Prvo sam mislila da je posredi nešto prolazno. Socijalna nuspojava proistekla iz braka mode, radoznalosti i romantičnog hedonizma. Delovalo mi je tako iz prostog razloga što su nabrojane duhovne potrepštine deficitarne, pa ih prijatelji traže najbolje kako umeju.

Pišem o našim fotografijama sa nekada blistavih, a danas upropaštenih mesta. Dvorac “Špicer”, kula u Ečki, katoličko groblje u Odžacima, “Eđšeg” pre renoviranja, zamkovi obeščašćenih, krepali fabrički mastodonti iz ere komunizma…

Fotkali ste se na ovim mestima, ili planirate ?

Sasvim vas razumem, i ja osećam i činim isto.

Dobra vam stojim da razlog za naše novo istraživanje sebe nije isključivo legat sadašnjice, upropašćen, vulgaran, sterilan i kastriran za svaki slučaj. Potreba da se ovekovečimo kraj propale lepote i smisla vuče dublje korene i ubeđena sam da bi te i takve fotografije nastajala čak i kada bi ovim gradom i zemljom vladale estetske i etičke gromade.

Da u Novom Sadu i Beogradu postoje novoizgrađeni javni objekti koji plene idejom, dizajnom, energijom i sasvim pripadaju ambijentu u kom su, mi bi opet tražili neku ruinu bogu iza tregera.

Beg iz gradova, bojim se, nije više samo pitanje egzistencije, ekologije i komfora. Kada mi ponestane magičnog praha, poverujem da ljudi žele da sačuvaju ono malo smisla u njima tako šte će makar na trenutak izaći iz jedne fatalno kontaminirane zone, i zaista – najlakše je sesti u auto/bus i to jedno popodne družiti se s duhovima.

Da smo u horor filmu, a mislim da jesmo, tih duhova bi se klonili iz razloga krajnje očiglednih. Da smo u lepoj zemlji, a mislim da bi mogla biti, duhove bi zvali na kafu s vremena na vreme da prodiskutujemo šta ćemo činiti sutra, s njima kraj i iza nas.

Mi danas tim duhovima šaljemo frend request.

Ovo samo po sebi uopšte nije loše. Uvek me obraduju takve fotografije i priče, zamišljam da sam kopač zlata i srećem drugare/ice na istom poslu, mada zlata kog tražimo nema, a i da ga ima bilo bi bezvredno svima osim nalazaču.

Zlata, srećom – ima, samo se ne zove tako.

Dirljivi hadžiluci na mesta propadanja znak su da neki ljudi sa svojim pulsom i dalje razgovaraju “na ti”. Svi vi koji na takvim mestima uživate, gledate slepim očima i govorite nemuštim jezikom (ima Poter reč za to, ali laže, znam ga…) želite da vas obuzme isto ushićenje kraj objekata ili ljudi koji simbolizuju sutra, a ne juče, što je svakako prva pretpostavka za jedan Novi Put. On, nažalost, već postoji kraj nas ali je Inercija Pada kom smo skloni trenutno prejaka za većinu.

Paradoksalno, onog trenutka kada “pačja lica” pored bojlera postanu predmet apsolutne i svima shvatljive ironije, tada će i napuštene lepote postati “aut”.

Lepota će biti živa. Gde god se okreneš golicaće ti čula. Nije ona ni umrla, nego mi mislimo da jeste, a pošto ne ume da se pravi mrtva kontakt je prekinut nerazumevanjem i radije se družimo s njenim imitatorima.

Njima je sve i svako prihvatljiv jer nas tako i tretiraju, ti imitatri lepote. Isti smo im, glave, grla, novčanici, glasovi, poželno nemi.

Treba joj dozvoliti. Lepoti. Priznati da smo je zeznuli. Izviniti se. Zvati one duhove da pomognu.

Probiranka je, gora od Novosađanki, imajmo strpljenja i volje, kad su dobre duše već tu.

Njih najviše voli i zbog njih će se jedino i vratiti.

Duše žive, duhovi podsećaju. Neka bude tako.

Opet i uvek.

Znaš ti zašto

I