, još kada si okružen onakvim kretenima, nemaš ideju šta se dešava. Suštinski, zajeb je, ne možeš zajebati kameru sve i da hoćeš. Možeš ti da glumiš sedam dana ali kada ti ukinu hranu i sve ostalo, da vidiš kako ti ličnost dolazi do izražaja.

Koliko si puta privođena?

Četiri. Malo je čudno kada ti se javi advokat koji te prati na fejsbuku i pita „ko je potpisao nalog“, oni znaju koliko je to besmisleno. Zove te više advokata s istim pitanjem i svi počnu da vrište od  smeha i imaju isti komentar – kakvi diletanti. I onda ja saznam da je nalog za privođenje, u nedelju u šest uveče, potpisao sudija za ratne zločine. Krasno je i komično kada se dešava nekom drugom. Ja bih se, na njihovom mestu, koncentrisala na nekog drugog, na nekog koga možeš da slomiš, mene ne možeš. Ja uopšte nisam hrabra osoba, nije mi svejedno ovih dana, ali kada me stisneš, onda se sve zakoči u meni, možeš da me biješ, baciš u samicu, doživećeš stopostotni otpor koji će da te sluđuje. Parališe mi se mogućnost straha, njega osećam 48 sati posle.

Zašto kažeš da su Blokovi gde si odrasla sto puta gori od Dorćola?

Zato što su ružni. Načičkani. Osamdesetih su nas iz cele Jugoslavije ubacili u najružniji pejzaž gde nemaš šta da gledaš i bili smo osuđeni jedni na druge. Blokovi te teraju na ambijiciju, pod jedan, da pobegneš odatle. Pola ih je izginulo u Vukovaru i teško mi pada kada me optužuju što ne volim Žene u crnom ili Sonju Biserko. Jedite govna, niste obratili pažnu na moju generaciju koja je satrta. Nas nema. Imam sreće zato što sam žena.

Prvi put od žene čujem da je sreća biti žena u Srbiji.

Nisam poginula, kao pola moje generacije. Defekt je biti žena ovde ali kada razmisliš koliko se ljudi lože da ratuju budeš srećna si što si žena. Milunka Savić je jedna u milion (smeh) a i bilo je dobrovolljno.

Da li si htela ovo, tu vrstu publiciteta i progona?

Ne, ne, ovo sigurno ne. Svaki put kada gledam godšnjicu 5.oktobra fizički mi pozli.

Zašto si rekla da u inostranstvu prvo gledaš kupleraje?

Po kurvama procenjujem kakav je narod. Kada vidiš šta zapravo oni jebu skapiraš o kakvoj se naciji radi. Da li je maštovita, perverzna, da li drži do sebe ili ne. Užasno me zanimaju transseksualci, oni su merodavniji od prostitutki, njihovo stanje ti govori sve. Kada zateknem transseskaulce koji izgledaju bolje od top modela znam gde sam došla (smeh).

U redu, šta si onda htela ako ne ovo?

Htela sam da govorim u ime moje generacije, jako mi je teško da pričam o tome a negde me to vodi. Što si nekada bio. Svaki dan žalim što više nisam ta devojka iz Blokova. Ne mogu biti, život me je promenio i napravio drugačijom ali i dalje tvrdim da je to dete iz blokova sto puta bolje za ovo društvo i Planetu nego ovo što sam ja danas. Ja sam produkt ovog društva, koji se svaki dan bori sama sa sobom da ne budem još gora. Ne vidim da napredujem, niko ne napreduje. Svaki moj napredak  je da sprečim sebe da propadnem i to je jako teško.

Kako tvoje dete podnosi ovo, ne moraš da odgovoriš ako ne želiš?

Jovana? Sada će ona da dođe. Jako čudno biće, prvo moraš da uzmeš u obzir da je to moja ćerka, moj gen, gen preživljvanja. Ako sam ja bila Soni „trinitron“, Jovana je flet ekran, unapređen model. Biće za sebe koje će najverovatnije otići odavde, da se ne lažemo, jer joj je više puta sugerisano da bez obzira koliko je talentovana činjenica da sam joj ja majka seče je u korenu. Ona je jedina osoba koja mi nikada nije rekla da uradim nešto drugačije nego „bravo“. Plakaću iz sebičnosti na aerodromu ali će mi srce biti puno.

Gde je kraj ovoj fami koja prati tvoje ime?

Ne znam. Ili će da me ubije neko, njih milion izađe na sahranu, a neko ko me je ubio stavi u aleju velikana. Druga mogućnost je da ću da budem zajebana baba koja kada unuk krene da jede govna uzme Plejboj i gađa ga u glavu. „Gledaj, bre, kakva ti je baba bila, ti si mene našao da zajebavaš“ (smeh).

Imaš li neku satisfakciju za tvoj javni angažman?

Nisam aktivista. Ja sam ordinarni mali čovek koji ima duži jezik ali nije to ništa što ne misli ostatak naroda. Na izvestan način govorim u njihovo ime. Ma, vredi ovo svaki dan, u smislu da ne radim ništa što nije u  mojoj prirodi. Kako ja da se borim i da ustanem u ime tog naroda, koji jebe labudove, siluje decu, bije žene. Ne verujem u altriuziam te vrste. Biti altruista, za mene moraš biti ozbiljno arogantan i mnogo bezobrazan da izgovoriš to za sebe.

Da li te pogađa kada javne ličnosti, bivša urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović mi prva pada na pamet, s visine govore o tebi bez imena, nego kažu…

Šminkerka, da. To ti je psihologija loše ribe. Isto to je uradio Vučić preksinoć, s tim što je kod njih frustracija druga.

Koja?

Oni bi da jebu, ali ne može. Lože se. Ovde je sve na prodaju i onda im ti iskočiš sa stavom, a ne mogu da te kupe. A ne bi te jebali jer im se diže, nego jer tako treba i mora. Privatno sam srećnija sa detetom i onim što radim s frajerima koje imam, za razliku od njih s pozicijama i parama. Jebe li vas neko? Teško.

Misliš da je velik deo političke garniture seksualno neiživljen, niko ih nije birao za tim u basketu i fudbalu kada su bili mali, pa su sada rešili da se pozabave ličnim traumama o našem trošku?

To ništa nije jebalo na vreme. Kakav crni fudbal, to je najmanji problem. Sada ću ja tebi da kažem kako kao žena razmišljam o frajeru. Uvek pokušavam izokola da saznam, ne direktnim pitanjem jer ste osetljiviji od žena, kada si jebao prvi put i drugo, najbitnije, imaš li iz detinjstva neostvarenu želju neke ribe koju nisi jebao? Ako to imaš, ti si prijatelju u problemu. To ti je čuveni film Bigasa Lune „Zlatna jaja“. Ako imaš neostvarenu ribu iz adolescencije, ned’o bog da uspeš – svi ćemo da najebemo.

Kako ti izgleda ministarka Mihajlović, posmatrano profesionalno?

Ono je strašno. Prototip psihologije loše ribe, nikada nije imala frajera kojeg je htela.

Stani, rekla si i za Smajlovićku isto to?

Ne, Smajlovićka je izgubljen slučaj. Nema ni poziciju ni moć, a kada ima poziciju zavisi od nekoga. Moraš da znaš da ministarki svako jutro dolazi osoba koja to radi i da se ne lažemo to je njena želja i to govori o njoj, ne znam samo da li plaća ona ili mi. Ona ima fenomenalnog šminkera koji radi upravo ono što ona hoće i u tome je problem.

Dobro, barem se guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković prolepšala stilom od kako na papiru više nije radikalka?

Nju boli đoka. Ona ti je najsličnija Dafini Milanović, brate mili, ojadila je sve žive ali svi zaposleni je obožavaju. Ima sindrom majke, sredila se, radi šta hoće i mnogo voli svoje osoblje. Evo masažer za noge, evo i tenis da vam uplatim. Danas, sutra da ode, oni će svi da plaču za njom. Ona deluje lokalno i niko ne obraća pažnju na to, vole je kao boga. Ona vodi najjaču državnu firmu s najvećom ljubavlju, po našu cenu.

Javljaju li ti se prijatelji i poznanici koji bi želeli da se ogrebu o tvoj status?

Od mene su pobegli svi. Sve javne ličnosti su pobegle od mene.

Stvarno? Teške reči.

To je istina. Oni ponekada napišu nešto u inboks ali meni je to poprilično jadnjikavo. Nemoj da me bodriš, podrška iz inboksa mi ne treba.

Treba li ti podrška, nije sramota reći da ne možeš sama?

Na taj način ne. Naravno da ne mogu da izguram, niko ne može biti sam. Zovu me, ali ne dugogodišnji prijatelji. Zapravo me niko nije zvao. Nijedan frajer me nije zvao. Nijedan.

Boli?

Ne znam. Bolelo bi me da je sadašnji, ali nisu slučajno bivši. Zovu me ljudi koji mi nisu prijatelji dugo godina. Svi me prate i doživljavaju me kao rijaliti, ali prijatelji – apsolunto niko. Skapiraju da si beskrajna zabava, prate me ali ne reaguju. Ne pljujte „Parove“ i „Farmu“, svi me gledate kao rijaliti i vama je potpuno svejedno šta će meni da se desi. Važan vam je samo doživljaj.

tekst i foto: ZTZ Media

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.